|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014
SRPSKO MONAŠTVO
...Manastir Svetih Arhanđela je međutim obnovljen najkasnije 1504. godine i bratstvo ojačano dolaskom srpskih monaha iz manastira Svetog Nikole u Stonu, ali mu stonski dohodak više nije isplaćivan.
Mnogo više podataka o srpskim monasima u Svetoj zemlji sadrže ruski izvori XVI. u sa početka XVII. veka jer su monasi iz Svetih Arhanđela i lavre Svetog Save Osvećenog, kojom su takođe upravljali srpski monasi od 1504. godine, odlazili često u Moskvu da bi dobili pomoć od ruskih careva i boljara.~zz1 S druge strane, ruski kaluđeri i poklonici su dolazili u Jerusalim i uvek nalazili gostoprimstvo u Arhanđelima jer nisu imali u samom gradu svoj manastir.~341 U lavri Svetog Save Osvećenog su imali jedan mali manastir posvećen Svetom Mihailu.
Ruski arhimandrit Leonid Kavelin piše 1867. godine da je ruska pomoć data upravo u znak zahvalnosti za gostoprimstvo ukazano ruskim bogomoljcima u Arhanđelima. Prema Leonidu, Arhanđeli su dobijali pomoć iz Rusije još u prvoj polovini XV. veka. Arhimandrit jerusalimskog manastira Svetih Arhanđela Nifon dobio je u Rusiji bogat prilog.Možda je Nifon u stvari Nikon Jerusalimac, autor Povesti ojerusalimskim crkvama i mestima... kao i Nikandar starac jerusalimski koji je u tri maha dolazio u Dubrovnik po stonski dohodak: 1422, 1424, i 1431. Nikon je bio i ispovednik Jelene, kćerke kneza Lazara. O Nikonu su pisane posebne studije.
Kao izdašne darodavce Leonid pominje cara Ivana Vasiljevića Groznog i mitropolita Makarija, zahvaljujući kojima je u Arhanđelima podignuta nova trpezarija jer se stara srušila možda zbog zemljotresa, kako tvrdi ruski hadžija Trifon Korebejnikov koji je bio u Jerusalimu 1583. godine. Jedan drugi ruski hadžija, Vasilije Poznjakov, tvrdi da su «prokleti Turci srušili krov» na toj trpezariji.
Ivan Grozni je svojim prilozima omogućio da se uz manastirsku crkvu Svetih Arhanđela podigne sa južne strane paraklis posvećen Svetom Jovanu Preteči. Godine 1559. je Grozni poslao preko sofijskog arhimandrita Genadija bogat prilog «na Istok» za lavru Svetog Save Osvećenog, ali da se ne zaborave i srpski monasi. Tada su, kako piše Leonid, Arapi napadali lavru i oštetili crkvu i ćelije. Sve do 1593. godine ruski vladari su davali priloge za Arhanđele i za lavru, jer su, kako svedoči Trifon Korobejnikov, «u oba manastira jedan iguman, jedna 6paća i blagajna», da u njima stalno žive osamdeset monaha, dok sedamdeset njih su stalno na putu tražeći zaštitu i pomoć ili su u lavrinim metosima ubirali prihode. Arhiepiskop Kalistos tvrdi u svom delu Borbe patrijaraha i bratstva y XVI. u XVII. veku da je tada u lavri i Arhanđelima kao i u drugim manastirima koji su zavisili od njih, bilo 250 monaha od ukupno 443 u manastirima Jerusalima.
Prema pismu igumana lavre Svetog Save Osvećenog, Gavrila, koje je on odneo u Moskvu 1603. godine, za srpske monahe su nastale teške godine. Lavra je opustela zbog terora «agarjanskog» i njeni monasi su se, po savetu jerusalimskog patrijarha Sofronija, preselili u Jerusalim, u manastir Svetih Arhanđela.Čini se da je car Boris Godunov tada dao poslednji veći prilog, 1000 zlatnika, za obnovu lavre, što, međutim, nije bilo dovoljno.
Na ruskom dvoru su 1605. nastali sukobi te su prekinute veze sa srpskim monasima.Tek se 1636. godine šalju nove molbe Rusiji lavri za pomoć jer monasi «ginu od velikog duga i terora nevernih Arapa».
Srpski kaluđeri i hadžije su tokom XVI. u XVII. veka i dalje dolazili u Svetu Zemlju i nalazili smeštaj u jerusalimskom manastiru Svetih Arhanđela, ostavljajući zapise o svom putovanju u nekoj od manastirskih knjiga, ali su u njima retki podaci o samom manastiru. Neki uopšte ne pominju Arhanđelski manastir u opisu svog putovanja u Svetoj Zemlji. Zato nije neobično što se ni u delu Nikona Jerusalimca iz sredine XV. veka u opisivanju Jerusalima i drugih svetih mesta uopšte ne pominju Arhanđeli niti lavra Svetog Save Osvećenog.
Utoliko je značajnije pisanje dubrovačkog istoričara Jakova Lukarevića koji je opisao boravak svog polubrata Jakova, sveštenika, u Jerusalimu 1590.godine, napominjući da je ovaj posetio manastir Svetih Arhanđela koji je podigao «i santo re di Servia» u kome postoji «una magnifica libraria». Ne zna se u kojoj prostoriji je bila smeštena ta biblioteka.
Više grčkih, ruskih, francuskih i naših autora XIX. i početka HH. veka ostavili su putopise o boravku u Palestini i opisivali tamošnje manastire. Obimniji su opisi velike lavre Svetog Save Osvećenog nego manastira Svetih Arhanđela u Jerusalimu. Mnogi opisuju teški život srpskih monaha u ovim manastirima, kako zbog gladi, suše, stalnih upada beduina koji su pljačkali i rušili manastirske zgrade i zidine, ali pominju i sukobe između samih monaha, kao i njihove česte nesuglasice sa jerusalimskim patrijarsima.
Prema pisanju jerusalimskog patrijarha Dositeja (1669-1707.), srpski monasi, nastanjeni iz njemu nepoznatih razloga i u neko njemu nepoznato vreme u manastiru Svetih Arhanđela i lavri Svetog Save, bili su potčinjeni pećkom arhiepiskopu i nisu priznavali vlast jerusalimskog patrijarha. Opisuje zatim jedan događaj iz prošlosti. Naime, srpski monasi nisu hteli da plaćaju porez, tražili su odvojeno mesto na pokloničkim mestima, privlačili su u svoj manastir hadžije na štetu jerusalimske patrijaršije, kao i da je njihov iguman došao kod patrijarha sa palicom. Dositej ne objašnjava šta je neobično što je srpski iguman došao sa svojom igumanskom palicom, već samo da se iguman žalio patrijarsima Carigrada, Aleksandrije i Antiohije zbog nepravde koju jerusalimski patrijarh nanosi Srbima. Pomenuta tri patrijarha su presudili da Srbi nisu potčinjeni jerusalimskom patrijarhu. Dositej ih optužuje zbog takve presude i izražava sumnju da su primili srebro od srpskog igumana ili da nisu znali pravo stanje stvari.
O palici srpskog igumana piše i francuski istoričar S. Vele (S. Vailhe) dajući drugačiji opis događaja. Pošto pominje da su Srbi ovladali manastirom Svetog Arhanđela Mihaila, kaže: « Zavisnost, ma bila i samo duhovna, od grčkog patrijarha koji je postavljao i smenjivao po svojoj volji igumane, nije odgovarala nezavisnom i ponosnom duhu slovenskih monaha. Oni su se žalili, ali je brzo došlo do žestokih svađa pa je, kao krajnji argument, arhimandrit (srpski) snažno udario patrijarha palicom.». Vele dalje pominje povoljnu presudu u korist Srba, tj. da su potpuno oslobođeni patrijaršijskog tutorstva.S. Vele zaključuje da je u stvari glavni razlog sukoba to što su srpski monasi privlačili hadžije u svoj manastir, te je jerusalimski patrijarh ostao praznih ruku i da je «na kraju krajeva ispalo da je novac bio uzrok svemu.»
O sukobima srpskih monaha i jerusalimskih patrijaraha pisali su i francuski autori H. Vensen i F. M. Abel: »Ako su Đurđijanci mogli da ostanu u dobrim odnosima s Grcima i pored toga što su se uvukli u samo srce patrijaršije, Grci nisu imali u Srbima ugodne suparnike.»
Kada je 1479. godine zbog epidemije kuge u Jerusalimu srpski manastir opusteo za neko vreme, neki monasi su pomrli, ne zna se koliko, a neki izbegli neznano kud. Kada je epidemija prošla preživeli monasi su se vratili u Arhanđele i njihovo bratstvo je očigledno ojačalo, tako da su 1504. godine sklopili ugovor sa Jerusalimskom patrijaršijom o preuzimanju uprave nad lavrom Svetog Save Osvećenog. Ta lavra je bila najznačajniji isposnički centar u Palestini. Među zidinama lavre bilo je dvadeset crkava i crkvica, od kojih je najveća bila crkva Blagoveštenja, zatim crkve Svetog Nikole i Svetog Jovana Damaskina.Imala je više metoha ne samo u Svetoj Zemlji, već i na Kipru — manastir Svetog Jovana Zlatoustog i u rumunskom gradu Jašiju — manastir Svetog Đopđa. Lavra je međutim krajem XV. veka ekonomski propala zbog stalnih borbi s nomadima te su je grčki monasi vremenom napustili. Kada su arhanđelski monasi preuzeli upravu nad lavrom, na čelu oba manastira bio je isti srpski iguman.
O ovom veoma značajnom događaju nema pomena u sačuvanim spisima sa teritorije stare srpske države. Pojedini rodoslovi i letopisi iz XVI. veka još samo pominju davnu slavu Nemanjića i njihove građevine u Svetoj Zemlji.~6s~ Iz tih spisa ne saznaje se ništa novo jer se uglavnom ponavljaju opisi iz Danilovog dela Životi kraljeva i arhepiskopa srpskih.
Srpski monasi su obnovili lavru, a očigledno su bili borbeniji i bolje odolevali raznim napadima nego grčki monasi. Ruski arhimandrit Leonid hvali srpske monahe zbog obnove lavre i kaže da zaslužuju opštu blagodarnost pravoslavnih hrišćana.
U međuvremenu su Grci ponovo zavladali jerusalimskom patrijaršijom (povremeno su tamo vladali Sirijci iĐurđijanci) te su se ponovili žestoki sukobi između srpskih igumana i grčkih patrijaraha. Patrijarh German 1577. godine se žalio sultanu Muratu III. da su srpski monasi neposlušni. Ovog puta nije bilo podrške iz Carigrada gde su vladali Turci, već je po sultanovom odobrenju sinod proglasio srpske monahe krivim i obavezao ih da se pokore grčkom patrijarhu.
Nisu svi sultani bili protiv srpskih monaha. Sultan Sulejman II. Veličanstveni je izdao dva fermana u vezi lavre i Arhanđela. Godine 1533. naređuje da se u lavri obnovi crkva (ne zna se koja),a 1537. naređuje da monasi iz Arhanđela ne smeju biti uznemiravani u posedu svojih vinograda (verovatno su to bili lavrini metosi).Selim II. je 1568. dozvolio monasima u lavri Svetog Save Osvećenog da budu naoružani da bi se branili od napada beduina. Ovima je sultan naredio da ne smeju sprečavati monahe da sahranjuju svoje pokojnike na groblju koje je bilo izvan zidina lavre. Mehmed III. je fermanom iz 1601. ponovio staru naredbu da arhanđelski monasi ne smeju da budu ometani u posedu svojih vinograda. Sultan Ahmed I. (1603-1612.) dozvolio je da se lavra obnovi i da se sazida odbrambena kula. Na jednom od spratova te kule postojala je mala crkva posvećena Svetom Simeonu — Nemanji, ali su je Grci kasnije pretvorili u crkvu Svetog Simeona Stolpnika. Na prvom spratu je u kamenu uklesan tekst na srpskom jeziku u kome se pominje da je kula dovršena 9. marta 1612. godine.
A. Fotić objavljuje u svom radu Obnova srpskog manastira sv. Save Osvećenog dve sultanske zapovesti kadiji Jerusalima iz 1613. godine u kojima sultan odobrava obnovu lavre pod uslovom da se to uradi prema davnašnjem izgledu i da se ne dozvoli da se podigne više objekata nego što ih je bilo prvobitno.
Za obnovu lavre Srbi nisu imali dosta sredstava iako su još 1604. godine dobili iz Rusije 1000 zlatnika,te su se zadužili kod turskih preduzimača za 50000 groša. Nemajući nikakve mogućnosti da se razduže, srpski monasi su ponudili na prodaju lavru Jermenima, a Arhanđele franjevcima. Grčki patrijarh Teofan je zbog toga bio veoma ozlojeđen, te je uspeo da od moldavskog vojvode Vasila dobije novac te je otkupio 1625. godine lavru za 54000 pijastera.
Grčki autor T. R. Temelis tvrdi da su srpski monasi počeli da napuštaju lavru posle njenog ponovnog propadanja 1602. godine i po savetu patrijarha Sofronija uzeli sve crkvene stvari i prešli u Jerusalim u manastir Svetih Arhanđela. Grk Antim, sekretar Jerusalimske patrijaršije od 1821. do 1824. godine navodi da su srpski monasi napustili lavru 1623. godine, a da je patrijarh Teofan obnovio lavru 1625. godine. Lavra je i dalje više puta pretrpela veća i manja razaranja u napadima beduina i opet obnavljana.Sadašnji izgled lavre je iz 1688. godine.
Što se manastira Svetih Arhanđela tiče najviše podataka o njegovoj daljoj sudbini daje 1653. godine Rus Suhanov, čije kazivanje prenosi arhimandrit T. P. Temelis. Po Suhanovu u manastiru su tada boravila dva- tri siromaha, ali da je manastir najbolji od svih, da ima mnogo ćelija, a crkva i trpezarija su lepi; da manastir ima i veoma bogatu biblioteku grčkih i latinskih i slovenskih rukopisa i štampanih knjiga. Mnogo od svega toga je upropašćeno. Na kraju dodaje da su tu stanovali Srbi od davnina. Čudno je da ni Suhanov, a ni Temelis ne pominju monahe koji su došli iz lavre Svetog Save, kao ni brojne monahe iz samih Arhanđela, da bismo saznali šta s s njima zbilo oko 1653. godine. Nov podatak daje dokument iz 1669. godine kojim patrijarh Dositej ustupa manastir Arhanđela monahu Nektariju da u njemu na miru živi, da ga obnovi, a svi arhanđelski monasi, verovatno većinom Grci, da ga slušaju i zajedno ubiraju prihode od maslinjaka, vinograda i livada. Znači da je za Arhanđele opet nastupio period mira i izvesnog blagostanja i da je mogao bezbedno da prima hadžije iz više pravoslavnih zemalja. Koliko je decenija taj mirni period trajao nije poznato, ali se zna da je početkom XVIII. veka manastir mogao opet da bude obnovljen, jer je crkva bila većim delom porušena.
Ako posmatramo u celini istorijat zadužbina Nemanjića u Svetoj Zemlji, čak i u sasvim sažetom pregledu kao što je ovaj, možemo da uočimo značaj koji su imali naši monasi i zadužbinari u održavanju pravoslavlja na toj srazmerno maloj teritoriji, ali na kojoj su se vekovima sukobljavali razni naodi i razne religije. Sačuvani su mnogi pisani izvori - povelje naših vladara, biografska dela naših duhovnika, mnogobrojni zapisi hadžija i putopisi poklonika iz raznih zemalja, ali i dela istaknutih istoričara, naših i stranih, posebno ruskih. Mnogi podaci su nepotpuni, neki opisi se ponavljaju, pojdine navode je danas teško proveriti, ali to ni u kom slučaju ne zamagljuje činjenicu da je uloga naših monaha u Svetoj Zemlji od XIII. do početka XVII. veka bila veoma značajna.
Putopisci su retko uz svoje tekstove davali poneki crtež manastira koje su obišli. Delo nepoznatog autora Opisanije Jerusalima izdato u Beču 1748. godine na slavenosrpskom jeziku, sadrži bakroreze Hristifora Žefarovića koji prikazuju jerusalimske crkve. Žefarovićevi bakrorezi, rađeni prema popularnim vodičima do svetih mesta nemaju uopšte veze sa stvarnim izgledom crkava.
Još su ređe fotografije koje su putopisci i autori XIX. i HH. veka objavljivali u svojim radovima.
Kroz povest o srpskom monaštvu u Svetoj Zemlji provlači se kao crvena nit postojanje i značaj manastira Svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu, zadužbine kralja Milutina. Stoga ćemo se malo detaljnije zadržati na opisu ovog manastira i njegove crkve i njihovom današnjem izgledu...
odlomak: Zadužbine Nemanjića u Svetoj zemlji.Vidosava Nedomački
SRPSKA MONAŠKA ZAJEDNICA U PALESTINI
Najjednostavnija književna forma kojom se kazivalo o svetom gradu Jerusalimu bili su zapisi. Mada se u njima uglavnom saopštava ime poklonika, vreme dolaska u Jerusalim i mesto iz koga se došlo, oni ponekad pružaju i jezgrovite utiske o boravku, obeležene ličnim doživljajem. U jednom od najstarijih sačuvanih zapisa koji govore o pisarskoj delatnosti srpskog monaštva u Sinaju spominju se jeromonah Jakov i grešni Janićije. Oni, doduše, ne kazuju o Jerusalimu na način kako bi to učinili hodočasnici ushićeni Svetim gradom, nego spominju nevolje koje su se ticale njihovog prepisivanja. Obojica su pripadali bratstvu srpskog manastira Svetog arhistratiga u Jerusalimu i tamo tokom 1373/74. godine ispisali Triod, pri čemu su naišli na prilične prepreke. Iako su radili na osnovu svetogorskog, kako kažu „pravog izvoda“, a pritom „poredeći i sa Tipikom i sa Oktoihom“, posao nije tekao na zadovoljavajući način. Pošto je izvod bio na bugarskom jeziku, oni se žale na propratne nevolje rekavši: „Bog zna da nam je bilo veoma usilno prenositi ga na srpski jezik“.
Kao duhovnik srpskog manastira Svetih arhanđela u Jerusalimu, Nikon Jerusalimac je stekao veliki monaški ugled i postao duhovnik Jelene Balšić. Sa njom je vodio prepisku i pisma koja su se tom prilikom okupila smeštena su 1441/42. godine u takozvani Gorički zbornik, koji je trebalo da se čuva u Jeleninoj zagrobnoj crkvi na ostrvu Gorici na Skadarskom jezeru. U zborniku je do danas delimično sačuvana njihova prepiska, koja se sastojala od tri Jelenine i tri Nikonove poslanice. Uz ostale prepise, u njemu je ostalo i jedno Nikonovo izvorno delo pod nazivom Povest o jerusalimskim crkvama i pustinjskim mestima.21 Ovo delo ima u sebi dosta poetskih refleksija. U pojedinim svojim delovima ono podseća na putopise, a još više na proskinitarione. Kao velikoshimnik Nikon je dobio ime Nikandar.22
U okviru svog prevodilačkog rada sa grčkog jezika Konstantin Filosof je preveo jedan proskinitarion, koji je danas poznat u delovima. U nauci nije dovoljno poznato da li te sačuvane celine pripadaju jednom spisu, ili potiču iz dva odvojena sastava. Konstantin je putovao u Jerusalim između 1415. i 1420. godine,23 te je kao hodočasnik najverovatnije preveo ovaj spis za vreme tamošnjeg boravka. Duža celina, koju smo uslovno nazvali Opis Jerusalima, sačuvana je u jednom srpskom prepisu koji potiče iz 1556. godine i nalazi se u zborniku zbirke manastira Nikoljca sa signaturom 49, na stranama 306b-308a.24 Na početku sastava nacrtan je stilizovani plan Jerusalima. Svojevremeno je na ovaj Opis Jerusalima ukazao Vladimir Ćorović ne navodeći detaljnije o čemu je reč.25 Zbornik je prepisao poznati monah Visarion Debarski.26 Vezivanje ovog prepisa za ime Konstantina Filosofa prvi put je učinjeno u najnovijem proučavanju Maje Petrove.27
Iz HVII i HVIII veka ostalo je više tragova o putovanju Srba u Jerusalim nego u ranijim vremenima, što nikako ne znači da ih i tada nije bilo u većem broju. Sačuvani zapisi iz tog perioda govore o nešto češćem dolasku monaha iz fruškogorskog manastira Hopova u Jerusalim. Svakako je bilo daleko više hodočasnika iz ovog manastira nego što se o tome danas 15može govoriti samo na osnovu delimično sačuvanih podataka, što, uostalom, važi i za druga mesta iz kojih se odlazilo na poklonjenje Hristovom grobu. Hopovski proiguman Savatije stigao je 1606. godine u Sveti grad i u njemu se zadržao sedam meseci. Boravio je, kako je zabeleženo, u hramu Svetog velikomučenika Dimitrija, „preko puta dvorova Davidovih“. U istom hramu naručio je da mu se prepiše Psaltir, što je i okončano tridesetog januara 1607. godine, „na Sveta tri jerarha, rukom grešnog i klonulog i lenjivog monaha Diomidija, iz zemlje Hercegovine, iz manastira Vranštice, blizu župe Vranešt“.33
izvor: Sveta zemlja u srpskoj književnosti 13-18.veka
SRPSKA DUHOVNA MISIJA U JERUSALIMU
1848.godine Beogradski mitropolit i bivši profesor karlovačke bogoslovije Petar Jovanović šalje prvu srpsku duhovnu misiju u Jerusalim koja se pod blagoslovom jerusalimskog patrijarha useljava u nekadašnji srpski manastir Sv.Arhangela. Ova duhovna misija kao i učeni Srbi koji su kasnije ohodili manastir, nailazili su u njemu na stare srpske knjige i rukopise od kojih su neki prebačeni u Srbiju i pohranjeni u zgradu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, srušene tokom nemačkog bombardovanja Beograda aprila 1941.god. gde trajno nestaju.
arhimandrit Leonid (Kavelin)
Serbskaя inočeskaя obщina v Palestine
A. L-d
1866 goda.
https://azbyka.ru/otechnik/Leonid_Kavelin/serbskaja-inocheskaja-obshhina-v-palestine/#note10
«Pomяnuh dni drevniя – poučihsя.»
Pri nedostatočnosti mestnыh pamяtnikov slavяnskoй pisьmennosti, istreblennыh ne stolьko vliяniяmi vnešnimi, skolьko vnutrennimi, vsem izvestnыmi iz cerkovnoй istorii serbov i bolgar, mы ne možem ne dorožitь i temi skudnыmi svedeniяmi, kotorыe uceleli, možno skazatь, nečaяnno. Tak v biblioteke Savvinskoй Lavrы, prinadležavšeй, kak uvidim niže, serbskoй inočeskoй obщine, v tečenie s liškom 130 let, ucelel rukopisnый Oktoih, v konce kotorogo napisano krupnыm ustavom kinovarью: «Stefan Kralь Uroš» (Dečanskiй 1321–1336). Эta rukopisь XIV stoletiя prinadležala k polnomu krugu slavяnskih rukopisnыh bogoslužebnыh knig, prislannыh v dar samim blagočestivыm Kralem serbskomu Ierusalimskomu Arhangelьskomu monastыrю. Nadpisь na odnoй iz slavяnskih rukopiseй, vыvezennыh iz Palestinы (iz Savvinskoй že Lavrы) našim vыsokoprosveщennыm palomnikom A. S. Norovыm v 1835-m godu, a imenno, v Cvetnoй Triodi, glasit, čto kniga эta «ispisasя v svяtem Sinae rukoю rab Božiih ieromonahov Iakova i grešnogo Ioanikiя sv. Arhistratigu cerkvi serbskoй v Ierusalime … izvoda Svяtogorskogo pravogo. Napisasя siя kniga v leto 6882 (1374).» Dalee sleduet izъяsnenie, čto nastoящaя rukopisь perevedena s Bolgarskogo izvoda s vozmožnoй točnostью, i čto эto sdelano ne bez zatrudneniя.
Sledovatelьno, serbskiй Arhangelьskiй monastыrь togda eщe suщestvoval, i serbskie inoki vitali i v dalьnem Sinae, zanimaяsь tam lюbimыm zanяtiem drevnih inokov, perevodom, ispravleniem i spisыvaniem cerkovnыh slavяnskih knig, rasprostranяя ih v svoem Otečestve čerez prinošenie v dar edinoplemennыm cerkvam. Revnostь dostohvalьnaя i dostopodražatelьnaя!
Voobщe vtoruю polovinu XIV stoletiя možno sčitatь samыm cvetuщim vremenem dlя serbskoй Ierusalimskoй obщinы: v эtot period ona videla u sebя v gostяh vladetelя Serbii knяzя Lazarя (s 1372 goda); krome predaniя obstoяtelьstvo эto otmečeno i u serbskih letopiscev, hotя i vesьma kratkimi čertami: «priim načelstvo Srьbsko Knezь Lazarь, i doide i do Ierusalima i do Svetыe Gorы».9
Na suщestvovanie Arhangelьskogo monastыrя v pervoй polovine XV stoletiя estь prяmoe ukazanie v naših letopisяh gde zamečeno, čto priezžal v Pocciю za sborom milostыni radi arhimandrit Ierusalimskogo Mihaйlo-Arhangelьskogo monastыrя Nifont, kotorый sobral takuю bogatuю milostыnю, čto budto bы s pomoщiю ee vzošel na Ierusalimskiй Patriaršiй prestol. Poslednee obstoяtelьstvo očevidno preuveličeno, ibo imeni Nifonta net v spiske Ierusalimskih Patriarhov (u Dosifeя), no nesomnenno, čto uspehu эtoй milostыni nemalo sodeйstvovala izvestnostь serbskogo Arhangelьskogo Iepysalimskogo monastыrя, potomu čto v nem iskoni imeli priюt naši Russkie bogomolьcы, i v osobennosti inoki, a takže i slavяnskoe proishoždenie Nifonta; vpročem, možet bыtь i deйstvitelьno on zanimal odin iz arhiereйskih prestolov v Ierusalimskoй Patriarhii, no nam važno v эtom svedenii glavnыm obrazom ukazanie na to, gde i v kom serbskiй Arhangelьskiй monastыrь našel sebe podderžku posle padeniя Serbskogo Carstva.
Upominaemoe v hrisovule caricы Marы zapustenie Arhangelьskogo Ierusalimskogo monastыrя okolo 1479 goda vsledstvie čumы bыlo lišь vremennoe, ibo izvestno, čto po minovanii morovogo povetriя serbskaя inočeskaя obщina ne tolьko snova vstupila vo vladenie svoeю obitelью, no v 1504 godu zanяla i pervuю iz obiteleй pustыnь Sv. Grada, – Lavru sv. Savvы Osvящennogo, kak svidetelьstvuюt o tom grečeskie pisateli10, i s teh por Ierusalimskiй Arhangelьskiй monastыrь sdelalsя gorodskim metohom Lavrы. Obstoяtelьstva, v kotorыh nahodilasь togda grečeskaя Ierusalimskaя Patriarhiя, kak nelьzя bolee blagopriяtstvovali takomu priobreteniю; v эto vremя Patriaršiй prestol nahodilsя v rukah tuzemnыh hristian (siriйskih arabov), i v tečenie bolee trehsot let (ot izgnaniя latin-krestonoscev iz Ierusalima do 1550 goda) Patriarhi plemeni arabskogo vladeli Sv. Grobom, pokrovitelьstvuemыe lišь odnimi pravoslavnыmi gruzinami, kotorыe bыli silьnы na Vostoke po svoim rodstvennыm svяzяm s obladatelяmi Egipta i Palestinы mamelюkami. Neiskusstvo sih Patpiaphov v upravlenii i pravo peredači ostavšegosя po smerti imuщestva rodstvennikam pri poborah mestnыh praviteleй doveli Patriaršuю kaznu do kraйnego istoщeniя: monastыri, nahodящiesя v pustыne Sv. Grada, terpeli pritesnenie ot kočuющih saracinov (beduinov) i, ne nahodя podderžki so storonы bessilьnoй Patriarhii, malo-pomalu pusteli. S эtoй storonы samootverženie serbskoй inočeskoй obщinы, rešivšeйsя, nesmotrя na vidimыe opasnosti i zatrudneniя, spasti ot konečnogo zapusteniя matь vseh pustыnnыh obiteleй, Lavru sv. Savvы Osvящennogo, zasluživaet obщuю blagodarnostь pravoslavnыh hristian.
Itak, soglasno grečeskim svidetelьstvam okolo 1504 goda serbы po častnoй omologii (usloviю) s arabskoю Iepycalimskoю Patriarhieю vstupili vo vladenie Lavroю. S эtogo vremeni i do okončatelьnogo uničtoženiя serbskoй inočeskoй obщinы v Palestine ona deržalasь zdesь počti isklюčitelьno pocobiem russkih pravoslavnыh careй. Blagodarnыe serbskoй obщine za priюt v ih Ierusalimskom Arhangelьskom monastыre naših bogomolьcev naši gosudari, blagodetelьstvuя eй, bez vsяkogo somneniя, imeli v vidu i to, čto slavяnskaя inočeskaя obщina možet so vremenem sdelatьsя oporoю i russkih cerkovnыh interesov v Sv. Grade. Kak bы to ni bыlo, no izvestno, čto v tečenie celogo stoletiя naši gosudari i boяre s blagočestivыm userdiem pokrovitelьstvovali serbskoй Ierusalimskoй obщine skolьko mogli, podderživaя ee materilьnыmi posobiяmi, no ne v ih vlasti bыlo togda ograditь эtu obщinu ot teh vnutrennih, tak skazatь, domašnih kozneй, kotorыe priveli ee k uničtoženiю.
Iz rasskaza našego palomnika, Trifona Korabeйnikova s tovariщi, bыvšego v Ierusalime v pervый raz v 1483 godu, mы uznaem, čto starcы serbskogo Arhangelьskogo monastыrя, čto v Ierusalime, Moiseй i Mefodiй eщe v 1552 godu ezdili za milostыneю v Moskvu, i polučili ot Carя Ivana Vasilьeviča, i Mitropolita Makariя щedroe posobie na vosstanovlenie kamennoй monastыrskoй trapezы (veroяtno, razrušivšeйsя ot bыvšego zemletrяseniя). V blagodarnostь carю serbы ustroili pri monastыrskoй cerkvi pridel vo imя sv. Ioanna Predteči, Angela careva; pridel эtot suщestvuet i ponыne.11
V 1559 godu carь Ivan Vasilьevič, posыlaя bogatuю milostыnю na Vostok čerez Sofiйskogo arhidiakona Gennadiя i kupca Vosiliя Poznяkova, ne zabыl i serbskoй obiteli – Lavrы Sv. Savvы Osvящennogo i v otvet na prositelьnoe pisьmo k nemu ee igumena Ioasafa pisal, čto, izvestяsь, kakuю napastь terpit ego obitelь ot aravlяn, potomu čto obvetšala ograda i nečem sooruditь cerkvi i kellii, on posыlaet emu na monastыrskoe stroenie 200 rubleй deneg.12
V 1582 godu skorbnый carь, posыlaя na Vostok «milostinu dovolьnu (po Karamzinu 10,000 togd. rubleй) s moskovskimi kupcami Trifonom Korabeйnikovыm da s Юrьem Grekovыm, poslal v tom čisle i serbam v Lavru sv. Savvы Osvящennogo 50 rubleй.
Pervaя milostыnя blagočestivogo carя Fedora Ivanoviča v Savvinskuю obitelь serbskoй obщinы bыla poslana v 1586 godu s prihodivšim v Moskvu ot Ierusalimskogo Patriarha Sofroniя arhimandritom Ioasafom; milostыnnыe denьgi sostoяli iz 900 rubleй. Carь pisьmom prosil Patriarha Sofroniя razdatь onыe na vse cerkvi i monastыri ego Patriaršestva po rospisi komu pomečeno, «dlя pominoveniя ego roditeleй vo vsednevnыh službah, molitv o ego zdravii, čadorodii i pobede na vragi».
V 1588 godu vozvratilsя v Lavru ezdivšiй uže ne vpervыe za sborom v Moskvu monastыrskiй kelarь Damaskin. Vыbor эtot, kak uvidim niže, bыl vesьma udačen. Damaskin bыl čelovek umnый i umel voйti v doverie k togdašnemu vremenщiku, Borisu Godunovu. Posetivšiй Lavru sv. Savvы Osvящennogo v 1584 godu knяzь Radivil v svoem Putešestvii upominaet o vstreče svoeй v Lavre s Damaskinыm, zamečaя, čto on prežde togo bыl u nego v proezde čerez Litvu v Moskvu, a potom zaezžal vtorično pri vozvraщenii iz Moskvы v marte mesяce 1588 goda, pričem nazыvaet ego slavяninom rodom iz Makedonii. V 1588 godu s nim poslano bыlo carskoй milostыni – v Savvinskuю Lavru 160 rubleй, v Arhangelьskiй Ierusalimskiй monastыrь 70 rubleй.
V mae mesяce 1590 goda kelarь Damaskin opяtь priehal v Moskvu odnovremenno s Ternovskim mitropolitom Dionisiem, s igumenom Arhangelьskogo monastыrя arhidiakonom Kirillom, a v fevrale sleduющego 1591 goda oni bыli otpuщenы obratno takže odnovremenno s mitropolitom Dionisiem. S nim poslano krome pominok Ierusalimskomu Patriarhu sobstvenno dlя Lavrы Savvы Osvящennogo 160 rubleй, Arhangelьskomu monastыrю 120 rubleй, da im lično dano po 30 rubleй milostыni v pribavku i v dorogu 58 r. Pri эtom v osoboй gramote na imя kelarя Damaskina (kotoraя bыla vručena emu vmeste s darami uže na puti v Černigov) Boris Godunov, isčislяя podrobno vse vkladы svoi i darы carskie Ierusalimskomu Patriarhu, pisal: «Mы veleli to vse otdatь tebe, velikomu starcu, pered Dionisiem mitropolitom da na sooruženie Gefsimanii dano tebe 500 zolotыh, i tы te zolotыe mitropolitu obъяvi že; a čto oprič togo tebe, velikomu starcu, dano (to estь sobstvenno v polьzu Serbskoй inočeskoй obщinы), i tы bы, togo ne obъяvlяя, (nužno zametitь, čto mitropolit Dionisiй bыl rodom grek iz carskogo roda Paleologov), deržal u sebя, i tem Prečistoй Bogorodicы dom (to estь Lavru, kotoraя tak nazыvalasь po svoeй Sobornoй cerkvi vo imя Blagoveщeniя Presvяtoй Bogorodicы) stroil bы, kak я tebe sam zakazыval».
Эta doveritelьnaя gramota svidetelьstvuet o doverii Borisa Godunova k «velikomu starcu» Damaskinu; priobreteniю že эtogo doveriя, bez somneniя, nemalo sposobstvovalo to, čto Damaskin kak slavяnin mog besedovatь s Godunovыm bez posredstva tolmača. Znaя ot nego, v kakom otnošenii nahoditsя serbskaя palestinskaя obщina k svoim grečeskim vlastяm, čtobы ne vozbuditь v nih zavisti k serbskim obitelяm za щedruю milostыnю ot Rossii, Godunov prikazыvaet Damaskinu ne obъяvlяtь o neй grečeskim vlastяm, predostaviv emu, kak doverennomu ot serbskoй obщinы licu, samomu rasporяditьsя milostыneю po ličnomu s nim soglašeniю. Ostaetsя požaletь, čto caredvorcы XVII veka v snošeniяh s Vostočnoю cerkovью ne obladali predusmotritelьnostью Godunova i, podavaя щedruю milostыnю, malo zabotilisь uznatь, kuda i na čto budet ona upotreblena.
V 1502 godu vidim v Moskve samogo igumena Lavrы Sv. Savvы Osvящennogo Hristofora, kotorый polučil na Lavru 150 rubleй i na Arhangelьskiй monastыrь 90 rubleй, i sverh togo Gosudarь dal emu na svoe imя proezžie gramotы, «čtob i vpredь volьno bыlo im, Savvinskim starcam, proezžatь čerez rubež dlя sbora podaяniя».
V 1593 godu carь Fedor Ivapovič velel Trifonu Korabeйnikovu (odnaždы uže posыlavšemusя v Ierusalim v 1583 godu) i Mihailu Ogarkovu ehatь so svoeю zazdravnoю milostыneю v Carьgrad, Aleksandriю, Antiohiю, Ierusalim i na Sinaйskuю Goru, i razdatь v teh mestah milostыnю po dannoй im rospisi Patriarham i arhiereяm po monastыrяm i po rukam niщih. Ispolniv volю blagočestivogo carя, poslannыe predstavili rospisь, v kotoroй zaklюčaetsя lюbopыtnoe zamečanie o sovremennom sostoяnii oboih monastыreй: «Vmesto monastыrя Arhangela Mihaila, pišut Korabeйnikov i Ogarkov, dano igumenu Hristoforu Savvina monastыrя s bratieю 60 zolotыh, potomu čto v teh oboih monastыrяh odin igumen, bratiя i kazna – vse obщee. V tot že monastыrь sv. Savvы, vmesto 40 soboleй, dano igumenu 40 zolotыh, da emu s bratieй 90 zolotыh (vsego 500 zolotыh); bratiя že v oboih monastыrяh, kak govorit igumen, 150 čelovek, s temi, kotorыe na otъezde na monastыrskih službah, a postoяnno u nih živut 80 čelovek».
V 1597 godu bыl v Moskve stroitelь Ierusalimskogo Savvinskogo podvorья (to estь Arhangelьskogo monastыrя) Nikodim, kotoromu dana milostыnя 15 rubleй, i trem ego starcam po 7 rubleй.
Pod 1599 godom opяtь vstrečaemsя v Moskve s vыšeupomяnutыm doverennыm licom ot serbskoй obщinы, «velikim starcem» Savvinskoй Lavrы, kelarem Damaskinыm: on, veroяtno, pribыl v Moskvu točas že, kak stalo izvestno v Sv. Grade o vosšestvii na carskiй prestol Borisa Godunova, lično k nemu raspoložennogo; povodom že k priezdu moglo bыtь na seй raz polučenьe obыčnoй, tak nazыvaemoй «bolьšoй milostыni» po usopšem Gosudare Fedore Ivanoviče. Kak bы to ni bыlo, no v delah 1599 goda značitsя, čto carь Boris Fedorovič požaloval kelarю Damaskinu semь obrazov skladnыh, 50 rubleй denьgami, dva soroka soboleй, dva soroka kunic i dve tыsяči belok, a ego svящenniku i dvum starcam po 15 i po 10 rubleй i po 40 kunic.
No na эtot raz Damaskin po neizvestnыm nam pričinam i, konečno, ne bez voli i soglasiя carя Borisa Fedoroviča probыl v Moskve do 1604 goda, kak эto vidno iz nižesleduющego: v iюne 1603 goda pribыl v Moskvu iz Ierusalima arhimandrit monastыrя Savvы Osvящennogo Grigoriй i kelarь Gavriil so starcami; «tak kak v prošedšem 1591 godu poslanы bыli k Gosudarю kelarь Damaskin s bratieю i ne vozvraщalisь, to Nastoяtelю Lavrы želatelьno bыlo uznatь, dlя čego oni živut, po svoeй li voli, ili po Carskomu ukazu?» Otveta na эto v Posolьskih Delah ne nahodim. Poslannыe privezli s soboю Gosudarю krome pisьma ot Ierusalimskogo Patriarha Sofroniя, v kotorom on яrkimi čertami opisыval bedstvennoe sostoяnie Lavrы ot utesneniя ee beduinami, gramotu i ot nastoяtelя Lavrы igumena Gavriila, kotorый pisal: «Mы, smirennыe starcы, rabы i bogomolьcы Tvoeй Deržavы, rabski sotvorяя nizkoe poklonenie podnožiю nog Tvoih, mыslenno celuem ih i molim o zdravii Tvoego Carskogo Veličestva i Tvoego semeйstva…
… Zdesь, vo svяtыh mestah, mnogie pečali, nuždы i glad, kakogo ne bыvalo vo dnяh naših, i nasilie ot Apapskogo roda umnožilosь, tak čto mы edva ne pogibli ot zdešnih svяtыh i božestvennыh mest; no mы dobre stoяli v zemle bezvodnoй i suhoй pyctыne, žili i pustыnničali v prečudnoй Lavre Prepodobnogo i Bogonosnogo Otca našego Savvы Osvящennogo, tesnяsь krepko i trudяsь ot agarяnskih яzыkov, kotorыe umnožilisь, radi naših sogrešeniй. Mы že, smirennыe, ne vozmogše terpetь tolikiя nuždы, otošli na maloe vremя, dokole proйdet gnev Gospodenь, glad velikiй i nužda, dabы i mы prinяli malый pokoй ot naših trudov, Lavra že da postoit v sohranenii nekotoroe vremя, dokole smiritsя rod agarяnskiй, i nыne prebыvaюt nekotorыe starcы, v monastыre zaklюčennыe straha radi izmailitskogo. Mы že, po sovetu Presvяteйšego Patriarha našego Sofroniя, vzяv vse sosudы cerkovnыe, prišli v svяtoй grad Ierusalim v drugoй monastыrь naš Arhangelьskoй, gde neprestanno molim o Tvoeй Deržave. Molim Tebя, samoderžavnый Carь, da budešь novыm sooruditelem, kak nekogda velikiй Carь Юstinian, kotorый osnoval Lavru iz glubinы zemnoй; pošli eй po dostoяniю milostыnю, da ne do konca pogibnet. Vedomo Tebe budi, čto ot Deržavы Tvoeй imel vsю nadeždu svoю monastыrь naš, i sego radi poslal kelarя Damaskina k Carstvu Tvoemu, i ne vidali ot nego nikakoй vesti, ni gramotы ot ruk ego. Tolikoe vremя zameškalsя v Deržave Carstva Tvoego (s 1591 goda), a bednыe pogibaюt starcы monastыrskie na vsяkiй denь. Po semu prosim, da pospešit i priidet panee; i mы o tom edinomыslenno soveщavši i igumen so vsemi svящennikami i Starcami Sobornыmi, izbrali prepodobnogo svящennoinoka, duhovnika, arhimandrita Grigoriя s inыm kelarem, Gavriilom, starcem Sobornыm Akakiem, da isprosit ot Tvoego Sobora obыčnuю milostыnю, ot Deržavы Carskoй; priimi, kak vernый Svяtый Carь, i prišli ih vskore s prežnim kelarem Damaskinыm, da priimet opяtь Lavra prežnюю svoю leptu i budet pohvala Svяtomu Tvoemu Carstviю». Gramota pisana sentяbrя 6-go 1602 goda. Ne ranee noяbrя mesяca prinimal u sebя carь Boris Fedorovič priehavšego iz Ierusalima arhimandrita Grigoriя v odno vremя s prežde bыvšim kelarem Damaskinыm, i oni podnesli darы svoi Gosudarю. Carь prikladыvalsя k Svяtыne, sprašival o zdorovьe Patriarha, dopustil ih k ruke, a dьяk Gramotin obъяvil im Gosudarevo žalovanьe; im otpuщeno bыlo kušanьe na podvorьe. Mesяc spustя arhimandrit Grigoriй podal ot sebя čelobitnuю Gosudarю, v kotoroй pisal, čto i prežde sego poslan bыl iz Lavrы Savvы Osvящennogo let s desяtь tomu nazad kelarь Damaskin bitь Gosudarю čelom o milostыni: «Uže 14 let ne bыvalo Carskoй milostыni v obiteli, a meždu tem kelarь Damaskin vse vremя prožil v Moskve i potomu bogomolьcы Gosudarevы, bratiя Sv. Savvы, poslali ego, arhimandrita Grigoriя, bitь čelom Carю, Velikomu Gosudarю, Borisu Feodroviču, potomu čto greh radi ih nužda velikaя stala v monastыre i oskudenie v milostыni, tak kak u Turskogo carя s Cesarem i Mutьяnskim voevodoю začalasь voйna velikaя, i otovsюdu zalegla milostыnя v monastыrь, i niщim bogomolьcam Carskim nužda velikaя ot nagotы i bosotы, s golovы v konec pogibaюt, v monastыre vse stalo vetho, obnovitь čto-libo nečem radi velikoй bednosti; posemu bratiя poslali bogomolьca carskogo Grigoriя plakatь miloserdnomu Carю o milostыne, čtobы i im vossiяl svet milosti carskoй i poщadil bы Carь svoih bogomolьcev, ne dal bы im do konca pogibnutь i svoemu carskomu bogomoliю zapustetь, i požaloval bы im milostыnю svoю, skolьko Bog emu izvestit, i otpustil bы ih iz Moskvы po zimnemu puti, ibo letnim putem ot voйnы i ubыtkov proehatь nelьzя, i bratiя ih krepko o nih skorbit, ožidaя v monastыrь, oni že v Moskve pozažilisя. Carь Gosudarь smiluйsя.» Takogo že soderžaniя čelobitnaя podana bыla i carice, Mapii Grigorьevne, čtobы ot nasilьstva poganыh bratiя ne razbežalasь i s goloda ne pogibla; no čelobitnuю эtu pisal uže ne odin Grigoriй ot svoego imeni, a i kelarь Damaskin. Oba vmeste prosili oni i careviča Fedora Borisoviča, «čtobы on pokazal nad nimi milostь, i otcu svoemu, a ih Gosudarю i Gosudarыne Carice, popečaloval ob nih, i ne zapustelo bы ih bogomolьe, gde oni so slezami denno i nočno molяt o Carskom ih zdravii.
Яnvarя 5-go 1601 goda, vыdano bыlo Carskoe žalovanьe: Savvы Osvящennogo monastыrя arhimandritu Grigoriю deneg 40 rubleй, i kelarю ego, Gavriilu, 15 rubleй, emu že, arhimandritu Grigoriю, 40 soboleй, dva 40 kunic, lisья šuba i 1000 belok, a kelarю ego Gavriilu 40 soboleй i 40 kunic. Na Kreщenie v čisle pročih grečeskih vlasteй arhimandritu Grigoriю i kelarю Gavriilu veleno bыlo bыtь na liturgii v Sobore i na Iordane, gde oni videli Gosudarя, kotorый milostivo sprašival o ih spasenii i priglasil k stolu vmeste s patriarhom Iovom, яnvarя 24-go, po slučaю imenin dočeri carevoй Kcenii bыli posыlaemы im kušanья s carskogo stola, a «fevralя 4-go, po Ukazu, oni (vmeste s drugimi grečeskimi vlastяmi) predstavlяlisь Svяteйšemu Patriapxy Iovu v Krestovoй palate», i šli črez Sobornuю cerkovь, gde slušali moleben. Posle toržestvennoй vstreči Patriarh, podozvavši ih k sebe, blagoslovil, a s mitropolitami i episkopami celovalisь oni o Hriste. Posle podneseniя prislannыh ot Patriarha Ierusalimskogo s novopriezžim arhimandritom Feofanom Patriarhu Iovu gramotы, sv. moщeй, smirnы i svet ot Groba Gospodnя Patriarh velel emu sestь i rassprašival, kak oni šli i kak prebыvaюt pod vlastiю nevernыh agarяn. Feofan otvečal, čto mnoguю nuždu, bedы i tesnotu terpяt, i esli bы ne miloserdie carя Borisa Fedoroviča vseя Rusi, to bы oni do konca pogibli. Potom Patriarh blagoslovlяl ih obrazami i daval im denьgi i širinki, i izvinilsя, čto ne priglašal ih k sebe estь, potomu čto približaюtsя dni postnыe, a oni gotovяtsя v dorogu, i im budet otpuщen korm na podvorьe. Obraza, kotorыmi blagoslovil ih Patriarh, bыli obloženы serebrom, a vmesto soboleй dano: arhimandritu 4, kelarю 3 rubli. Ot Gosudarя požalovano bыlo takže krome milostыni po neskolьku ikon v serebrяnыh rizah, a v marte mesяce prikazano bыlo pribavitь k prežnemu žalovanью: arhimandritu Grigoriю 8 rubleй i na platьe kelarю Gavriilu 6 rubleй, a drugomu kelarю Damaskinu 20 rubleй na dorogu po osobennoй k nemu milosti Carskoй, i Evangelie v 25 rubleй.
Na prazdnik Blagoveщeniя ierusalimskie starcы prihodili proщatьsя k Gosudarю i blagodaritь za ego milostь. Na toržestvennom otpuste dano bыlo kelarю Damaskinu 40 soboleй v 16 rubleй: prežde že sego, kogda on bыl v horomah u Gosudarя, po osoboй milosti Carя k Damaskinu, dano bыlo emu 40 soboleй v 30 rubleй, da na stroenie monastыrя 1000 zolotыh i žalovannaя gramota, čtob esli kto iz Lavrы Sv. Savvы Osvящennogo budet v Moskvu za milostыneю, to ih svobodno propuskatь, i potomu perepisana na imя carя Borisa Fedoroviča žalovannaя gramota, kotoraя prežde darovana bыla Sv. Lavre carem Fedorom Ivanovičem; dlя buduщih priezdov veleno bыlo im vsegda davatь na Grečeskom dvore, čto za torgom u Bogoяvlenskogo monastыrя, osobыe kelьi, v kotorыh pomeщatь odnih tolьko starcev Savvina obщežitelьnogo monastыrя, i krome ih nikakih drugih starcev (gramota pisana v marte 1664 goda).
Posle sego vse starcы Ierusalimskie i Afonskie, bыvšie togda v Moskve, otpravilisь na Smolensk, i veleno bыlo voevodam provoditь ih čestno, i čtobы oni prinяtы bыli s čestью arhiereem Smolenskim, o čem bыl poslan im i Ukaz. Voevodы smolenskie i arhiepiskop Smolenskiй Feodosiй, uvedomili Gosudarя, čto oni vse ispolnili i, prinяv s čestью putnikov, щedro odarili i otpustili ih s čestью.
Posledovavšie vskore za tem užasы mežducarstviя nadolgo presekli vse cnošeniя Vostoka s Poccieй, i serbskaя palestinskaя obщina lišilasь pokrovitelьstva, na kotoroe, kak mы videli, ne tщetno vozlagala vse svoi nadeždы. Meždu 1610 i 1612 g. ona predprinяla stroitь na юžnoй storone Lavrы, na vыsote, gospodstvuющeй nad monastыrem, bašnю, vrode Юstinianovoй, kak govorяt odni, dlя zaщitы monastыrя s эtoй storonы ot beduinov, a po drugim predaniяm (sobstvenno monastыrskim) эto bыl lišь delovoй predlog; v postroenii že bašni serbskaя obщina imela celью, ne ostavlяя vovse Lavrы, otdelitьsя soveršenno ot grekov, kotorыe, voйdя snačala v serbskuю obщinu na prave gosteй i polьzuяsь podderžkoю grečeskoй irusalimskoй Patriarhii, načali tesnitь serbov, poka ne vыnudili ih nakonec vovse pokinutь obitelь. I эto vesьma ponяtno: kto znaet horošo grekov, tot poйmet, čto oni ne mogli ostatьsя ravnodušnыmi, vidя ih drevnюю rodnuю obitelь v rukah prišelьcev; pri mыsli že o svoem prevoshodstve nad nimi ne mogli i spokoйno žitь vmeste, a tem bolee nahoditьsя v podčinennom k nim otnošenii. S drugoй storonы serbы, hotя i mogli vse эto predvidetь, no ne smeli otkazatьsя ot priema v obitelь grekov, nahodяsь sami po cerkovnыmi pravilam pod vlastью Ierusalimskogo Patriarha, kotorый s 1550 goda, to estь so vremeni Patriarha Germana, sostoяl isklюčitelьno iz grekov, a po zaveщaniю эtogo Patriarha navsegda bыl zagražden vhod v ierusalimskuю Patriaršeskuю obщinu dlя tuzemnыh hristian (arabov)13. Takim obrazom v Savvinskoй Lavre čislo inokov iz grekov uveličivalosь ežegodno, hotя glavnыe načalьstvennыe lica do samogo udaleniя serbov iz obiteli vыbiralisь preimuщestvenno iz ih sredы, a vseй bratii, kak mы videli iz doneseniя Trifona Korabeйnikova v 1503 godu, sostoяlo nalico 80 čelovek.
Trehъяrusnaя bašnя, s cerkovью vo imя sv. Simeona Serbskogo14 (stolь dorogogo serbam), bыla okončena v 1612 godu, i nыne ukrašaet i zaщiщaet Lavru; v srednem эtaže ee v cerkovnom pritvore vstavlen v ctenu gladkiй kamenь s vыrezannoй na nem serbskoю nadpisью, kotoraя glasit: «Končeno эto delo (t. e. postroenie bašni) 1612 goda po R. X., vo dni prepodobnogo igumena Daniila so vseй o Hriste bratieй 9 Marta. Grigoriй ieromonah Skevofilaks, Varlaam эkonom, Nektariй master, i pisavšiй эto mnogogrešnый ieromonah Galaktion, a čitaющiй sie da molit Boga o nih». Postroйka эtoй bašni vvela serbskuю obщinu v dolgi, a pomoщi k uplate ih ždatь bыlo neotkuda; ibo edinovernaя i edinoplemennaя Rossiя pereživala v эti godы samый tяžkiй perelom svoego smutnogo vremeni.
Tesnimыe vnutrennimi smutami, grečeskoй častью bratstva, a izvne zaimodavcami serbы ne znali, čto predprinяtь im. Togda Patriarh Feofan, opasaяsь, kak govorяt grečeskie letopiscы, Sv. Grada (Patriarh Dosifeй i pozdneйšie), čtobы armяne, skupiv dolgovыe obяzatelьstva, ne zavladeli Lavroю Sv. Savvы, a latinы Ierusalimskim monastыrem Sv. Arhangelov, upotrebil vse usiliя, čtobы pogasitь serbskiй dolg, prostiravšiйsя na summu 54,000 piastrov (3000 rubleй ser.), i, takim obrazom, obe serbskie obiteli čerez эto postupili v neposredstvennoe vladenie Isrusalimskoй Grečeskoй Patriarhii. Эto slučilosь, kak mы polagaem, v 1636–1640 godah, ibo eщe v 1636 godu vidim v Moskve iz Lavrы sv. Savvы Osvящennogo arhimandrita Klimenta, poslannogo k carю Mihaйlu Fedoroviču s Patriaršimi gramotami. Feofan pisal Gosudarю ot 1 aprelя 1636 goda, prosя prinяtь blagosklonno arhimandrita Kirilla i nadelitь ego milostыneй radi bednosti monastыrskoй bratii, kotoraя pogibaet ot besčisilennogo dolga i v obide denь i nočь ot nevernыh agarяn i tamošnih arabskih lюdeй, no vse cie terpit radi lюbvi Hristovoй. Monastыrskaя že obщina ot lica svoego igumena Afanasiя izložila pred Gosudarem bedstvennoe svoe položenie v sleduющih vыraženiяh: «Molim Tebя darovatь milostыnю bednoй obiteli našeй, ibo mы mučimsя besprestanno v velikom dolgu ot agarяn i ot araplяn, tam prebыvaющih, i terpim ot nih velikuю obidu. Pomogi nam počinitь svяtuю obitelь, potomu čto ona razorilasь ot starыh let, stenы i kelьi raspalisь i svящennыe obraza poportilisь. Božieю milostью mы učinili načalo i ustroili po-prežnemu neskolьko keliй dlя ycpokoeniя bratii, no ot sego zadolžali i ne imeem čem zaplatitь dolga». Gramota ot 18 sentяbrя, 1636 goda. Kliment predstavlяlsя Gosudarю v iюne, i podnes emu v dar moщi Pervomučenika Stefana, Iopdanskuю vodu i ladan. Skolьko polučil na эtot raz milostыni monastыrь, iz Del Posolьskih ne vidno, no, sudя po togdašnim obstoяtelьstvam, milostыnя эta ne mogla otsročitь padenie serbskoй obщinы, i vskore za tem posledovalo ee udalenie iz Lavrы, po kraйneй mere s эtogo vremeni uže ne vidim osobыh Lavrskih sborщikov v Moskve, hotя cnošeniя Poccii s Ierusalimskim Patriarhom i ne prerыvalisь.
Pamяtью vladeniя serbov Lavroю sv. Savvы Osvящennogo, krome vыšeupomяnutoй bašni, dolgoe vremя eщe ostavalisь slavяnskie rukopisi, preimuщestvenno bogoslužebnыe, a эto dokazыvaet, čto i bogosluženie v neй v 130-letniй period serbskogo vladeniя soveršalosь, esli ne isklюčitelьno, to preimuщestvenno, na slavяnskom яzыke, tak že kak v gruzinskih monastыrяh (Krestnom, Nikolьskom i dr.) na gruzinskom». No s postupleniя Lavrы vo vladenie grekov čislo slavяnskih rukopiseй oboih serbskih monastыreй (t. e. samoй Lavrы i ierusalimskogo Arhangelьskogo), častью ot nebreženiя, a častью i ot neskrыvaemogo prenebreženiя Grekov k pamяtnikam cerkovnoй slavяnskoй pisьmennosti, postepenno umalяlosь: odni istreblenы, drugie propali, tretьi perešli v častnыe ruki. Tak 13 samыh drevnih rukopiseй bыli otobranы iz čisla pročih i priobretenы našim izvestnыm palomnikom, A. S. Norovыm v 1835 godu; ostaющiesя v bnblюteke obiteli neskolьko rukopiseй XVII i XVIII stoletiй, preimuщestvenno bogoslužebnыh, malo zamečatelьnы. Bolьšego vnimaniя zasluživaюt ikonы, meždu kotorыmi estь nekotorыe starinnogo serbskogo pisьma; takovы, naprimer, izobraženiя Strasteй Gospodnih, dvunadesяtыh prazdnikov, pomeщaющiesя v altare Sobornoй cerkvi za provoločnoй setkoй na юžnoй storone.
Arhangelьskiй Ierusalimskiй monastыrь, kak bы v pamяtь svoego slavяnskogo proishoždeniя, prinadleža k razrяdu tak nazыvaemыh grečeskih poklonničeskih (strannopriimnыh) monastыreй, i do sih por služit preimuщestvenno dlя pomeщeniя inokov slavяnskogo яzыka, a s 1857 po 1863 god cerkovь эtogo monastыrя bыla predostavlena ot Ierusalimskoй Grečeskoй Patriarhii dlя bogosluženiя russkoй duhovnoй missii.
Itak, serbskaя inočeskaя obщina suщestvovala v Palestine bolee 300 let (1303– 1636); ……No esli suždeno kogda-libo obrazovatьsя v Palestine russkoй Pravoslavnoй inočeskoй obiteli, to da poslužit eй dobrыm urokom istoriя serbskoй obщinы!
A. L-d
1866 goda.
* * *
|
