|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014
video o manastiru Svete Katerine
Manastir Sveta Katerina
U Egiptu, na jugu Sinajskog poluostrva, okružen crvenim granitnim planinama čiji vrhovi neretko prelaze 2000m nadmorske visine nalazi se manastir Sv.Katarine. Po biblijskom predanju u ovoj nepristupačnoj i nepreglednoj granitnoj pustinji proveo je jevrejski narod sa Mojsijem 40 godina tražeći put iz egipatskog ropstva u obećanu zemlju Hanan. U istoriji starog sveta kao i za biblijsko predanje i jevrejski narod ne postoji svetije mesto od Sinajske gore.
Ogromni manastirski zidovi iz VI veka opasali su prostor koji se okitio prošlošću dugom preko 3000 god. Tu na mestu gde se nalazi oltar crkve Mojsije je video oko 1400.g pre Hrista plameni oganj u žbunu kupine koji gori a ne sagoreva i čuo glas anđela Božijeg koji ga priziva: "Mojsije! Mojsije! Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja" (Izlazak 3,1-5). Na istom tom mestu gde danas stoji kapela posvećena Bogorodici-nesagorivoj kupini, verni pristupaju izuvajući obuću kao što je Gospod tražio od Mojsija.
Prognan od faraona, sa 40 god. došao je Mojsije na Sinaj i nakon što je proživeo tu još 40 udostojio se u dobi od 80 god. da vidi ovo čudo. Po prvi put u istoriji ljudskog roda Bog se javlja i otkriva se čoveku. Obukavši se u tišinu i mir pustinje, živeći kao pastir svoga tasta Madijamskog sveštenika Jotora, udostojio se Mojsij da čuje reči: "Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev".
Biblija nam svedoči da je put ka obećanoj zemlji vodio preko Crvenog mora. Zalutavši, obreo se kod vodene prepreke ispred sebe, i faronove potere iza sebe, jer se faraon pokajao za dozvolu da pusti svu svoju radnu snagu da ode iz zemlje. Uzdajući se u zavet sa Bogom o izbavljenju svoga naroda, Mojsije udara štapom po moru, deli ga na dva dela i prelazi preko mora na Sinajsku goru. Tada Gospod zapoveda Mojsiju da se popne na vrh Horiv, gde mu daje zakone u kojima je bila sadržana sva istina, sačuvana u 5 Mojsijevih knjiga, u kojima se utvrđuje starozavetna veza Boga i čoveka. Mojsije je boravio 40 dana i noći na vrhu Horiv, koji se od tada zove i Mojsijev vrh. Za to vreme munje su sevale i oganj se dizao sa vrha, a kad se Mojsije spustio među narod noseći kamene ploče sa 10 zapovesti, lice mu se svetlilo neobičnom svetlošću pa ga je hrišćanska ikonografija prikazala kao mladića blistavog lica.
kapela na planini Horiv
Obilazeći sveta mesta Hristovog života i stradanja, u potrazi za Časnim krstom na kome je raspet Gospod Isus Hristos, carica Jelena, majka cara Konstantina Velikog, stigla je i na Sinajsku goru. Na mestu gde se Mojsiju javio Gospod podigla je 330. godine kapelu posvećenu Bogorodici, nad istim tim grmom nesagorive kupine. Jer kao što je kupina gorela ne sagorevajući tako je Bogorodica nosila u utrobi svojoj oganj ovaploćenog Gospoda. Već u prvim hrišćanskim vekovima Sinajska pustinja biva mesto gde se mnogi hrišćani Egipta sklanjaju tražeći spas od mnogobrojnih nameta i progona idolopokloničkog Rima. Svedočanstvo o prisustvu velikog broja hrišćana i opis kapele carice Jelene donosi nam španska hodočasnica Eterija koja oko 380. godine posećuje ovo sveto mesto. Već od III v. postoje male manastirske zajednice okupljene na mestu nesagorive kupine, na Mojsijevom vrhu, u obližnjoj oazi Faran i na krajnjem jugu Sinajske pustinje. Život ovih zajednica, kao i mnogih pustinjaka, bio je izložen surovosti planinskih uslova i pretnjama mnogobrojnih razbojnika Arabijskog poluostrva sve do VI v. kada car Justinijan i carica Teodora daju da se uz kapelu carice Jelene izgradi crkva i konak za monahe, i da se sve to zaštiti monumentalnim utvrđenim zidom na četvorougaonoj osnovi i sa četiri kule osmatračnice. Za arhitektu bi određen Stefan iz Ailije, radovi su počeli 542. godine i trajali su sve do smrti Justinijanove.
Neopalimi grm
Sagrađena je trobrodna bazilika od crvenog granita sa okolnih brda koja tokom svoje petnaestovekovne istorije nikad nije rušena ni osvajana i u kojoj se služba vrši od Justinijanovog vremena do danas. Krajem VI v. ukrašava se unutrašnjost crkve. U oltarnoj apsidi urađen je veličanstveni mozaik Preobraženja Gospodnjeg. Ovaj najsvetliji primer ranohrišćanske umetnosti bio je dugo nepoznat zbog nepristupačnosi i udaljenosti manastira. Nakon čišćenja koja su preduzeta sredinom prošlog veka zablistao je u punom sjaju.
mozaik Preobraženja Gospodnjeg
Za razliku od mozaika iz Ravene koji su postepeno obnavljani, svaka kocka sinajskog mozaika potiče iz Justinijanovog vremena. Neobična lepota i kvalitet njegove izrade svedoči da su majstori mogli biti samo iskusni umetnici carigradskih radionica. Predstava Preobraženja Gospodnjeg nije slučajno izabrana. Na potpuno zlatnoj pozadini prikazana je figura Hristova okupana u nestvorenoj svetlosti kako blagosilja u trenutku kada prvi put projavljuje svoju božansku prirodu. Desno od Hrista prikazan je prorok Ilija a levo Mojsije, a ispod nogu Hristovih su 3 apostola koji zaklanjaju lice pred božanskom svetlošću kojom Hristos zrači. Prisustvo starozavetnih ličnosti Mojsija i proroka Ilije u oltarskoj apsidi imalo je za sinajske monahe poseban značaj. Ispod mozaika, prislonjena na spoljašnji zid apside, nalazi se kapela Bogorodice i Nesagoriva kupina iz koje je anđeo Božji govorio Mojsiju (najsvetije mesto manastira), a na putu za vrh Horiv isposnica Proroka Ilije gde se on krio bežeći od nerazumne Jezavel. Ali istorijska povezanost nije glavni razlog postojanje scene Preobraženja u oltaru crkve jer su i Mojsij i prorok Ilija čuli glas Gospodnji a ne i videli njegov lik te su se tek Preobraženjem Gospoda na gori Tavor udostojili bogopoznanja. Scenu uokviruju medaljoni sa poprsjem apostola, jevanđelisata i starozavetnih proroka.
Manastirske riznice čuvaju najstarije enkaustične ikone koje su se izrađivale do VII v. a sačuvane sinajske potiču iz vremena kada je nastao i mozaik u oltaru. U VI v. izrađena je Ikona Hrista Pantokratra, najstarija sačuvana ikona Hristova.
Ikona Isusa Pantokratora VI vek
Sačuvane su i ikone, rađene u istoj tehnici, Sv.Petra, Bogorodice sa anđelima i svetim ratnicima i dr. Pored ovih neprocenjivih ikona u manastiru Sv.Katarine utočište su našle ikone iz celog vizantijskog carstva tokom dugog i pogubnog ikonoboračkog perioda. U periodu od 726-843. vizantijsko carstvo je prolazilo kroz žestoke teološke rasprave o ulozi ikone. U tom vremenu doneta je odluka o zabrani izrade i uništavanju već postojećih ikona sa likovima Hrista i svetitelja. Tako su mnogobrojne ikone iz Carigrada i celog carstva sklonjene unutar manastirskih zidova. Mnoge od sačuvanih manastirskih ikona su jedinstveni primeri umetnosti ikonoboračkog perioda jer je u to vreme sinajska umetnička radionica radila nesmetano. Na ruku ovome išla je činjenica da je Sinaj od VII v. prestao da bude deo vizantijske teritorije pa se ikonoboračke odluke nisu morale poštovati i sprovoditi. Ali arapska osvajanja VII v. naneli su Vizantiji nezalečive rane, niti je prelazak u arapske ruke na Sinaju bio bezbolan za hrišćansko stanovništvo. Obližnja oaza Faran gde se nalazila sinajska episkopija (o čemu svedoče mnogobrojne bazilike iz IV i V v. pronađene u nedavnim arheološkim iskopavanjima) prestala je da bude hrišćanski centar; stanovništvo je postradalo a Episkop je bio primoran da se skloni unutar manastirskih zidova. Od tada manastir Sv.Katarine postaje episkopija i najmanja je autokefalna celina u pravoslavnom svetu. U tim teškim vremenima za hrišćane Palestine i Egipta, pod najezdom ujedinjenih arapskih plemena islamske vere, 625.god. monasi odlaze kod proroka Muhameda u Medinu, da traže zaštitu za manastir i monahe u njemu. Tom prilikom dobijaju od Muhameda dokument o prorokovoj ličnoj zaštiti manastira; ovaj dokument je u mnogo navrata spasao manastir od islamskog razaranja. Prilikom jednog pohoda fatimidskog kalifa na manastir u XI veku monasi su poslali izaslanike pred kalifa sa pregršt blaga iz bogate manastirske riznice a tokom noći su srušili trpezariju i na njenom mestu sazidali džamiju sa minaretom koji se video daleko izvan manastira. To je bilo dovoljno da kalif odustane od pustošenja svetinje a minaret postoji i danas. Manastir je jedinstveno mesto gde se unutar manastirskih zidova nalaze hrišćanska i muslimanska bogomolja.
Sinajski manastir nije oduvek bio posvećen Sv. Katarini. Ova Svetiteljka je početkom IV veka, u vreme hrišćanskih progona hrabro svedočila veru hrišćansku, a kako je dobro poznavala filosofiju, istoriju i paganske običaje zadala je velike muke svojim progoniteljima zbog čega su je svirepo mučili. Razapinjali su je na mlinske točkove, šibali, zatvarali dugo bez hrane i vode da se odrekne Hrista. A kako je sa mučilišta izlazila nepovređena posekli su je mačem oko 305.god. Iz njenih rana umesto krvi poteklo je mleko, a anđeli su njeno telo preneli na najviši vrh Sinajske gore. U IX v. jedan od sinajskih monaha usnuo je mesto na kome se nalazi sveto telo mučenostradalne Katarine na kome su ga kasnije pronašli i sagradili kapelu posvećenu svetiteljki a svete mošti preneli u manastir gde se i danas čuvaju. Od tada manastir postaje poznat pod imenom Svete Katarine.
Danas se manastir nalazi u okruženju beduinskih plemena sa kojima deli nedaće pustinjskog života uzajamno se ispomažući. Već odavno stanovnici sinajske pustinje nisu hrišćani a po predanju potomci su porodica koje je naselio Justinijan na Sinaj u VI v. da štite manastir. Iako su tokom arapskih osvajanja primili islam ljubav prema manastiru su sačuvali. Čuvajući svoju veru zasađenu u sinajskoj pustinji od početaka hrišćanstva, zalivanu vekovnim trudom, iskušenjima i nedaćama uspeli su monasi sinajski da odgaje cvetove pustinjske koji miomirišu kroz celu istoriju pravoslavne crkve. Sv. Jovan Lestvičnik, koji je u manastiru pisao "Lestvicu ", Sv. Anastasije Sinajski, Sv. Grigorije Sinajski, koji je je na Svetoj Goru i Balkanskom poluostrvu zasadio seme isihazma, samo su deo tog nasleđa zajedno sa svetim ocima koji danas žive u manastiru Sv. Katarine. Njihovim svetim molitvama neka da Bog da se i mi utvrdimo u ljubavi, veri i trpljenju.
Pravoslavni manastir sv. Katarine se i danas nalazi na jugu Sinajskog poluostrva, u pustinji, okružen beduinskim plemenima. Hodočasnici iz celog sveta pohode ovaj pravoslavni manastir a u letnjim mesecima i turisti iz Egipatskog letovališta Šarm el Šeik i dr, koji je na tri sata vožnje od manastira. Pravoslavci koji pohode manastir imaju tu privilegiju da se poklone i celivaju ruku Svete Katarine a nakon toga monah svakome daruje prsten na kome piše „Agia Katarina”.
prsten manastira Svete Katerine
Srbi i manastir Svete Katerine na Sinaju
Za manastir Svete Katerine na Sinaju vezan je i deo srpske istorije. Poznato je da je car Justinijan još u 6.veku doveo desetak porodica sa prostora današnje reke Drine, i naselio ih uz sam manastir sa ciljem da čuvaju manastir. Za deo današnjih Beduina koji naseljavaju okolinu manastira se s matra da su potomci starih Slovena sa područja današnje Srbije. Zanimljivo je i to da su oni jedina zajednica pored Srba u svetu koji imaju i slave porodične slave.
Pored najstarijeg sačuvanog srpskog psaltira koji se čuva u biblioteci kao i još nekolicina srpskih knjiga poznato je da je manastir posetio i Sveti Sava.Tokom svoje druge posete Svetoj Zemlji 1234. godine proveo je časni post na Sinaju, često se penjao na Mojsijev vrh noću i uz molitve dočekivao jutra na vrhu. Kraljica Jelena žena kralja Uroša I je obilno darovala manastir kao i srpski kraljevi Dragutin i Milutin koji u više navrata pomažu ovaj manastir i čiji se darovi i danas čuvaju u riznici, biblioteci i muzeju manastira. Smatra se da su kao pokloni srpskih velikaša, mnogi najstariji srpski rukopisi dospeli u manastir Svete Katarine, gde se i danas nalaze. Prisne veze između Srbije i manastira su postojale i u vreme cara Dušana. Krajem XIV v. monah Joanikije srpski postaje iguman manastira, u vreme kada je bilo više srpskih monaha u manastiru.
Srpski - Sinajski psaltir ili Dimitrijevi zapisi je starosrpski (srpska redakcija staroslovenskog jezika) crkveni rukopis iz 11.veka. Predstavlja najstariji sačuvani Psaltir na staroslovenskom jeziku. Pronađen je u manastiru Svete Katarine na Sinaju po kome i nosi naziv i gde se još uvek čuva, još se naziva i Dimitrijevim zapisom po autoru, za sada najstarijem srpskom književniku Dimitriju Sinaitu. Pisan je na glagoljici i dosada je pronađeno 209 listova pergamenta. Najveći deo Psaltira (177 listova) je otkriveno 1850. godine od strane ruskog arhimandrita Porfirija Uspenskog, a ostalih 32 lista otkriveni su 1968. godine.
Srpski psaltir
Na Sinaju je kralj Milutin podigao crkvu Svetog Stefana pri hramu Presvete Bogorodice i izdašno pomagao manastir Svete Katarine.
Sveta Ekaterina
Sveta Ekatarina je živela u trećem veku posle Hrista. Rođena je u Aleksandriji. Otac Konsta, predstavnik autokratora, i njena majka su bili idolopoklonici. Tako da je i ona bila idolopoklonica. Ta mala devojčica je imala veliku naklonost za slova. Studirala je sve nauke i čitala je spise Grka i Latina. U dobi od osamnaest godina bila je najpametnija devojka u Aleksandriji. Svojom pojavom je isto bila jedna od lepših žena. Sa takvim darovima, telesnim i umnim, bila je tražena mlada. Važni mladići su je prosili. Ona je govorila, da ne želi da se uda, unatoč svim pritiscima njenih. Ako neko želi da se uda, greh je da ga sprečavamo. Ali ako je to jednom greh, sto puta je greh da sprečavamo jednog čoveka, muškarca ili ženu, koji žele dati svoje srce Bogu. Brak je srebro, devičanstvo je zlato. Izaberi i uzmi. Slobodu nam je dao Bog, sila je zabranjena, posebno u tim stvarima. Tako da su prisiljavali, svetu Ekatarinu da se uda. Ona nije mrzela brak, ali kao uzvišeni duh htela je da bude slobodna. Ne postoji samo takav oblik braka, na koji smo navikli. Neko venčava domovinu, neko nauku, neko religiju.
Sveta Ekatarina, da bi izbegla pritiske, upotrebila je jednu mudru dosetku. Zašto je Hrišćanin pametan, treba da ima pamet ne ovoga sveta ali Božiju. Rekla je ona svojim roditeljima: – Pošto ste toliko uporni, prihvatam da se udam, ali pod jednim uslovom. – Koji je to uslov, dete moje? – Samo ako se nađe jedan mladić koji je uzvišeniji od mene po lepoti, bogatstvu, znanju i nauci, onda ću se udati za njega. Počeli su da traže, mnogih je bilo. Neki su bili bogati, ali ne toliko lepi. Drugi su bili bogati i lepi, ali ne obrazovani. Retka stvar da se bogatstvo, lepota i obrazovanje susretnu kod jedne osobe. Tako da se niko nije mogao naći, a roditelji su bili neutešni.
Poslali su je kod jednog filozofa askete, koji je živeo u jednoj spilji ivan Aleksandrije. Otišla je kod njega da se posavetuje šta da učini. On joj reče: – Kćeri moja, ja znam jednoj mladića, ne postoji drugi na ovome svetu kao što je on. Lep, bogat, snažan, mudar kao niko drugi. Ekatarina se oduševila i rekla: – Želela bih da ga vidim. Reče joj asketa: – Učinićeš ono što ću ti reči? –Hoću. – Čuj me dobro (reče asketa i izvadi jednu ikonu Bogorodice sa Gospodom našim Isusom Hristom). Uzmi ovu ikonu, idi svojoj kući, zatvori se u svoju sobu i pomoli se. A Bogorodica će ti javiti šta da činiš. Zaista Ekatarina je uzela ikonu, zatvorila se u sobu, i pomolila se, posle ponoći se umori i zaspa. Vidi tada jedan prikaz. Videla je Bogorodicu da sija kao mesec i Božansko Detence u njenom zagrljaju da sija kao sunce, ali Hristovo lice se okretalo da ne vidi Ekatarinu. Reče Bogorodica: – Dete moje, pogledaj ovu devojku. Došla je iz daleka, traži da pronađe nekoga ko će je voleti i ko će joj se posvetiti. Božanstveno Detence je odgovorilo ljutito: – Ne želim da je gledam. ― Zašto, dete moje? Ona je najlepša devojka u Aleksandriji. ― Ne, Majko Božija, ona je ružna (bila je ružna jer se još nije krstila). Otišla je uplakana Ekatarina. Otišla je kod askete i ispričala mu šta je usnila. ― Dobro ti je rekao, reče asketa. Zato ako želiš da gledaš Hrista da poveruješ u njega, i da se krstiš.
Uskoro se ova velika ličnost Aleksandrije krstila i postala Hrišćanka. Ponovo joj se javi Bogorodica. Ovaj put Božanstveno Detence je pogledalo i došao je raj u njeno srce. Od onoga časa Ekatarina se posvetila potpuno Hristu. Postala je misionar. To je čuo car Maksimin i pozvao je na razgovor, na kraju je bio prinuđen da kaže: Ja ne mogu da izađem na kraj s tobom, ali pozvaću mudrace i naučnike, matematičare, fizičare i astronome da razgovaraju sa tobom.
Drugi dan, sto pedeset mudraca je bilo na Maksiminovom dvoru. A sa druge strane sama Ekatarina. Počeo je razgovor i potrajao je ceo dan. Pokušaji naučnika su iscrpljeni. Duh Sveti je osvetlio Ekatarinu da im zatvori usta svima. Jedan za drugim su govorili: Slažemo se sa Ekatarinom, verujem u Boga Ekatarininog. A car? Razbesneo se još više i naredio je da preseku pred njim glave mudraca. Tako je tih sto pedeset mudraca ispovedilo Hrista i pošlo putem mučeništva. Posle toga Maksimin je bacio u zatvor svetu Ekatarinu. A zatvorenica je imala nove pobede. Tamo je dovela u veru mnoge što su je posećivali. Među njima je bila i žena Maksiminova, carica Avgusta, i njen čuvar vojvoda Porfirije zajedno sa dvesta svojih vojnika. Svi oni kada su čuli njene reči su poverovali u Hrista. Međutim Maksimin, sa satanskim inatom, ne samo da je ostao neubeđen, već je naredio da svima odseku glave, nije se sažalio ni na svoju ženu! Sto pedeset plus dvesta, plus dva to je trista pedeset dve (352) duše su uhvaćene u mreže Hristove kroz propoved svete Ekatarine!
Uskoro je došao i njen kraj. Dug je red mučenja, kroz koja je prošla sveta Ekatarina, najstrašniji je bio kotač sa bodljama. I kamen da si, ganućeš se ako pročitaš kraj svete Ekatarine. Pošto je klekla, uzdigla ruke i pomolila se za ceo svet. Zatim je spustila glavu koju su odsekli. Tako je predala svoju svetu dušu, koja je kao bela golubica odletela u nebo. Po predanju su njeno telo anđeli preneli na vrh Sinaja. U IX veku, jednom od sinajskih monaha u snu se otkrilo mesto gde su mošti mučenostradalne Katarine. Monasi ga pronađoše i preneše u manastir gde se i danas čuvaju, i od tada on postaje poznat pod imenom Manastir Svete Katarine.
Svete mošti se čuvaju netruležne. Svi koji ne veruju, neka idu da vide. Nalazi se na gori Sinajskoj. To gnezdo Hristovo kroz vekove čuvaju Grci monasi. Zahvalimo Bogu za to. Možda su oni poslednji monasi, jer deca Grčke više ne odlaze da budu monasi ni na Goru Sinaj ni na Svetu Goru, imaju druge odrednice….
Kao poklonici tamo odlaze Izrailjci, Egipćani, Beduini, Nemci i Rusi, da celivaju svete mošti svetiteljkine, koju je Bog ovenčao sa tri venca, devičanstva, mučeništva, mudrosti i nauke. Ako pogledamo njenu ikonu, ima prsten. Šta to znači? U drugom javljanju, koje je videla, Hristos joj dade prsten, bile su dakle zaruke. Zaruke, koje se razlikuju od zemaljskih zaruka. U času kada se jedna devojka posvećuje Bogu, ona se veri sa Hristom, koji je „najlepši mladoženja od svih ljudi“.
(sledi nastavak)
|
Manastir Svete Katerine
