|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014
Rođenje Hristovo-Božić 7.januar
„A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga” (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreći: „Raduj se, blagodatna... evo začećeš i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus” (Lk 1, 18 i 31). U to vreme iziđe zapovest od kesara Avgusta, da se popiše sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe. Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja” (Lk 2, 14). U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogoše izvršiti sluge Njegove. Njemu neka je večna slava i hvala. Amin.
Krštenje Gospodnje-Bogojavljenje 19.januar
Kada Gospod Isus beše navršio trideset godina od Svog telesnog rođenja, On otpoče Svoj učiteljski i spasiteljski posao. I sam, početak početka oznamenova krštenjem na Jordanu. Sveti Kiril Jerusalimski veli: „Početak sveta voda, početak Jevanđelja Jordan”. Pri krštenju Gospoda u vodi objavila se svetu ona tajna koja se u Starom Zavetu nagoveštavala, o kojoj se u starom Misiru i Indiji samo basnoslovilo, tj. tajna božanske Svete Trojice. Otac se javio čuvstvu sluha, Duh se javio čuvstvu vida, a Sin se javio uz to još i čuvstvu dodira. Otac je izrekao Svoje svedočanstvo o Sinu. Sin se krstio u vodi a Duh Sveti u vidu goluba lebdeo je nad vodom. A kada Jovan Krstitelj zasvedoči i reče o Hristu: „Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta” (Jn 1, 29) i kada on pogruzi i krsti Gospoda u Jordanu, time se pokaza i misija Hristova u svetu i put našega spasenja. Naime: Gospod uze na se grehe roda čovečjeg i pod njima umre (pogruženje) i ožive (izlazak iz vode); i mi moramo umreti kao stari grehovni čovek i oživeti kao očišćeni, obnovljeni i preporođeni. Ovo je Spasitelj, i ovo je put spasenja. Praznik Bogojavljenja (Teofanija, grčki) prosvećuje pokazujući nam Boga kao Trojicu jednobitnu i nerazdelnu. To je jedno. I drugo: jer se svak od nas krštenjem u vodi prosvećuje time što postaje usinovljen od Oca Svetlosti, zaslugom Sina i silom Duha Svetoga.
Sretenje Gospodnje
U četrdeseti dan po Roždestvu donese Presveta Deva svog božanskog Sina u hram jerusalimski da Ga, shodno zakonu, posveti Bogu i sebe očisti (Levit 12, 2-7; Ishod 12, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojseja. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Devu Mariju ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj...” Još reče Simeon za Hrista Mladenca: „Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti” (Lk 2, 29 i 34). Ana pak koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, rasrdiše se na Zahariju što stavi Devu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu angela Božjeg. Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544. godine u vreme cara Justinijana.
Blagoveštenje 7.april
Kada se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od Rođenja - kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenja za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik. U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u evetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26-38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.
Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim - Cveti
pokretni praznik koji se slavi sutradan po vaskrsenju Lazarevom, tj. Lazarevoj suboti (Vrbica), šeste nedelje Velikog posta i nedelju dana pred Vaskrs. Ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Gospoda Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim, jašući na magaretu, šest dana pre Pashe (Mt 21,1-10; Jn 12,12-18). Tom prilikom narod Ga je dočekao kao Cara, prostirući svoje haljine i grančice drveća, noseći u rukama palmove grančice.Toga dana je Isus Hristos, praćen svojim učenicima i mnoštvom naroda, krenuo iz sela Vitinije u Jerusalim. Došavši do sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, reče dvojici učenika: "Idite u selo koje je pred vami, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite, I ako vam ko god šta rekne, kažite: trebaju Gospodu! - i odmah će ih dati". Učenici uradiše kako im je Hristos zapovedio, i kad dovedoše magare, On ga uzjaha i na njemu krete u Jerusalim.
Glas da dolazi Spasitelj, onaj što je vaskrsao Lazara, brzo se raširio i mnoštvo naroda Mu se pridružilo. Jedni su ga susretali s palminim grančicama u ruci, druti su bacali svoje haljine na put kuda će proći, treći su rezali grančice od drveta i bacali na put. Kada Isus Hristos iziđe na Maslinsku goru, oni koji ga pratiše povikaše: "Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev!" Ali Isus je celim putem bio žalostan, i kad silazaše niz goru, on baci pogled na Jerusalim u dolini, zaplaka se i reče: "O, Jerusalime! Kad bi ti znao, osobito u ovaj dan, šta je za sreću tvoju; ali je sad sakriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani da će te opkoliti neprijatelji tvoji sa svih strana, i razbiće tebe i decu tvoju i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu za to što nisi poznao vreme u koje si pohođen".
Sve se to dešavalo pred praznik Pashe, pa se u Jerusalimu beše sakupilo sveta iz mnogih krajeva. Ugledavši Isusov ulazak u Jerusalim, mnogi se zapitaše: "Ko je to?", a iz gomile naroda odgovoriše: "Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog". Potom Hristos uđe u hram, gde su bili kljasti i sakati, smilova se na njih i sve ih isceli. Među narodom i decom zavlada veliko oduševljenje, te mu klicahu: "Osana, Sinu Davidovom, Caru Izrailjskom!" Slušajući to, priđoše Mu neki fariseji, pa mu rekoše: "Čuješ li to što ovi govore?", našta im on odgovori: "Zar niste nikada čitali: iz usta male dece i odojčadi, načinio si sebi hvalu".
Celog dana je Isus Hristos držao propovedi u hramu, a uveče se sa svojim učenicima vratio u Vitiniju. Crkva ovaj događaj slavi u poslednju nedelju pred Vaskrs, a narod ovaj praznik zove Cveti.
Vaskrsenje Gospodnje - Hrišćanska pasha
(grč: Χριστιανικό Πάσχα) - najveći hrišćanski praznik, dan koji Crkva slavi kao centralni događaj Hristove pobede nad smrću. Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista je temelj Hrišćanstva: "A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, prazna je i vera naša" (1 Kor 15,14), tj. sva vera i propoved Hristovih učenika, a kasnije i svakog Hrišćanina, niče iz tog najvažnijeg Hristovog dela. Na istini da je Hristos Vaskrsao zasniva se i nada Hrišćana u sopstveno vaskrsenje: "jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti" (1 Kor 15,22).
Dakle, Vaskrs je vrhunac hrišćanske Crkvene godine, praznik nad praznicima, jer na taj veliki dan ispunilo se očekivanje i želja svih pravednika i proroka od Adama do Sv. Jovana Krstitelja. Vaskrs se zove i Pasha, po ugledu na starozavetni praznik koji su Jevreji svetkovali u proleće, u spomen čudesnog oslobođenja iz egipatskog ropstva. U tom smislu, Vaskrs je Hrišćanska Pasha koja označava prelazak sa Hristom iz smrti u život, sa zemlje u večni nebeski život. Pošto je Hristovo vaskrsenje bilo u nedelju, toga dana će se Hrišćani sećati i slaviti svoje oslobođenje od greha i smrti. Toga dana je novozavetni praznik Vaskrs, a na taj dan Crkva peva: "Ovo je dan koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu."
Vaskrs je pokretan praznik, koji se uvek vezuje samo za dan nedeljni, i može pasti u razmaku od 35 dana, od 22. marta do 25. aprila. Cela nedelja po Vaskrsu naziva se Svetla nedelja, a Crkvene pesme koje se tada pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se čak i u tužnim prilikama, na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
Kako je u prva tri veka Hrišćanstva dolazilo do nesuglasica oko datuma slavljenja Vaskrsa (razlika između sinoptičara i jevanđeliste Jovana u pogledu datuma Hristove smrti), Crkva je na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325), donela opštevažeću odluku ο datumu praznovanja Vaskrsa: Vaskrs se slavi u prvu nedelju posle prvog punog meseca koji dođe posle prolećne ravnodnevice, i posle jevrejske Pashe. Iako je odluka ο praznovanju Vaskrsa doneta 325. godine, tek je 526. godine uspostavljena ravnoteža između Istoka i Zapada u pogledu datuma praznovanja Vaskrsa.
Kod Hrišćana je običaj da se za Vaskrs spremaju obojena i šarena jaja, na kojima se crtaju hrišćanska obeležja, i ispisuje pozdrav: "Hristos vaskrse." Po predanju, ovaj običaj potiče iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Naime, sledbenica Isusa Hrista Mapija Magdalena došla je, posle Hristovog Vaznesenja, u Rim radi propovedanja Jevanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: "Hristos vaskrse" i pružila mu na dar ofarbano jaje, a po ugledu na nju, Hrišćani su produžili praksu bojenja i šaranja jaja. Vaskršnjim jajetom želi se predstaviti očiglednost Vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob - ljusku, i izađe na svet - kao što je i Isus Hristos oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog događaja, i simvolizuje Božansku prirodu Hristovu; to je boja Božanske ljubavi. Običaj je da se vaskršnja jaja šaraju na Veliku subotu. Postoje brojni lokalni običaji vezani za ukrašavanje (šaranje) vaskršnjih jaja. U vodu u kojoj se kuvaju jaja stavlja se i osvećena vodica.
Vaznesenje Gospodnje
praznuje se četrdeset dana posle Vaskrsa, tačnije u četvrtak šeste nedelje posle praznika Vaskrsenja Hristovog. Na večernjoj službi koja se služi u srijedu uoči Vaznesenja vrši se u skladu sa crkvenim tipikom, takozvano Odanije Pashe, neka vrsta opraštanja sa Vaskrsom. Početak i kraj službe se na taj dan, vrši isto kao i na sam Vaskrs. Ponovo se pjevaju radosna stihovi: «Neka vaskrsne Bog i rastoče se neprijatelji Njegovi...» i «Evo dana koji je stvorio Gospod, uzradujmo se i uzveselimo se u njemu...».
Kad lastama ponestane hrane i kad se stud približi, one se onda kreću u tople predele, u predele obilne suncem i hranom. Napred leti jedna lasta prosecajući vazduh i otvarajući put, a njoj sledi ostalo jato. Kad nestane hrane za dušu našu u ovom materijalnom svetu, i kad se približi stud smrti - o, ima li kakva lastavica, koja će nas povesti u topliji predeo, gde je obilje toplote i hrane duhovne? Ima li takvog predela? Ima li, ima li, takve lastavice?
Izvan kruga hrišćanske crkve niko vam na ovo pitanje ne zna dati nikakav pouzdan odgovo r . J edino crkva zna, i to zna pouzdano. Ona je videla taj rajski predeo, za kojim duša naša čezne u mraznom sumraku ovog bitisanja na zemlji. Ona je videla i tu blagoslovenu Lastavicu, koja je prva uzletela u taj željeni predeo, prosecajući Svojim moćnim krilima tamnu i tešku atmosferu između zemlje i neba, i otvarajući put jatu za Sobom. Osim toga crkva na zemlji zna vam kazati i za bezbrojna jata lasta, koja su sledovala onoj prvoj Lastavici i odletela za njom u zemlju blagu, obilnu svakim dobrom, u zemlju večnog proleća. Vi se dosećate, da ja pod tom spasonosnom Lastavicom mislim na vaznesenog Gospoda Isusa Hrista. Nije li On sam za Sebe kazao, da je on početak , početak i put ? I nije li On sam rekao Svojim apostolima: ja idem da vam pripravim mesto, i uzeću vas k sebi (Jov. 14, 2-3)? I nije li im još pre toga rekao: i kad ja budem podignut od zemlje sve ću privući k sebi (12, 32)? To što je On rekao, počelo se ispunjavati odmah posle nekoliko nedelja, i produžilo se ispunjavati do dana današnjega, i ispunjavaće se do kraja vremena. To jest, budući početak prvom stvorenju sveta , On je postao početak i drugom stvaranju ili blagodatnom obnovljenju stare tvari. Greh je salomio krila Adamu i celom Adamovom potomstvu, te su svi otpali od Boga, udaljili se i slepili se s prašinom, od koje im je telo bilo stvoreno. Hristos je kao Novi Adam, prvi čovek, Prvenac među ljudima, koji je s duhovnim krilima uzneo se na nebo, ka Prestolu večne slave i sile, proputivši tako put ka nebu i otvorivši sve kapije neba Svojim duhovno okrilaćenim sledbenicima. Kao orao što propućuje put orlićima svojim. Kao lastavica što ide napred, ukazujući jatu put i slamajući teški otpor vazduha.
Ko bi mi dao krila kao u goluba? Odleteo bih i počinuo! Uzvikivao je žalostivo prorok pre Hrista (Ps. 55, 6). Zašto? On sam objašnjava : srce je moje uzdrhtalo u meni, i strah smrtni spopade me. Strah i trepet dođe na me, i groza poduze me. Takvo užasno osećanje straha smrtnoga i jeza bitisanja u predelima ovoga života moralo je kao teška mora pritiskivati sav razumni i pošteni svet pre Hrista. Ko bi mi dao krila, da odletim iz ovog života? Morala se zapitati mnoga blagorodna i osetljiva duša. No kuda da odletiš, grešna dušo ljudska? Da li se još kao kroz san sećaš onog toplog i svetlog predela, iz koga si proterana? Gle, kapije su za tobom zatvorene, i heruvim s plamenim mačem postavljen je, da ti zabrani pristup. Gle, greh ti je salomio krila, ne ptičija nego božanska, i pritisnuo te tvrdo za zemlju! Treba neko ko će te prvo osloboditi od tereta greha, ko će te oprati i uspraviti. Pa onda treba ti neko ko će ti usaditi i odnegovati nova krila, da bi mogla poleteti. Pa ti treb a neko , vrlo moćan, kome se i heruvim s plamenim mačem uklanja s puta, da ti proputi do tvoje svetle domovine. Pa ti, najzad, treba neko, ko će umilostiviti uvređenoga Tvorca, da te ponovo primi u predele besmrtne države Svoje. Taj neko nije bio poznat prehrišćanskom svetu. On se javio kao Gospod i Spasitelj tvoj, Isus Hristos Sin Boga živoga. Iz ljubavi prema tebi On je prignuo nebo k zemlji i spustio se na zemlju, obukao se u telo, postao sužanj radi tebe sužne, pretrpeo znoj i mraz, podneo glad i žeđ, otkrio Svoje lice da bude popljuvano i predao Svoje telo, da bude klincima na Krst prikovano, legao u grob kao mrtav, spustio se u ad da rozori jednu goru tamnicu od ovog života, koja je tebi bila namenjena po rastanku sa telom, - i to sve, da bi tebe oprao od blata grehovnog i uspravio te; potom je vaskrsao iz groba, da tebi time usadi krila za letenje k nebu, i najzad vazneo se na nebo, da tebi otvori put i privuče te u angelsko obitalište. Ti ne moraš sad, dakle, da uzdišeš u strahu, trepetu i grozi kao car David, niti da želiš krila kao u goluba , jer se javio Orao, koji je pokazao i prosekao put. Ti treba samo da neguješ duhovna krila, koja su ti krštenjem data u ime Njegovo, i da svom silom poželiš, da se uzdigneš tamo gde se On uzdigao. On je uradio za tvoje spasenje devedeset i devet procenata onoga što je trebalo uraditi; zar se nećeš ti potruditi da uradiš onaj jedan preostali procent na tvom sopstvenom spasenju, i to posle toga kada ti se tako obilno dopusti ulazak u večno carstvo Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista (II Petr. 1,11)?
Preobraženje Gospodnje
Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod Isus češće govoraše učenicima Svojim o bliskom stradanju Svome, no ujedno i o slavi Svojoj posle stradanja na krstu. Da ne bi predstojeće stradanje Njegovo sasvim raslabilo učenike te da ne bi otpali od Njega, On Premudri, htede im pre stradanja pokazati delimično slavu Svoju božansku. Zato uzevši sobom Petra, Jakova i Jovana iziđe s njima noću na goru Tavor, i tu se preobrazi pred njima. „I zasija se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bijele kao svjetlost” (Mt 17, 2). I pojaviše se pokraj Njega Mojsej i Ilija, veliki starozavetni proroci. I videše učenici i udiviše se. I reče Petar: „Gospode, dobro nam je ovdje biti; ako hoćeš da načinimo ovdje tri sjenice (kolibe): Tebi jednu, i Mojsiju jednu, i jednu Iliji” (Mt 17, 4). No dok još Petar govoraše, udaljiše se Mojsej i Ilija, i sjajan oblak okruži Gospoda i učenike, i dođe glas iz oblaka: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte” (Mt 17, 5). Čuvši ovaj glas, učenici padoše ničice na zemlju kao mrtvi i ostaše tako ležeći u strahu dokle im Gospod ne priđe i ne reče im: „Ustanite i ne bojte se” (Mt 17). Zašto Gospod uze samo trojicu učenika na Tavor a ne sve? Jer Juda ne beše dostojan da vidi božansku slavu Učitelja, koga će on izdati, a njega samog Gospod ne hte ostaviti pod gorom, da ne bi time izdajnik pravdao svoje izdajstvo. Zašto se preobrazi na gori a ne u dolini? Da bi nas naučio dvema vrlinama: trudoljublju i bogomisliju. Jer penjanje na visinu zahteva trud, a visina predstavlja visinu misli naših, tj. bogomislije. Zašto se preobrazi noću? Jer je noć podesnija za molitvu i bogomislije nego dan, i jer noć zakriva tamom svu zemaljsku krasotu, a otkriva krasotu zvezdanog neba. Zašto se pojaviše Mojsej i Ilija? Da se razbije zabluda jevrejska, kao da je Hristos neki od proroka, Ilija, Jeremija ili neki drugi - zato se On javlja kao Car nad prorocima, i zato se Mojsej i Ilija javljaju kao sluge Njegove. Dotle je Gospod mnogo puta pokazao učenicima božansku moć Svoju, a na Tavoru im je pokazao božansku prirodu Svoju. To viđenje Božanstva Njegovog i slišanje nebeskog svedočanstva o Njemu kao Sinu Božjem trebalo je da posluži učenicima u dane stradanja Gospodnjeg na ukrepljenje nepokolebljive vere u Njega i Njegovu krajnju pobedu.
Uspenje Presvete Bogorodice - Velika Gospojina 15.avgust
Jerusalim – Praznik Uspenja datira još iz prvih vekova hrišćanstva, a 582 godine, kada je na prestolu bio vizantijski car Mauricijus, praznik se već posvuda slavio. Da bi 595 godine praznik bio utvrđen da se praznuje 15. avgusta u čast pobede, koju je tog dana Mauricijus izvojevao nad Persijancima.U skladu sa kazivanjem, Novog Zaveta, posle Isusovog Vaznesenja, Marija, po volji Svog Sina, ostala je da o njoj vodi brigu, apostol Jovan i sa svim je apostolima ostala u molitvenoj zajednici (Dela ap. 1: 14). Prilikom praznika Pedesetnice, Marija, kao i ostali apostoli, primila je dar Duha Svetoga (Dela ap. 2 :1-14). Kanonski tekstovi ne govore ništa o smrti Presvete Bogorodice.Crkveni istoričar Nikifor Kalista (14. vek) detaljno je izložio predanje, koje nam predaje o okolnostima Uspenja Presvete Bogorodice. Predanje se zasniva na svedočenju Svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita i istraživanjima koje je zatim opisao apologeta drugoga veka Meliton, episkop Sardijski.
Sveti grad Jerusalim je odvojen od Jeleonske (Maslinske) gore Kedronskom dolinom ili Josafatskom. U podnožju Maslinske gore je Getsimanski vrt, čija maslinova stabla i danas rađaju i donose plod. Sveti Bogootac Joakim se predstavio kao 80-to godišnji starac, nekoliko godina posle uvođenja-Vavedenja u hram Presvete Bogorodice. Sveta Ana, ostavši udovica, prešla je iz Nazareta u Jerusalim i živela je u blizini crkve. U Jerusalimu je stekla dva imanja: prvo na Getsimanskoj kapiji, a drugo – u dolinu Jocafat. Na drugom je imanju načinila kriptu za preminule članovime porodice, gde je već bio sahranjen Joakim. Tu, u Getsimanskom vrtu, Spasitelj se često molio sa Cvojim učenicima.Prečisto telo Matere Božje je bilo pogrebeno na porodičnom groblju. Od samog Njenog pogreba, hrišćani su se sa strahopoštovanjem odnosili prema grobu Majke Božije, da su čak na tom mestu i hram podigli. U toj su crkvi čuvali dragoceni veo kojim je povito prečisto i blagouhano Njeno telo. Praznik Uspenja Presvete Bogorodice, pripada broju velikih praznika, koje nazivamo zajedničkim imenom „Dvanaest praznika“, i slavi se 15. avgusta po starom kalendaru (28. avgusta po novom kalendaru).
Na današnji dan Crkva spominje pravednu smrt Presvete Bogorodice – događaj, koji nam oslikava u isto vreme tugu, zbog kraja životnog puta Zastupnice za ljudski rod, ali i radost zbog sjedinjenja Prečiste Majke Božije sa Gospodom, Sinom Njenim. O zemaljskom životu Presvete Bogorodice nakon smrti na Krstu i Spasiteljevom Vaskrsenju, znamo iz Svetog Predanja. Do progona, koje je Irod podigao na Crkvu, Bogorodica je bila u Jerusalimu, a zatim se preselila, zajedno sa apostolom Jovanom Bogoslovom u Efes. Dok je tamo živela, odlazila je u posetu Svetom Lazary na Kipar i Svety Gory, kojy je blagoslovila kao Cvoj deo. Neposredno pre smrti, Bogorodica se vratila u Jerusalim. Prisnodjeva je često bivala na tim mestima, koja su bila povezana sa najvažnijim događajima u zemaljskom životu Njenog Božanskog Sina: Vitlejem, Golgota, Sveti Grob Gospodnji, Getsimanija, Maslinska gora. Tamo bi se usrdno molila.
Prema predanju, Judeji su, po prvosvešteničkom nalogu, pokušali da Je ubiju i to na taj način, što su u Sveti Grob Gospodnji, postavili stražara, ali u momentu kada bi tamo dolazila Presvata Bogorodica, vojnici bi gubili vid, tako da Bogorodicu nikada nisu mogli videti. Jednog dana, dok se molila na Maslinskoj gori, tri dana do njene končine, Arhangel Gavrilo je Izvestio Majku Božju o Njenom upokojenju i dao Joj je rajsku grančicu mira i radosti – simbol pobede nad smrću i truljenjem (raspadanjem). Bogorodica je o tome, šta se dogodilo, kazala apostolu Jovany Bogoslovy, a on je izvestio apostola Jakova, brata Gospodnjeg, a preko njega i cely Jerusalimsku Crkvu, u kojoj je i sačuvano predanje o Uspenijy Presvete Bogorodice.
Pre usnuća, Presveta Bogorodica je svu svoju oskudnu imovinu zaveštala udovicama koje su joj ppisluživale i naredila da bude sahranjena u Getsimaniji, nedaleko od grobova Cvojih roditelja i pravednog Josifa zaručnika.
Na dan Uspenja Presvete Bogorodice, na čudesan način iz svih krajeva vaseljene bili sabrani oko samrtničke postelje Presvete Bogorodice u Jerusalim, gotovo svi apostoli, koji su već otišli u različite zemlje sa zadatkom da propovedajy Reč Božiju. Po promislu Božijem, tada nije stigao samo apostol Toma.Odjednom je zasijala neizreciva svetlost, da je čak i dnevno svetlo zamračila; krov se otvorio i Cam je Hristos sišao sa mnoštvom anđela. Presveta se Bogorodica obratila Gospodu sa molitvom zahvalnosti i zamolila je da budu blagosloveni svi koji budu poštovali Njenu uspomenu. Ona je takođe molila Svog Sina da je zaštiti od mračnih satanističkih sila, kao i vazdušnih mitarstva. Zatim je Bogomati, radosno predala Svoju dušu u ruke Gospodu i odmah se začulo anđeosko pevanje. Od blagouhanog mirisnog Njenog tela, bolni bi odmah ozdravljali. Počeo je svečani prenos Prečistog Tela iz Jerusalima u Getsimaniju. Petar, Jovan i Jakov, zajedno sa ostalim apostolima poneli su na ramenima odar Majke Božije.
Apostol Petar je odpočeo sa pevanjem psalma, „izlazak sinova Izrailjevih iz Egipta“, zazvučala je svečana himna. Nad odrom se pojavio okrugli oblak u obliku krune, osvetljen svetlošću. Ova je kruna lebdela nad povorkom do mesta gde je obavljen pogreb. U povorci su bili i judeji i to oni, koji nisu poverovali u Hrista.Prvosveštenici su poslali svoje sluge, koji bi rasturili povorku, poubijali Apostole i spalili telo Bogomatere, ali anđeli su oslepeli konjanike. Judejski sveštenik Atonija (po drugim kazivanjima, Jetonija ili Sofonija), koji je pokušao da prevrne Bogorodičin odar, bio je kažnjen od strane anđela, otsekavši mu ruke i dobio je isceljenje (ozdravljenje) tek nakon što se iskreno pokajao. Videvši svetlost i pokajaše se zaslepljeni.
Tri dana su apostoli ostali na grobu Presvete Bogorodice, pevajući psalme. U vazduhu se stalno čulo pojanje anđela. Po rečima svetog Filareta Moskovskog, potpunu i savršenu utehu su apostoli primili „tada, kada je trećeg dana, po njenom Uspenju, radi Tominog kašnjenja na Njeno pogrebenje ponovo otvorili grob da bi se apostol oprostio od Nje, pa otvorivši sanduk ne nađoše u njemu Njeno prečisto telo, a zatim videše Nju u slavi vaskrsenja i od Nje same, čuše reč utehe: „Raduj te se, jer sam sa vama u svim danima“. Bogomaterino telo, je bilo uzneto na nebo. Mirnu Bogorodičnu končinu, Crkva naziva uspenjem, a ne smrću, jer smrt je povratak tela u zemlju, a duha – Bogu, „Tako dade njega“, da se nije ni dotakla Blagodatne Zastupnice naše. „Pobeđen je zakone prirode u Tebi, Djevo Čista – peva Sveta Crkva u prazničnom troparu – u rođenju si sačuvala svoje devojaštvo, a u kombinaciji sa smrću sačuvala si svoj život: i posle rođenja si ostala Djeva, tako da si i posle smrti bila Živa, Ti spasavaš uvek Bogorodice, Tvoje nasledstvo“. Ona je samo zaspala, da bi se u trenutku probudila za večnoblaženi život. I posle tri dana, Njeno se besmrtno telo naselilo u nebesnom neprolaznom prebivališty. Ona se odmara slatkim snom, nakon Njenog teškog i žalosnog života, „priključila (predstavila) se k Životu“, koji je izvor života, kao majka života, izbavljajući Svojim molitvama od smrti zemno-rođene duše, useljavajući u njih Uspenjem Svojim predukus večnog života.Na mestu pogrebenja je u V veku podignuta crkva. Postoji predanje, da je ranije, sveta ravnoapostolna Jelena ovde sagradila baziliku. Godine 614, hram je bio razrušen, ali se Bogorodičina grobnica sačuvala.
Vozdviženje Časnog Krsta
Ovoga dana praznuju se dva događaja u vezi sa Časnim Krstom Hristovim: prvo pronalazak Časnog Krsta na Golgoti, i drugo povratak Časnog Krsta iz Persije opet u Jerusalim. Obilazeći Svetu Zemlju, sveta carica Jelena namisli da potraži Časni Krst Hristov. Neki starac Jevrejin, po imenu Juda, jedini znade mesto gde se Krst nahođaše, pa, prisiljen od carice, izjavi, da je Krst zakopan pod hramom Venerinim, koga podiže na Golgoti car Adrijan. Carica naredi, te porušiše taj idolski hram, pa kopajući u dubinu, nađoše tri krsta. Dok carica beše u nedoumici, kako da raspozna Krst Hristov, prolažaše mimo toga mesta pratnja sa mrtvacem. Tada patrijarh Makarije reče, da meću na mrtvaca redom jedan po jedan krst. Kada metnuše prvi i drugi krst, mrtvac ležaše nepromenjeno. A kada staviše na nj treći krst, mrtvac ožive. Po tome poznaše, da je to Časni i životvorni Krst Hristov. Metnuše ga potom i na jednu bolesnu ženu, i žena ozdravi. Tada patrijarh uzdiže Krst, da ga sav narod vidi, a narod sa suzama pevaše: „Gospode pomiluj!” Carica Jelena napravi kovčeg od srebra i položi u nj Časni Krst. Docnije car Hozroj osvojivši Jerusalim, odvede mnogi narod u ropstvo i odnese Krst Gospodnji u Persiju. U Persiji Krst je ležao četrnaest godina. Car grčki Iraklije 628. godine pobedi Hozroja i sa slavom povrati Krst u Jerusalim. Ušavši u grad, car Iraklije nošaše Krst na svojim leđima. No najedanput stade car i ne mogaše ni koraka kročiti. Patrijarh Zaharija vide angela, koji sprečavaše caru da u raskošnom carskom odelu ide pod Krstom i to po onom putu po kome je Gospod, bos i ponižen, hodio. To viđenje objavi patrijarh caru. Tada se car svuče, pa u bednoj odeći i bosonog uze Krst, iznese ga na Golgotu, i položi u hram Vaskrsenja, na radost, i utehu celog hrišćanskog sveta.
Pokrov Presvete Bogorodice
Oduvek je crkva proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu roda hrišćanskoga, koja svojim hodatajstvenim molitvama umilostivljava Boga prema nama grešnima. Bezbroj puta pokazala se očigledno pomoć Presvete Bogorodice kako pojedincima tako i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima. Događaj koji crkva danas spominje i praznuje, dokazuje samo to postojano pokroviteljstvo Presvete Bogorodice nad rodom hrišćanskim. U vreme cara Lava Mudroga (ili Filosofa) 1. oktobra 911. godine, bilo je svenoćno bdenje u Bogorodičnoj crkvi Vlaherne u Carigradu. Naroda je bila puna crkva. U pozadini crkve stajao je sveti Andrej Jurodivi sa svojim učenikom Epifanijem. U četvrti sat noći pojavi se Presveta Bogorodica iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odećom pokrivaše narod. Beše obučena u zlatokrasnu porfiru i sva blistaše u neiskazanom sjaju, okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Sveti Andrej videći to javljanje, pokaza rukom Epifaniju blaženom, i upita ga: „Vidiš li, brate, Caricu i gospođu nad svim, kako se moli za sav svet?” Odgovori Epifanije: „Vidim, oče, i užasavam se!” Zbog toga se ustanovi ovo praznovanje, da nas podseti kako na taj događaj, tako i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice, kad god mi to pokroviteljstvo, taj pokrov njen molitveno ištemo u nevoljama.
Vavedenje Presvete Bogorodice
Kada se Presvetoj Devi Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu prema ranijem obećanju svome. Tri dana puta ima od Nazareta do Jerusalima; no idući na bogougodno delo, taj put ne beše im težak. Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da uzmu učešća u ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. Napred iđahu device sa zapaljenim svećama u rukama, pa onda Presveta Deva, vođena s jedne strane ocem svojim a s druge majkom. Beše Deva ukrašena carskim blagolepnim odećama i ukrasima, kako i priliči &&kćeri carevoj,&& nevesti Božjoj. Za njima posledovaše množina srodnika i prijatelja, svi sa zapaljenim svećama. Pred hramom beše petnaest stepenica. Roditelji digoše Devu na prvu stepenicu, a ona onda sama brzo uziđe do vrha, gde je srete prvosveštenik Zaharija, otac svetog Jovana Preteče, i uzevši je za ruku, uvede je ne samo u hram nego u Svjataja Svjatih tj. u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje. Sveti Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija „van sebe bio i Bogom obuzet” kada je Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti. Tada roditelji prinesoše žrtvu Bogu, prema zakonu, primiše blagoslov od sveštenika, i vratiše se domu, a Presveta Deva osta pri hramu. I prebivaše ona pri hramu punih devet godina. Dok joj behu roditelji živi, posećivahu je često, a naročito blažena Ana. Kada pak roditelji njeni behu Bogom odazvani iz ovoga sveta, Presveta Deva osta kao siroče, i ne željaše nikako do smrti udaljavati se iz hrama niti stupati u brak. Kako to beše protivno i zakonu i običaju u Izrailju, to ona po navršetku dvanaest godina bi data svetom Josifu, srodniku svome u Nazaret, da pod vidom obručnice živi u devstvenosti, te tako i da svoju želju ispuni i prividno zakon zadovolji. Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.
(sledi nastavak)
osmrtnice
smrtovnice
osmrtnicama ljubuški
umrli ljubuški
osmrtnice grude
smrtovnice bihac
smrtovnice srebrenik
smrtovnice jablanica
smrtovnice bihac |
