Sinaiti i Srbija

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014

Amfilohije Radović

SINAITI I NjIHOV ZNAČAJ U ŽIVOTU SRBIJE XIV I XV VEKA

Pre nego što počnemo sa podrobnijim izlaganjem o Sinaitima i njihovoj ulozi u životu Srbije XIV i XV veka, kao i sa izlaganjem o duhovnom pokretu vezanom za njihovo ime, neophodno je odgovoriti na nekoliko pitanja. Prvo pitanje: Otkuda naziv "Sinaiti"? Sa njim je u neposrednoj vezi i drugo pitanje: Ko su i kakvog su porekla bili "Sinaiti"? Kao i još jedno: Otkuda oni u Srbiji XIV i XV veka?

Nema nikakve sumnje daje naziv "Sinaiti" vezan, posredno ili neposredno, za Sinajsku Goru. Sinaj je od davnina bio privlačan za pustinjake, kao mesto bogojavljenja i tajanstvenog susreta između Boga i Mojsija u kupini neopalimoj. Od vremena cara Konstantina, osobito od vremena cara Justinijana, kada je osnovan čuveni manastir na Sinaju, Sinaj je postao jedan od najznačajnijih duhovnih centara hrišćanske vaseljene.[154][155]Nalazeći se u stalnoj duhovnoj vezi sa Palestinom i njenim duhovnim centrima, kao i sa egipatskom pustinjom, prebogatom monaškim naseobinama od najranijih vremena, sinajski monasi i pustinjaci su vremenom stekli poseban ugled i postali nosioci sinajskih duhovnih predanja i iskustva, koja su ličnim dodirom ili preko spisa pisanih od strane sinaitskih podvižnika bila prihvaćena i izvršila veliki uticaj kako na Istoku tako i na Zapadu. Pored Anastasija i Nila Sinaita, Filoteja Sinaita i drugih sinajskih podvižnika i pisaca, posebnu ulogu je odigrao prepodobni Jovan Lestvičnik sa njegovom "Lestvicom", koja je veoma rano bila prevedena i na slovenski jezik i poslužila kao najbolji most i veza slovenskih zemalja sa sinajskim duhovnim predanjima.

Što se tiče srpskih veza sa Sinajem, one potiču još od vremena Svetog Save. Prilikom svog drugog putovanja na Istok Sveti Sava je dao bogat prilog za obnovu Kalomonijskog manastira u Zajordanskoj pustinji, koji je služio kao odmaralište za poklonike Sinaja.[156] Svetu Četrdesetnicu on provodi na Sinajskoj Gori u postu i molitvi.[157][158] Veze Srbije sa Sinajem i duhovni uticaj Palestine i Sinaja na nju produžili su se kroz ceo nemanjićki period. O tome svedoči i briga kraljice Jelene i njenih sinova Dragutina i Milutina o Sinajskom manastiru: ona je bogato obdarila manastir u kome je krajem XIV veka bio i jedan iguman Srbin, po imenu Joanikije.[159] Za Jelenu, ženu Uroša I, kaže se da je imala "duhovne oce u svetom Božjem gradu Jerusalimu, na Sinaju, Raiti i u Svetoj Gori Atonskoj"; ona se njima ispovedala i slala im bogate darove.[160] Jake veze Srbije sa Sinajem su potvrđene i u vreme cara Dušana, a i posle njega. Za vreme Dušanovo Dubrovčani su plaćali danak za predati im manastir u Stonu na Pelješcu ne samo manastiru Sv. Arhanđela u Palestini, nego i manastiru Sv. Bogorodice na Sinaju. Dušanovu povelju Bogorodici Sinajskoj potvrđuje i car Uroš 24. aprila 1357. godine "pod Prizrenom na Ribnici".[161] Te veze Srbije sa Sinajem od vremena Svetog Save obično su išle preko Palestine. U Palestini je, pored stalnog priliva poklonika, postojalo nekoliko srpskih metoha (metoh Sv. Đorđa u Akri i metoh Sv. Jovana Bogoslova na Sionu u Jerusalimu, koje je otkupio još Sveti Sava za srpske monahe i poklonike); u docnije vreme su čak i Lavru Svetog Save Osvećenog držali u svojim rukama monasi srpskog porekla. Osobito su postojale tesne veze između manastira Svetih Arhanđela, zadužbine kralja Milutina u Palestini, i Sinajske Gore. Rukopisne knjige srpske recenzije iz XIII veka u Sinajskom manastiru svedoče o prisustvu u to vreme srpskih monaha na Sinaju. Tako, na primer, u psaltiru Srpske recenzije XIII veka iz manastira sv. Ekatarine na Sinaju, nalazi se heruvimska pesma pisana ćirilicom, verovatno zapisana nešto kasnije od nastanka samog psaltira. Ovaj ćirilski tekst trebalo je da posluži srpskim kaluđerima koji su tu živeli ili hadžijama, koji su posećivali Sinaj.

Prisustvo Srba monaha u Palestini i na Sinaju potvrđuju i brojni srbuljski rukopisi: po broju oni, među slovenskim rukopisima čuvanim na Istoku, dolaze na prvo mesto. Većina tih rukopisa potiče iz XIV veka. Neki od tih rukopisa su doneti na Istok sa Balkana, neki su pisani na Sinaju, a neki opet u Palestini. Ima ih dosta i iz XV veka, a javljaju se sve do XVIII veka. Sve to potvrđuje neprekidne veze Srba sa Palestinom i Sinajem.[162]

Pored prevoda i prepisa bogoslužbenih tekstova, među tim rukopisima sinajsko palestinskim, sačuvani su i prevodi duhovne literature, uobičajeni kod Slovena na Balkanu toga vremena, (Jovan Zlatousti, Grigorije Bogoslov, Petar Damaskin, Makarije Veliki, Evsevije Aleksandrijski, Jefrem i Isak Sirijani, povest o Sinajskim starcima i dr.). Povećavanje broja srpskih rukopisa od XIII do XV veka na Sinaju i u Palestini, potvrđuje da se povećao i broj srpskih monaha na Istoku, a veze srpskih zemalja sa Istokom da su još više ojačale.[163] Te veze su postale još prisnije za vreme cara Lazara, blagodareći, s jedne strane, tragičnim zbivanjima kako na Istoku tako i na Balkanu, a s druge strane, izuzetnoj ličnosti samog cara Lazara, kao i njegovoj posebnoj naklonosti kako prema svetogorskom, tako i prema palestinsko-sinajskom monaštvu. Poznato je da je i sam knez Lazar išao u Jerusalim na pokloničko putovanje; tom prilikom je, između ostalog, posetio i manastir Sv. Arhanđela. On je poznat kao ktitor i darodavac manastira van granica njegovih oblasti. Njegova darežljivost se prostirala ne samo do Svete Gore i Vlaške, nego i do Jerusalima, Sinaja, pa čak i do koptskih manastira na bivšem egipatskom području.[164] Ta njegova duhovna vezanost za svetinje Istoka i nadahnutost njima, posvedočena je na čudesan način narodnim predanjem o ptici sokolu, koji leti "od svetinje od Jerusalima" da ga podstakne na opredeljenje za "Carstvo nebesko"; predanjem koje očevidno nije bez realne istorijske pozadine, pretočene u pesnički simvol.

Da je ta neposredna veza pravoslavnog Istoka i njegovih duhovnih predanja sa srpskim zemljama bila veoma jaka kako u XIV tako i u XV veku, potvrđuje i činjenica da je Lazareva kćerka Jelena (a i njena sestra Despina), žena ĐurđaII Stracimirovića, kneza Zete, imala za svog duhovnika Nikona Jerusalimca. Nikon je verovatno došao sa Istoka za sabrata i "starca" manastira Sv. Nikole Vranjinskog, metoha Sv. Arhanđela u Jerusalimu.[165] On je na njenu molbu sastavio (1442. godine) čuveni "Gorički zbornik" duhovnih poučnih tekstova. Sačuvana je i njegova prepiska sa Jelenom Balšić, docnije preudatom za Sandalja Hranića, nadahnuta duhom sinaitskog isihazma, koji je u to vreme procvetao od Sinaja do Kijeva. Da je Nikon Jerusalimac bio nosilac ideja sinaitsko-svetogorskog isihazma toga vremena to se jasno vidi iz jednog drugog njegovog rukopisa, Šestodnevnika manastira Savine (1439/40. g.) u kome se osim Šestodneva Sv. Vasilija Velikog, čuva i nekoliko spisa najpopularnijih isihasta: Simeona Novog Bogoslova, Grigorija Sinaita, Kalista Ksantopula i dr., koji su u to vreme bili najomiljenije duhovno štivo.[166] Da je Nikon Jerusalimac dolazio u neposredan dodir ne samo sa Jerusalimom, nego i sa Sinajem, vidi se iz njegove "Povesti o Jerusalimskim crkvama i pustinjskim mestima", takođe napisana za njegovu duhovnu kćer Jelenu. U toj povesti on u stvari opisuje svoje putovanje u Jerusalim, na Sinaj i u Egipat u vremenu između 1398-1412. godine.[167]

Očevidno, veze Srbije sa Palestinom i Sinajem produžene su i za vreme carice Milice, Stefana Visokog i Đurđa Brankovića, da bi ostale neprekinute sve do XVIII veka. To potvrđuje, između ostalog, i poslanica jerusalimskog patrijarha Teofila upućena Stefanu Visokom; u njoj ga patrijarh moli za milostinju manastiru Sv. Jovana Krstitelja blizu Jordana.[168] Da je i Bosna opštila sa Sinajem, kao i da je na Sinaju bilo, osobito uXIV i XV veku, monaha Srba sinaita, vidi se iz jednog pisma carigradskog patrijarha Genadija, u kome se pominje "episkop Bosanski" (verovatno David, koji je boravio na dvoru hercega Stepana), koji je donosio sinajskim monasima darove hercegove.[169] Treba istaći daje u učvršćivanju veza između Srbije i Sinaja posebnu ulogu odigrao manastir Sv. Jovana Krstitelja, na Menikejskoj gori, blizu grada Sereza u Makedoniji, koji je bio Sinajski metoh i koji je od vremena cara Dušana bio u oblastima srpske države. Pored ovog metoha, postojao je još jedan sinajski metoh u Solunu. Sačuvano je deset povelja cara Dušana sinajskom metohu u Serezu.[170]Nesumnjivo je da je ovaj metoh bio važna postaja preko koje su vodili putevi monaha i poklonika sa Balkana prema Sinaju i obratno, pa prema tome i srpskih monaha i poklonika.

Od Srba monaha koji su stalno ili privremeno boravili na Sinaju i time stekli pravo na naziv "sinaita", ostalo nam je sačuvano malo imena. Da pomenemo neke od njih. U dubrovačkim računskim knjigama pod datumom 6. juna 1354. godine, pominje se da je sinajski monah Nikodim dobijao svoj depozit za vreme kneza Nikole Barbadina, saglasno ugovoru između Dubrovčana i cara Dušana o manastiru u Stonu.[171] Nije li to možda jedan od onih monaha koji su se preselili u Palestinu posle ustupanja Stonskog manastira po Dušanovoj povelji Dubrovčanima?

Poznato je da su se monasi sinaitskog tipa, zbog svog usamljeničkog načina života, bavili intenzivno, ne samo čitanjem nego i pisanjem i prepisivanjem knjiga. Ostalo nam je sačuvano i nekoliko imena tih prepisivača sinaita slovenskog (srpskog) porekla. Tako, na primer, na Sinaju prepisuju za manastir Sv. Arhanđela u Jerusalimu Jakov i Joanikije[172] Iguman Joakim "bivšago mi igumenь ou Sinaiskoю goru", koji je docnije bio iguman manastira Sv. Arhanđela, prilaže knjigu tom svom potonjem manastiru.[173]Najednom sinajskom rukopisu stoji zapis da je tu knjigu priložio "Bogorodici Sinaiskoi" neki starac Isaija; ne stoji, međutim, zapisano da li Isaija pripada sinajskom bratstvu ili je knjiga, što je verovatnije, upućena sa Balkana.[174] sinaiti Posni i Cvetni triod (oko 1374).

Mnogo je poznatiji kao ličnost i kao prepisivač pop Jovan Sinait.Prilikom svog putovanja na Sinaj, Porfirije je pronašao tri rukopisa pisana rukom Jovana Sinaita: Evanđelje, psaltir i zbornik nazvan "Slovesa dušepolezna". Na zborniku je zapisana rukom nekog "starca" koji sebe iz smirenja naziva "lukavim" i "zlim", pohvala popu Jovanu. Starac, blagosiljajući ga, naziva ga "srpskom utehom, ogradom ništih i nadom (?), zabludelih obraćanjem, bezumnih učiteljem a dobrih svetilnikom blagodati". Uspenski smatra da je pop Jovan 1481. godine bio još uvek živ, a V. Rozov, pun oduševljenja, smatra da je zbornik "Slovesa dušepolezna" njegovo originalno delo i ubraja ga u originalne srpske pisce XIV veka. Utvrđeno je, međutim, da se i ovde radi o uobičajenim zbornicima prevedenih duhovnih tekstova.[175] Jasno je da i pop Jovan Sinait spada u nosioce sinaitskog preporoditeljskog pokreta XIV i XV veka, koji je kod svih pravoslavnih naroda, pa i kod Srba, urodio tako bogatim plodovima.

Jedan od značajnijih Srba monaha, vezanih za Sinaj i sinaite, (za koga se ne zna, ali nije isključeno, da li je neko vreme proveo u manastiru Sv. Bogorodice na Sinaju) bio je i Jakov, potonji episkop grada Sereza u Makedoniji. Ovaj Jakov spada u grupu najbližih učenika prepodobnog Grigorija Sinaita, začetnika sinaitskog pokreta na Balkanu XIV veka, koji su se docnije rasejali iz Svete Gore i Bugarske po raznim mestima balkanskih pravoslavnih zemalja. U žitiju prepodobnog Grigorija se kaže za Jakova da je "pod njegovim rukovodstvom dostigao takvu visinu vrline, da se udostoji i arhijerejskog dostojanstva, i bi postavljen za episkopa u eparhiji Servion". Jakov je bio i lični prijatelj cara Dušana. Zna se da je on jedno vreme proveo u okolini Prizrena, verovatno po dolasku iz Svete Gore, kod crkve prepodobnog Petra Koriškog. Ta crkva (isposnica) je bila ranije metoh manastira Hilandara, sve dok je nije dobio u posed od cara Dušana hilandarski starac Grigorije, koji se tu podvizavao. Postoji pretpostavka da bi taj starac Grigorije mogao biti onaj čuveni nepoznati učenik i biograf arhiepiskopa Danila kome ima da zahvalimo i za "Zbornik života kraljeva i arhiepiskopa Srpskih".[176] Kako po imenu i po mestu i načinu življenja, tako i po delatnosti, moglo bi se zaključiti da i ovaj prizrenski Grigorije spada u krug posrednih ili neposrednih učenika Grigorija Sinaita, kao i Jakov, koji je sa njim jedno vreme pustinjski drugovao. Ukoliko bi se ova pretpostavka pokazala tačna, a sve okolnosti joj govore u prilog, onda bi to značilo da se isihasti sinaitsko svetogorskog tipa javljaju u Srbiji već u vreme cara Dušana, i to direktno preko Svete Gore i Makedonije.

Kakav ugled je uživao ovaj Jakov na dvoru cara Dušana vidi se i po tome da je on bio postavljen, i pre izbora za, mitropolita u Serezu, za igumana Dušanove zadužbine Sv. Arhanđela kod Prizrena.[177] Jakov je ostao duhovno vezan za Sinaj kroz ceo svoj život. Tome je potpomogla ne samo njegova usmerenost i nastrojenje, nego i činjenica da je u njegovu mitropolitsku oblast spadao i sinajski metoh, pomenuti manastir Sv. Jovana Krstitelja, u kome su se ukrštali putevi sinaita monaha. Makedonija je i od ranije bila poznata po svojim vezama sa "bogohodnom" Sinajskom gorom. To se vidi i po tome što je većina sinajskih slovenskih rukopisa, počevši sa onim glagoljskim iz H-HI veka, bilo da se radi o rukopisima bugarske ili srpske recenzije, iz makedonskih oblasti.[178] Brigu za Sinajski manastir i njegove monahe srpskog i slovenskog porekla mitropolit Jakov posvedočuje i slanjem manastiru slovenskih knjiga. Po jednom zapisu popa Jovana (1360) na srbuljskom Evanđelju manastira Hilandara (iz 1337) Jakov je poslao Sinajskom manastiru "sugubi tripjesnec (tj. Posni i cvetni triod) i časaslovec, psaltir i čtenije Zlatoustovo".[179][180] Oba Trioda se i danas čuvaju u manastiru Sv. Ekaterine (nekada zvanom manastir Sv. Bogorodice), na Sinaju. Na oba Trioda ostali su sačuvani dirljivi stihovi mitropolita Jakova, koji posvedočuju njegovu ljubav prema Sinaju, kao i to daje u to vreme pored Grka, bilo i Srba monaha sinaita. " O Sinaju, o svetlosti moje sijanije! - kaže Jakov u tom zapisu, pa dodaje: "O Sinaju, o silno moje k tebi želanije! Ti koja si se u ognju neopalima sačuvala, sačuvaj me od ognja večnoga! I molim svu braću, Srbe zajedno i Grke, da ove knjige ne budu otuđene od doma Prečiste Djeve, do veka."

Sve ovo svedoči da narodno predanje koje povezuje pojavu Sinaita u Srbiji neposredno sa Sinajem, kao i na njemu zasnovano mišljenje T. Đorđevića i V. Rozova, ima jake istorijske osnove.[181] Još je prof. Murko zapazio tu tendenciju Srbije od vremena Svetog Save da se neposredno poveže sa Palestinom i Sinajem, tj. sa hrišćanskim Istokom uopšte. Jak uticaj Istoka se po njemu projavljuje i u upotrebi imena (Simeon - Stolpnik, Sava - Osvećeni), u postepenom uvođenju jerusalimsko palestinskog bogoslužbenog tipa, koje dolazi do vrhunca u liturgijskoj reformi XIV veka (Nikodimov prevod jerusalimskog tipika 1319. i Romanov tipik); Murko ističe i interesantan detalj da se u Srbiji zadržalo, čak i u prvim štampanim knjigama, ne samo vizantijsko (5508-09) nego ponekad i istočno "aleksandrijsko" (5500-01) brojanje godina, upotrebljavano ne samo u Egiptu i Africi nego i u Siriji.[182]

Ostvarenje ove težnje, koja se ne prekida sve do XVIII veka, doživelo je svoj vrhunac od dolaska prepodobnog Grigorija Sinaita i njegovih učenika u Svetu Goru, kao i od osnivanja parorijskog manastira na granici između Bugarske i Vizantije, koji je vremenom postao pravi rasadnik Grigorijevih - neposrednih i posrednih učenika "sinaita", kako za Bugarsku XIV veka, tako i za srpske zemlje, posebno za Moravsku Srbiju, a preko njih i za Rumuniju i Rusiju.

Grigorije Sinait dolazi u Svetu Goru (oko 1326) sa Sinaja, preko Krita. On u Svetoj Gori dolazi u opštenje sa svetogorskim isihastima, među kojima će se nešto malo docnije posebno istaći Sv. Grigorije Palama. Taj susret između drevnih egipatsko-palestinskih, sinajskih, sirijskih, maloazijskih isihastičkih duhovnih predanja (oživljenih i olicetvorenih u izuzetnoj ličnosti Grigorija Sinaita i njegovih brojnih učenika) i svetogorskog isihazma (koji je dobio svog glavnog nosioca i "teoretičara" u licu Grigorija Palame), - predstavlja, bez ikakve sumnje, najznačajniji događaj za celokupnu romejsko(vizantijsko)-slovensku kulturu XIV i XV veka. Prelaskom Grigorija Sinaita iz Svete Gore u parorijsku oblast, širi se broj njegovih učenika; širi se istovremeno i njegov duhovni uticaj. Veoma prisne veze Srbije XIV veka sa Svetom Gorom (za vreme cara Dušana ona ulazi u okvire srpske države) i sa tim preporoditeljskim sinaitsko-svetogorskim krugovima, doprinosi da se duh sinaitsko-svetogorskog isihazma, i njegov svestrani uticaj, prenese i na srpske zemlje. Izuzetna prijemčivost kneza Lazara i njegovih naslednika za duhovna i kulturna zbivanja ovog vremena; relativno povoljniji politički uslovi u Srbiji za duhovnu i kulturnu aktivnost, u odnosu na Vizantiju i Bugarsku, osobito krajem XIV i u prvoj polovini XV veka; Sve je to doprinelo da Moravska Srbija, za vreme Lazarevića i Brankovića, postane mesto okupljanja najdinamičnijih nosilaca duhovnog preporoda ovoga vremena na pravoslavnom Istoku i ognjište velikih kulturnih pregnuća. Blagodareći tome, ovaj kosovski i pokosovski period mogli bismo bez dvoumljenja nazvati, iako na prvi pogled to čudno izgleda (s obzirom na tragična zbivanja tog vremena u našoj istoriji), - zrelim plodom nemanjićke pripreme i rasta. On je vezan za pomeranje središta srpske kulture sa juga prema Dunavu, na oblasti Moravske Srbije, kao i za organsko povezivanje tog središta i ostalih srpskih krajeva sa Zetom Balšića, posebno sa brojnim manastirima oko Skadarskog jezera. U osnovi svih tih zbivanja i duhovnih procesa, koji su se odrazili na celokupnu kulturu pravoslavnih naroda u XIV i XV veku, a i kasnije, leži ovaj sinaitsko-svetogorski isihastički pokret. Njime, njegovim duhom i njegovom duhovnom i idejnom usmerenošću, nadahnuto je ne samo monaštvo i duhovni život ovoga vremena, nego i crkvena i državne politika, arhitektura i: umetnost, književnost i ustrojstvo društva, jednom rečju život društva uopšte. Samo pokret takve vrste kao što je bio isihazam, celosno zasnovan na veri i eshatološki usmeren, sav u potrazi za Večnim, ali uveren istovremeno duboko u njegovo realno prisustvo u promenljivim tokovima vremena, - bio je u stanju da udahne novi život, i osigura kontinuitet istorijski, jednom društvu čije su strukture iz temelja potresane, i bile u raspadu i krizi pod spoljašnjim udarima i unutrašnjim nemirima.

Što se tiče same Moravske Srbije i ovog perioda njenog života, za njega je vezan i misionarski polet posebne vrste. Za Moravsku Srbiju pokret Sinaita i njihova delatnost predstavlja produžetak kirilometodijevske i svetosavske misionarske tradicije. Naime, krajevi koji su postali središte srpskog duhovnog, kulturnog života i političkog života, do tada su bili na veoma niskom stupnju duhovnog razvoja i prosvećenosti. Jedva se može nazreti postojanje crkvenog života u njima od vremena kada su oni potpadali pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije; nešto je više učinjeno za prolazne vladavine kraljeva Dragutina i Milutina, ali i o tome se uglavnom zna po pomenu imena episkopa braničevskih, mačvanskih i beogradskih. Manastiri i hramovi jedva i da se pominju: područje koje s juga zatvaraju Zapadna Morava i Nišava, sa istoka Timok, sa zapada Drina a sa severa Sava i Dunav, zatečeno je u vreme kneza Lazara skoro bez crkava i manastira.[183]

Ono što je prouzrokovalo koreniti duhovni i kulturni preokret u tim oblastima, odrazivši se i na sve srpske zemlje, bile su upravo prisne veze lazarevićke Srbije sa Svetom Gorom i sa pravoslavnim Istokom uopšte. Posle državnih sabora iz 1374. i 1375. godine, posle izbora isihaste patrijarha Jefrema i velike nesigurnosti koja je nastupila posle Maričke bitke, došlo je do masovnih doseljavanja monaštva u Srbiju i to ne samo sa Atosa nego i iz drugih monaških centara. Njegovim doseljavanjem i mudrom politikom kneza Lazara i njegovih naslednika, počela su da niču u jednom kratkom vremenskom periodu brojna duhovna središta, koja su zadahnula cele oblasti svojim blagotvornim i preporoditeljskim duhom. Prvo novonastalo duhovno jezgro i središte bio je upravo manastir Ravanica. Sledile su joj druge crkve i manastiri: Lazarica, Vavedenje u Ždrelu (Gornjak), Jošanica, Nova Pavlica, Drenča, Naupara, Ljubostinja, Manasija, Pavlovac pod Kosmajem, Kalenić, Lipovac kod Aleksinca, Sisojevac, Koporin, Veluće, Petkovica, Županjevac i dr.[184] Veoma je značajno za ove naše monaške naseobine da mnoge od njih nisu bile samo opštežića, kao do tada, nego da su pored njih nicale pustinožiteljske naseobine, poput sinajskih ili svetogorskih skitova. Takva naseobina je nikla oko manastira Ravanice, u predelima oko Ljubostinje, Mojsinja; klisura Ždrela se pretvorila u malu Tivaidu sa centrom u manastiru Gornjaku, gde se podvizavao Grigorije Sinait Mlađi. Isto tako isposnice u klisurama Metohijske Bistrice u okolini Peći, Dečana i Prizrena ponovo su pune, a ostaci fresaka na njihovim stenama kazuju da su upravo tada bile obnavljane (iz jedne od takvih isposnica izabran je pustinjak Jefrem za srpskog patrijarha (1375).[185]Takođe i u Zeti Balšića, u poslednjoj četvrtini XIV veka, formirala se slična monaška naseobina, svojevrsna "Zetska Sveta Gora". U to vreme sazidana je grupa malih crkava i manastira na obalama Skadarskog jezera (Starčeva Gorica, Beška ili Brezovica, Moračnik, Krajina) u istom duhu svetogorske skitske arhitekture, koja je u to vreme preovladala, blagodareći upravo ovom sinaitsko-svetogorskom pokretu, na prostoru od Skadarskog jezera u Zeti do Gornjaka na Mlavi i Poganova na Jermi.[186] Te naseobine skitskog tipa su se formirale spontano ne samo oko opštežiteljnih manastira; nego i oko pojedinih ličnosti posebne duhovne snage i privlačnosti. Formirali su ih uglavnom pustinjaci, molitveni tihovatelji, koji su dolaskom u Srbiju, produžavali tako i dalje svoj započeti, u Svetoj Gori ili na nekom dugom mestu, usamljenički molitveni način života.

Konstantin Filosof, pišući žitije despota Stefana Lazarevića i ističući da je život u njegovoj zemlji "kao crkva Božja", posebno se osvrće na ove monahe i pustinjake "koji su sve lepote sveta znali zameniti jedino lepim i prekrasnim Hristom". On kaže o njima pored ostalog i ovo: "Oni žive u divnim pustinjama i obiteljima, tako da i one koji su veoma lenjivi pobuđuju da k njima dolaze. Među njima se nalaze mnogi izabrani koji čuvaju svete vrline usred ovih obitelji. Imaju mnoge molčalnice, po velikom Jefremu (Sirinu), i razgovaraju sa lahorenjem lišća i pticama i vodom. Među njima ima mnogo monaha koji neprestano delom opevaju i slave Boga u Trojici, kao što ga slave anđeli neprestanim glasovima, te se za njih može zapevati: "Radošću se humke opasaše i pustinje krasno procvetaše" (Ps. 64, 12)".[187]

Ko su bili i odakle su bili ti "čuvari svetih vrlina"? To su upravo bili oni smireni podvižnici koji su se u narodnom pamćenju i predanju sačuvali, bar na tlu Moravske Srbije gde ih je bilo najviše, pod nazivom - Sinaiti.Brojni manastiri u Moravskoj Srbiji i pustinjska mesta čuvaju njihove mošti i sveta predanja o njima. Blagodareći njihovom skrivenom i smirenom načinu življenja mnogima od njih ne znamo ne samo poreklo nego ni ime. Nekima je narodno predanje zapamtilo ime i mesto pogrebenja; sačuvano je samo puno žitije prepodobnog Romila Ravaničkog i nešto više podataka istorijskih, ali ne uvek sigurnih, o prepodobnom Grigoriju Sinaitu Mlađem, piscu Romilovog žitija.[188]

Narodno predanje koje je zabeležio M. Đ. Milićević, govori o svetom broju "sedam Sinaita", "koji su pobegli s Istoka i stanili se svi od istočne Morave do Dunava".[189] Njih je bilo, međutim, mnogo više, osobito ako njihovu pojavu i broj posmatramo u jednom širem istorijskom kontekstu, tj. u sklopu ovog jedinstvenog sinaitsko svetogorskog isihastičkog pokreta. Po narodnom predanju taj naziv se prvenstveno odnosi na učenike prepodobnog Romila Ravaničkog i prepodobnog Grigorija Mlađeg Sinaita (Gornjačkog), čije su duhovne matice bile manastir Ravanica i manastir gornjak I zaista, Sinaita je najviše bilo u Moravskoj Srbiji, od Morave i Mlave do Dunava i Banata, ali ih je bilo i po drugim srpskim krajevima, osobito u Metohiji, oko Prizrena, u Zeti Balšića, pa, kao što ćemo videti, sve do Meteora u Tesaliji. Tako, na primer, pored Grigorija isposnika i prepisivača u okolini Prizrena, o kome smo već govorili, o njihovom prisustvu u oblasti Istoka u Metohiji svedoči i naziv Sinaje, sa ruševinama nekoliko crkava.[190][191] Blagodareći njemu i njegovom uticaju na narodnu dušu, i promeni koja se preko njega dogodila u narodnoj duši, uticaj Zapada na Srbiju postajao je sve slabiji, a Srbija sve povezanija sudbinski, duhovno i kulturno sa pravoslavnim Istokom. Posmatrajući stvari na jednom širem planu mogli bi sve značajnije duhovne ličnosti u srpskim zemljama ovoga doba svrstati u "sinaite". Jer pripadati "sinaitima", nije značilo isključivo boraviti na Sinaju, i po tome dobiti naziv: to je značilo - biti nosilac sinaitskog duhovnog ideala, biti sličan sinaitskim podvižnicima po načinu života. A to je bila upravo osnovna karakteristika Sinaita i isihasta u Srbiji XIV i XV veka. Nadahnut Grigorijem Sinaitom, svetogorskim preporodom i izuzetno bogatom pustinjačkom duhovnom literaturom, ovaj tip monaštva bio je zasnovan na siromaštvu, na ličnom trudu, odricanju od sveta, usmeren na molitveno samovanje, sav usredsređen na Carstvo nebesko i neprestanu molitvu i duhovno usavršavanje. Ako je do tada u Srpskim zemljama osnovni i skoro isključivi tip monaškog življenja bilo opštežiće, vezano za velike i bogate carske Lavre, sada za monahe postaje mnogo privlačniji skitski i pustinjački život sinaitskog i svetogorskog tipa. U Srbiji je bilo i do tada pustinjaka ali nikada u tolikoj meri koliko u ovom vremenu. Kod ovakvog tipa monaha lopov nije imao šta da ukrade sem golog života, zato je on mogao opstati i u najnepovoljnijim okolnostima, što nije slučaj i sa velikim i bogatim opštežićima. Govoreći o ovim i ovakvim Sinaitima, V. Rozov tvrdi, ne bez razloga, da srpska narodna tradicija povezuje sa Sinajem, preko ovih monaha sinaitskog tipa, najkrupniju reformu monaštva i monaškog života, poznatu u srpskoj istoriji.

Jedan od glavnih razloga što su mnogi od ovih svetih ljudi ostali bezimeni u narodnom i crkvenom predanju jeste njihovo namerno skrivanje svoga podviga i porekla. Ono što piše za prepodobnog Teodosija Trnovskog, jednog od najistaknutijih učenika Grigorija Sinaita (i on je takođe veoma značajan, - zajedno sa svojim učenikom, potonjim patrijarhom Trnovskim Jevtimijem i njihovim brojnim učenicima, koji su prešli u Srbiju, - za širenje sinaitsko-svetogorskog pokreta u srpskim zemljama), važi i za sve njegove posredne ili neposredne sledbenike: Teodosije se, kaže njegov životopisac i duhovni brat carigradski patrijarh Kalist, postarao da niko ne sazna odakle je i koje narodnosti. Upražnjavao je "umno delanje", tj. neprestano molitveno tihovanje, i "strogo uzdržanje", čuvao "srdačnu predanost Bogu". Njegovo rodno mesto je Gornji Jerusalim, a braća i srodnici Nebeske vojske. Što se tiče donjeg i zemaljskog otačastva, on je bio - edemit, tj. rajski čovek, stvoren "po obrazu i podobiju Božjem".[192] Otuda Svetozar Radojčić, govoreći o umetnicima kod nas od kraja XIV veka, sa razlogom kaže da im se teško određuje narodnost i jezik: skoro svi znaju dobro grčki, kad prevode često mešaju srpski i bugarski; za neke se pretpostavlja da su Vlasi i Arbanasi.[193] Ako to važi za umetnike i pisce koji su i sami uglavnom bili monasi, važi tim pre za pustinožitelje Sinaite. Ne bi bilo ni malo čudno da se među njima pored Srba i Bugara, Vlaha i Arbanasa, pronađe i poneki Gruzijanac ili Sirijac. Svojim životnim stavom, shvatanjima i podvigom ovi sveti ljudi obnavljaju i doživljavaju biblijski novozavetni pojam nacije. Za njih je nacija - hrišćanski narod Božji, "naš rod hrišćanski", jedan i Jedinstveni, hristoliki i hristopodobni, sabran u jedinstvo vere i života iz raznih plemena i sa različitih krajeva zemaljskih. Kod takvog poimanja nacije biološka pripadnost, jezik i sl. ima uvek drugostepeni značaj. Na tom pojmu i stvarnosti nacije, tj. pojmu i stvarnosti nacije kao saborne, sveobuhvatne Crkve, koja ne zna za granice i podele, objedinjen je iznutra, tj. na duhovnom unutarnjem planu, do tada zavađeni i strastima rascepkani Balkan i tokom XIV i XV veka duhovno pripremljen da izdrži azijatsku islamsku najezdu i dugovekovno ropstvo.[194] Eshatološki duh sinaitsko svetogorskog monaštva i ovo sinaitsko-novozavetno shvatanje nacije odigralo je prvorazrednu ulogu u formiranju svega onoga što podrazumevamo pod "kosovskim zavetom", tj. lazarevskim opredeljenjem za Carstvo nebesko, kao i na zauzimanju stava kneza Lazara i njegovih naslednika prema ikonopiscima, književnicima, arhitektima, prepisivačima, monasima, koji su se u to vreme okupljali u Srbiji, iako nisu bili uvek Srbi. Sve je to iznedrilo u Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama jednu kulturu sabornog i vaseljenskog etosa i karaktera, prožetu sjajem nestvorene svetlosti, pa stoga nepojmljivu bez onostrane perspektive.

Neposredni povod za preseljavanje monaha, prvo iz Palestine i sa Sinaja, bili su ratovi između misionarskih memeluka i dinastije Jejubita, koji su besneli u Siriji i Palestini polovinom XIV veka, a potom provala Mongola u Siriju Krajem HIV i u XV veku; što se tiče povoda za doseljavanje svetogorskih isihasta i monaha učenika Grigorija Sinaita iz Bugarske u srpske krajeve, to je bio marički poraz (1371) i nesigurnost zbog stalnih upada razbojnika u parorijske i druge oblasti. Posle Maričke bitke, kaže se u žitiju prepodobnog Romila, mnogi Svetogorci i pustinjaci, od straha agarjanskog, "ot Svetije Gori izbegoše".[195] Teške prilike na jugu uticale su da dođe i do pomeranja monaha iz starih kraljevskih i carskih lavri prema zaklonitijim mestima i povučenijim predelima Moravske Srbije. Središte srpskog monaštva se prenosi sa Kosova i Metohije, Ibra i Raške, na obale Velike i Zapadne Morave, do Save i Dunava. Ipak, to kretanje monaha od Istoka prema zapadnim krajevima, nije isključivalo ni suprotni pravac, pogotovo kad god bi nastupila spokojnija vremena: Sveta Gora je bila u XIV iXV veku preplavljena srpskim monasima, a kao što smo videli, bilo ih je dosta i u Palestini i na Sinaju. Monaštvo Moravske Srbije tu ljubav prema drevnim monaškim centrima ne samo što nije gasilo nego je razbuktavalo.[196]

Glavni, dakle, putevi sinaitskih monaških seoba prema srpskim krajevima vodili su iz Parorijske pustinje preko Bugarske i Svete Gore; iz Svete Gore preko Makedonije, Albanije, pa i Zete; iz Palestine i sa Sinaja, preko Krita, Svete Gore, Makedonije i Parorije. U te puteve je uključivan povremeno na posredan ili neposredan način i Carigrad, koji je preko isihasta i palamista patrijaraha postao još jednom objedinjujuća žiža romejsko-slovenske kulture i duhovno političkih zbivanja na Balkanu.

Najpoznatiji i najznačajniji od Sinaita doseljenika u Srbiju, neposredno vezanih za prepodobnog Grigorija Sinaita, bio je prepodobni Romilo Ravanički. Žitije mu je napisao njegov bliski učenik i sapodvižnik Grigorije Mlađi Gornjački, zvani "krasnopisac" takođe poznat kao Sinait[197] Romilo se rodio u Vidinu od oca Grka i majke Bugarke. Zvao se Rajko (Rusko?). Pošto je tu odrastao i dobio prvo obrazovanje, tajno napusti mesto rođenja i otputova u Zagoru kod Trnova. Tu se u manastiru Bogorodice Odigitrije zamonašio, dobivši ime Roman. Željan još strožijeg duhovnog života odatle sa prijateljem Ilarionom odlazi u Paroriju kod već čuvenog Grigorija Sinaita, od koga prihvata sinaitska duhovna predanja i način života pun poslušnosti, vernosti duhovnom ocu i smirenja. Posle Grigorijeve smrti (1346) i upokojenja starog starca koga mu je ovaj bio odredio za rukovoditelja, sa svojim novim starcem i sa drugom Ilarionom, nekoliko puta se vraćao u Zagoru, pa opet u Paroriju, jedno zbog upada razbojnika, a drugo zbog sve veće želje za usamljenim molitvenim samovanjem. U Paroriji mu se pridružuje i Grigorije iz Carigrada, docnije pisac njegovog žitija. Posle jednog od povrataka iz Zagore u Paroriju, zašao je duboko u planinu, sagradio sebi usamljeničku kolibu, primio veliku shimu i dobio ime Romilo. Tu je proveo punih pet godina odvojen od svakog opštenja sa ljudima. Još jednom se vratio u Zagoru da bi opet otputovao u Svetu Goru. Tamo su počeli vremenom da se oko njega okupljaju mnogi monasi, osobito iz njegovog naroda, radi duhovne pouke. Po njegovom životopiscu, on je još od mladosti imao dar da privuče sebi druge svojim životom i mudrom rečju. U čežnji za samoćom, on je i ovde menjao mesta boravka dok se na kraju nije nastanio u Melani blizu Velike Lavre. Imao je, kaže njegov životopisac, veliku veru u Boga i svima je podjednako otvarao svoje milosrdno srce, "i to ne samo ljudima nego i pticama i bubama i zverima".[198] Njegova kelija je postala mesto gde su se mnogi sabirali da čuju duhovnu pouku i da nađu leka svojim strastima. Starac Romilo je posebni značaj za duhovni život pridavao duhovnom očinstvu i poslušanju, kao uostalom i svi isihasti ovog i ranijih vremena. Odnos učenika i duhovnog starca isihasti poistovećuju sa odnosom apostola prema Hristu. Još jednom promenivši svoje obitalište i nastanivši se sa severne strane podnožja Atona, u potrazi za mirom, na kraju je, posle pogibije hrišćanske vojske na Marici (1371), napustio Svetu Goru. Sa grupom učenika otputovao je u Avlonu (Valonu, Albanija), a odatle u novopodignuti manastir Ravanicu u Srbiji. U Ravanici se i upokojio i bio sahranjen. Tu i danas počivaju njegove mošti. Žitije mu je napisano neposredno posle njegovog upokojenja, na grčkom. Napisao ga je njegov učenik Grigorije Mlađi, koji je za njim došao iz Bugarske u Svetu Goru i tu ostao posle njegovog napuštanja Svete Gore. Slovenski prevod žitija nastao je u Ravanici (oko 1390/91); verovatno ga je preveo neki monah Ravaničanin, njegov učenik.[199] Njegovi učenici su bili oni koji su oko Ravanice obrazovali skitsku monašku naseobinu, po uzoru na svetogorske skitove. Otuda se s pravom kaže u Danilovom slovu o knezu Lazaru kako on "gori i holmi isplnil beše inočaskih sastavljenih žilišt, iže ujedinjenijem i vsakim bezmlvijem sebe Bogu prisvoješe".[200] Ti Ravaničani monasi sinaitskog duha u mnogome su doprineli crkvenom proslavljanju kneza Lazara, svojim pohvalama, službom i žitijem, pisanim u duhu sinaitskog isihazma. U tim pohvalama već počinje kosovski poraz da se slavi kao Lazareva "slavna pobeda" i primanje "mučeničkog venca". Istorijski događaji se tumače u svetlosti meta istorijskog, Carstva nebeskog, istorijska horizontala se osmišljuje na jedini mogući način: eshatološkom vertikalom, logikom krsta i Golgote.[201]

Primeru prepodobnog Romila sledovao je i njegov učenik i sapodvižnikGrigorije Mlađi Sinait, nazvani Gornjački, sa grupom svojih učenika.[202] Njegovo poreklo je nepoznato. Iz njegovog žitija prepodobnog Romila saznajemo da je došao u Paroriju iz Carigrada, što bi ukazivalo da je poreklom bio Grk, kao i činjenica da Romilovo žitije piše grčki. Međutim, drevno svetogorsko predanje tvrdi da je on došao "iz Srbije". Rođen je krajem HIII ili početkom HIVveka. Gde se podvizavao pre dolaska u Paroriju, teško je utvrditi. U Paroriji je zajedno sa Romilom bio poslušnik starca Ilariona koga je Romilo prosto primorao da im bude duhovnik posle smrti njegovog starca. Kada je Romilo otišao u Svetu Goru, Grigorije i Ilarion su i dalje ostali u Zagori. Po upokojenju pak Ilariona Grigorije i sam otputuje u Svetu Goru, uzevši Romila za duhovnog oca. Posle Romilovog odlaska u Avlonu i Srbiju, Grigorije je ostao i dalje u Svetoj Gori. Svetogorsko predanje mu pripisuje da je u to vreme osnovao manastir Grigorijat, koji je po njemu dobio ime. Zbog napada agarjanskih i on napušta Svetu Goru i zajedno sa grupom svojih učenika odlazi u Srbiju, primljen od cara Lazara. Oko njegove pećine u kojoj se podvizavao, u Ždrelu Braničevskom, u podnožju Homoljskih planina na levoj obali Mlave, stvorila se nova monaška naseobina skitskog tipa, u kojoj je u vreme Despota Stefana živelo i po 300-400 monaha.[203] Uz pomoć kneza Lazara tu je Grigorije podigao hram Vavedenja Bogorodice, dobivši povelju za osnivanje manastira od patrijarha srpskog Spiridona (1380). Nije poznato kada se upokojio. Po jednom predanju on se ponovo vratio u Svetu Goru i tamo upokojio u Grigorijatu 1406. godine. Po istom tom predanju njegove mošti su ostale u Grigorijatu sve do 1761. kada su ih monasi zbog požara preneli u manastir Gornjak. Po drugima on se upokojio u Gornjaku i tu bio pogreben pokraj pećinske crkvice posvećene sv. Nikoli.[204] Njegove mošti se danas nalaze u manastiru Gornjaku, a od nedavno jedan mali deo u manastiru Grigorijatu. Grigorije je bio obrazovan monah. To se vidi po žitiju prepodobnog Romila a i po nazivu "krasnopisac" koji ukazuje da se bavio prepisivanjem knjiga.[205] Po načinu života on se naziva i Grigorije Ćutljivi. Praznuje se 7. decembra.

Sa ličnošću Grigorija Ćutljivog neki poistovećuju Grigorija Vojlovičkog koji se takođe naziva Sinaitom. I zaista, u manastiru Vojlovici se pominju 1771. godine a i kasnije mošti nekog Grigorija Sinaita koje počivaju "vo grobje", "v zemlji". Đ. Radojičić pretpostavlja da ako se tu radi o moštima Grigorija Mlađeg, onda bi one tamo bile prenete posle druge seobe (1738) za vreme povlačenja iz Srbije. No on s pravom postavlja pitanje: ako su to mošti Grigorija Gornjačkog prenete u Vojlovicu privremeno zbog povlačenja od Turaka, zašto bi ih onda zakopavali u zemlju? L. Pavlović kao dokaz da se tu radi ipak o nekom drugom Grigoriju navodi zapis na štampanom apostolu u Moskvi 1719. (zapis je iz XIX v.), u kome se kaže da ta knjiga pripada opštežiteljnom Vojlovičkom manastiru u kome su mošti prepodobnog Grigorija Sinaita; u isto pak vreme se pominju Grigorijeve mošti u Gornjaku.[206] Veoma je verovatno da su mošti Grigorija Ćutljivog, saglasno svedočanstvu svetogorskog prota Gavrila Hilandarca (XVI v.) u žitiju Nifona II patrijarha Carigradskog, bile neko vreme u manastiru Oreškovici (cele ili jedan deo), a da se ovde radi o nekom drugom Grigoriju, koji je pripadao takođe krugu monaha Sinaita. Tu pretpostavku potvrđuje i činjenica da je manastir Vojlovicu podigao knez Lazar, posle zauzimanja zemalja oko Dunava (1383).[207] Tako bi i ovaj Grigorije Vojlovički mogao biti, premda o tome nemamo nikakvih direktnih podataka, jedan od monaha Sinaita iz kruga učenika prepodobnog Romila i Grigorija Mlađeg.

Od brojnih Sinaita koji su pripadali krugu učenika prepodobnog Romila i Grigorija Gornjačkog ili eventualno i širem krugu monaha Sinaita, sačuvan nam je spomen i imena i oskudni podaci o još nekima od njih; nekima je sačuvan spomen, mesto gde su živeli i gde su se upokojili, ali ne i ime. Ti su zaista sačuvali zavet "tuđinovanja", jednu od glavnih vrlina sinaitskih isihasta, i skrivenog do smrti i posle smrti, nebeskog življenja na zemlji. Od onih kojima je sačuvano ime i izvesni istorijski podaci o njima, kao i narodna predanja koja svedoče o njihovom velikom ugledu i za života i posle smrti, da pomenemo na prvom mestu prepodobnog Sisoja Sinaita.Prepodobni Sisoje je ranije bio iguman manastira Hilandara, blizak knezu Lazaru; po nekima bio je čak i njegov duhovnik.[208] On se pominje u jednoj povelji knjeginje Milice. Smatra se da je bio jedan od učenika prepodobnog Romila. Živeo je u selu Sisojevcu, udaljenom oko 12 kilometara od Ravanice. Po povelji iz 1398. godine carica Milica mu je podarila imanje u okolini Paraćinovog Broda, no ono je docnije vraćeno Velikoj Lavri.[209] I selo i manastir Sisojevac dobili su ime po njemu. U manastiru se nalazi njegov grob a u crkvi njegova freska, na kojoj desnom rukom pridržava model crkve, kao ktitor. Hram je posvećen Preobraženju, što je još jedan dokaz da se zaista radi o monahu sinaitu: praznik Preobraženja je bio veoma omiljen u sinaitsko-svetogorskim isihastičkim krugovima; to potvrđuju brojni hramovi njemu posvećeni upravo u ovo vreme, od Meteora u Tesaliji pa sve do Dunava. Preobraženje Tavorskom nestvorenom svetlošću, kako čoveka tako i celokupne tvorevine, jedan je od centralnih motiva sinaitsko-palamitske filosofije života. Narod poštuje Sisoja kao prepodobnog i čudotvorca. Ime mu se pominje 1509. godine a njegov manastir izgleda da je zapusteo krajem XVII veka.[210]

U blizini Ravanice je živeo i prepodobni Andrej Sinait. Pored "Romilove pećine" (koja je razrušena izgradnjom rudarske pruge Senje - Ravna Reka) i njegove lekovite vode koja ispod nje izvire, u Senju narod priča i danas kako je u blizini sela bila isposnica u kojoj je živeo ovaj Andrej pustinjak. Za njega kaže narodno predanje daje "zauzdao mečku zmijom" i na njoj otišao u posetu vladici, na njegov poziv.[211]

Za ime monaholjubivog kneza Lazara, kao ktitora, predanje vezuje i manastir Rukumiju, ispod Sopota na Mlavi nedaleko od Požarevca. U Rukumiji se nalazi grob još jednog pustinjaka prepodobnog Martirija Sinaita, o kome nemamo nikakvih podataka. Sam naziv manastira neki dovode u vezu sa grčkom rečju "girokomion" (bolnica za starce monahe). Narod je vekovima poštovao prepodobnog Martirija kao svetitelja.[212]

U manastiru Tumanu kod Golupca, posvećenom Sv. Arhanđelu Gavrilu, čuvaju se mošti prepodobnog Zosime Sinaita,[213] Po predanju Zosima je živeo sam u kamenoj pećini, na mestu gde se danas nalazi njegova isposnica. Podizanje manastira je vezano za ime Miloša Obilića koji je u vreme cara Lazara upravljao Braničevskom oblašću. Dvorovi su mu bili u obližnjem selu Dvorištu. Prema narodnom predanju on je prilikom lova nehotice ustrelio pustinjaka Zosimu. Tako teško ranjenog pustinjaka poneo je na leđima svome dvoru, da mu ukaže pomoć. No pošto je rana bila duboka, starac osećajući svoj kraj reče mu: Tu mani i ostavi da umrem. Otuda, po tom predanju, naziv Tuman jer ga je na tom mestu Miloš sahranio i nad grobom iz pokajanja podigao hram. Hram nije uspeo da dovrši zbog odlaska u boj na Kosovo.[214] Nedaleko od Golupca nalazile su se zidine crkve Ćelije gde je po predanju Zosima obavljao bogosluženje.[215] Njegovom grobu je kroz vekove pristupano kao svetinji. Prilikom opravke manastira tridesetih godina ovog veka nađene su mošti prepodobnog upravo pod pločom nad kojom se narod molio. Iskopavanje moštiju koje su bile "čisto zlatne žute boje" izvršio je Rus iguman Luka sa bratijom.[216]

Manje poznat u narodnom predanju je Danilo Sinait, čije su se mošti nalazile u manastiru Blagoveštenju u blizini grada Ždrela (Gornjačka klisura). Danilo se upokojio u XIV veku. Sudeći prema mestu boravka treba da je bio učenik Grigorija Gornjačkog. Sam manastir je iz HIV/HV veka. Oko 1428. godine njegov duhovnik Visarion pozvao je Radoslava živopisca, poznatog prepisivača iz manastira Dajše, te je ovde prepisivao evanđelje i druge knjige. U jednom zapisu iz HVI/HII veka pominje se Grigorije iguman ovog manastira, u kome počiva, kako kaže zapis, "otac naš" - Danilo Sinait.[217] Prepodobni Danilo Sinait se pominje u XVII veku u oktoihu petoglasniku (br. 182) iz manastira Šišatovca.[218] Manastir je srušen do temelja za vreme Kočine Krajine. Do danas je sačuvana samo pećina isposnica, zazidana, u kojoj su sklonjene neke kosti skupljene 1930. godine. Da li su tu i Danilove mošti, ili su ostale zatrpane pod ruševinama manastira, ne zna se.[219]

Pored prepodobnog Romila, Andreja i Sisoja Sinaita za manastir Ravanicu se vezuje još jedan isposnik, prepodobni Vavil Sinait. Prepodobni Vavil se podvizavao u klisuri Ravaničke rečice, na 2-3 kilometra od manastira Ravanice. Jedini spomen o njemu sačuvan to je njegovo ime.[220]

Mojsinjska planina je prepuna crkava i manastirišta, vezanih za period Lazarevićke Srbije i za monahe nosioce duha ovog sinaitsko svetogorskog pokreta. Kaže predanje da je u Mojsinjskoj planini, koja se naziva i "Mojsinjska Sveta Gora", bilo oko 25 manastira; ima čak i takvo predanje po kome je broj bogomolja dopirao i do 50.[221] Među sačuvanim manastirima, najpoznatiji je manastir Sv. Romana, na putu između Ražnja i Đunisa, na domaku Južne Morave. Manastir je vezan za ime prepodobnog Romana Sinaita.[222] Uz njegov južni zid prizidana je kapela u kojoj se nalaze mošti prepodobnog Romana Sinaita. Malo je verovatno da se ovde radi o Romanu, učeniku Sv. Klimenta i Nauma, tj. o nekom Romanu koji je živeo na 200 godina pre Nemanjića.[223] Najverovatnije je da se i ovde radi, kao što to svedoči predanje, vreme podizanja (ili obnove) manastira, stil gradnje crkve (trikonhalna osnova sa pripratom), o jednom od Sinaita, tim pre što je ceo taj kraj Mojsinja vezan za sinaite. Prepodobni Roman je u velikom poštovanju kod naroda i praznuje se 16. avgusta. Manastir je podigao (ili obnovio) knez Lazar ili jedan od njegovih slugu.

Pored prepodobnog Romana sačuvano nam je i ime prepodobnog Nestora Sinaita, koji je po narodnom predanju bio njegov rođeni brat. Prepodobni Nestor je podigao crkvu više sela Vitkovca, na levoj strani Morave, prema Aleksincu, posvetivši je Sv. Nestoru.[224][225] Izgleda da je to upravo onaj Nestor koji se ubraja u značajne duhovne ličnosti u vreme kneza Lazara.

Pored Sv. Romana i Sv. Nestora da pomenemo i sledeće crkve i crkvišta rasute po Mojsinjskoj planini i padinama Poslonske planine: Sv. Petka Trnjanska, Sv. Petar, Đunis, Sv. Arhanđeo u selu Crkvinama, Kaonik sa ruševinama crkve, Braljina u srezu Rasinskom (temelji crkve), Jakovac, Stevanac, Varlamovac, Sv. Petka Stalaćka.[226] Mojsinjske crkve se obično nalaze na skrovitim mestima, ponekad i teško pristupačnim. Sve su one građene u stilu svetogorsko-moravske arhitekture, koja je u ovo vreme preovladala od Zete do Dunava. Manastir Jakovac i Stevanac predanje pripisuje dvojici braće, Jakovu i Stevanu. Njihova arhitektura pripada takođe moravskoj školi što bi ukazivalo da se i ovde radi, kao i u slučaju Varlamovca, o ktitorima sinaitima. Posebno treba istaći crkvu Sv. Bogorodice u Đunisu, zvanu u narodu i "Đunisija". To mesto je danas postalo ponovo jedno od najznačajnijih pokloničkih mesta u Srbiji. Sam naziv upućuje na nekog Dionisija, ali o kom se Dionisiju radi, o tome nemamo nikakvih istorijskih podataka. Nije nemoguće ni isključeno da se ovde radi o nekom Dionisiju Sinaitu. U XIV veku je bio poznat Dionisije učenik prep. Teodosija Trnovskog mučenika Grigorija Sinaita Starijeg). Po Teodosijevom žitiju on je bio sveštenik, veliki podvižnik i isposnik, svojim rukama je zarađivao svoj hleb; bio je premudar u Pismu; znao je grčko i slovensko božansko Pismo, imao dar prevođenja sa jelinskog na slovenski jezik, bio je "V razumje glubok".[227] Po Teodosijevu žitiju i po Vladislavu Gramatiku ovaj "divni kir Dionisije" je preveo na slovenski Margarit Sv. Zlatousta.[228] Poznato je da je veliki broj učenika prepodobnog Teodosija i patrijarha Trnovskog Jevtimija prešao u Srbiju posle pada Bugarske (1393), tako da i ova pretpostavka o dolasku Dionisija u Mojsinje nije isključena. Pominje se i jedan drugi Dionisije u "sihastii" hilandarske obitelji (1408. g.).[229] Dionisije se zvao i sin župana Vukosava, prozvani na krštenju Držman, koji je izgleda bio rod kneza Lazara.[230] Župan Vukosav je od Dušana dobio poveljom "pustoš Petrusu" kojom je upravljao. On je sazidao Bogorodicu Petrušku - Lešje (1360) kod Paraćina i priložio je za metoh Hilandaru. Verovatno da se monah Dionisije tu podvizavao, bar u početku. Da li je on ista ličnost sa onim iz sihastrije hilandarske i da li imaju kakve veze sa Đunisom i Dionisijem Đuniskim, teško je utvrditi. Veliko uvaženje koje su isihasti gajili prema Dionisiju Areopagitu i delima njemu pripisivanim (njegova dela baš u ovo vreme prevodi na srpski čuveni inok Isaija), učinilo je da je ime Dionisije bilo omiljeno, kao i ime Grigorije, među monasima ovog vremena. Postoji i pretpostavka da je naziv Đunis vezan za hram Sv. Dionisija, a ne za pustinjaka koji se tu podvizavao, što je manje verovatno.

Pored pomenutih Sinaita, sačuvano je i predanje o prepodobnom Jovu Sinaitu, koji je živeo u Prekopeči kod Kragujevca više Drače. Tu je umro i sahranjen. Pošto je tu crkvica bila razrušena, njegove mošti su 1735. godine bile sklonjene u novopodignuti manastir Draču i stavljene uz južni zid priprate. Uoči drugog svetskog rata prepodobnom Jovu je podignuta crkvica u Prekopeči, na ruševinama starog njegovog manastirišta. Stanovnici okolnih sela još i danas traže isceljenje na grobu prepodobnog Jova.[231]

Predanje je sačuvalo i ime prepodobnog Joša Sinaita, koji je živeo i podvizavao se u pećini ispod brda Šarenika kod Jošanice (Jagodina). I za njega kaže predanje da ga je, kao starca Zosimu M. Obilić, ranio nehotice u lovu knez Lazar. Na mestu gde je Joša umro Lazar je docnije podigao manastir Jošanicu. Južno od zapadnog ulaza u crkvu i danas se nalazi njegov grob kome narod pribegava kao svetinji radi isceljenja.[232]

Postoji pretpostavka da je Sinaitima pripadao i inok German "poslednji među inocima", osnivač manastira Preobraženja Gospodnjeg u Lipovcu. Njegovo ime se pominje u natpisu iznad portala zapadnih vrata. Osnivanje manastira je vezano za isposnicu u steni, levo iznad Vrela, jugoistočno od manastirskog hrama. Radi se o pećini u vertikalno raspuknutoj steni. U njoj je po narodnom predanju živeo i podvizavao se inok German, pre podizanja hrama, podignutog u vreme Stefana i Vuka Lazarevića. Izgleda da je ovaj German ista ličnost sa Germanom iz manastira Zrze, koji je u vreme cara Dušana sa svojim unucima (po V. Radovanoviću bili su mu "bratanci ili sestrići") mitropolitom Jovanom i jeromonahom Makarijem, zografima, podigao manastir Zrze, posvetivši ga Preobraženju. Manastir Zrze je bio u vreme Bajazita razoren; jeromonaha Makarija vidimo da ide u Kruševac i da živopiše Ljubostinju, a inok German i Jovan se više ne pominju. Nije li se i inok German, kao i Makarije i mnogi drugi monasi, povukao prema severu i nastanio se u pećini gde je kasnije osnovao opštežiće (1399) uz pomoć Stefana i Vuka? Manastir arhitektonski pripada ovom vremenu i sve u njemu i oko njega podseća na duh monaha isihasta.[233] U narodu je veoma živo i predanje da se u istoj pećini podvizavao neki isposnik Stevan. Za njega se priča da je bio veliki molitvenik i narodni dobrotvor. Postoji čak i predanje da se u toj pećini molio i tu neko vreme živeo Stefan Visoki, ištući od Boga da sačuva narod od "bezbožnih agarjana". Poštovanje Sv. Stefana veoma je rašireno u okolini manastira. To se odražava u slavlju Arhiđakona Stefana. Mnoga domaćinstva su ga uzela za krsnu slavu, a i manastir proslavlja prenos moštiju Arhiđakona Stefana.[234]

Predanje da je u manastiru Nimniku, koji se nalazi u susedstvu Tumana i Gornjaka, živeo i upokojio se prepodobni Nikolaj Sinait, zabeležio je u prošlom veku Joakim Vujić.[235][236] Danilo Popović i Dušan Mitošević prihvataju to predanje tim pre što pored manastirske crkve postoji grob nepoznatog svetitelja, poznat u narodu kao "Svetinja". Nije li možda ovaj prepodobni Nikolaj jedan od učenika Grigorija Gornjačkog?

I Ovčarsko-kablarska monaška naseobina, koja se i do danas naziva "Srpskom Svetom Gorom", dovodi se ne bez razloga u vezu sa ovim sinaitsko-svetogorskim pokretom XIV i XV veka. U monahe Sinaite spada, po svoj verovatnoći, Sv. mučenik Jovan Stjenički.[237][238][239] U ovo vreme u dolinama Zapadne i Golijske Morave postojale su zaista jake monaške kolonije, osobito u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u kojoj je manastir Nikolje imao 300 kaluđera. I manastir Stjenik je imao dosta monaha od kojih su se neki bavili prepisivačkom delatnošću. O tome svedoči i mesto na zapadnoj strani manastira, nad samim svetinjskim potokom koje se zove "pisarnica".[240] Prepodobni Jovan se prvo podvizavao u "Leštijanskoj pustinji" (Lešje na Crnici kod Paraćina). Tu je po želji despota Stefana prepisivao 1412. Panegirik (čuvao se u manastiru Sv. Pavla u Svetoj Gori; sagoreo u požaru 1901.). Zbog turske najezde on se odatle povukao u manastir Sv. Jovana Preteče, poznat pod imenom Stjenik (stenoviti predeo planine Jelice). Među pećinama koje postoje oko manastira postoji i "pećina Sv. Jovana" u kojoj se on po predanju podvizavao. U njegovu pećinu se penjalo i silazilo, kao i u "Trišovu pećinu" (neki Trišo jurodivi), pomoću "gužvi i klinova", ukopanih u kameni masiv. Po istom predanju Jovan je prvo bio u Svetoj Gori pa je posle došao za igumana manastira Stjenika koji je u njegovo vreme imao "stotinu kaluđera i sedam pisara". Prepodobni je najviše vremena provodio u postu i molitvi; u manastir je silazio nedeljom i praznicima na Liturgiju i u dane kada su iz drugih "pet manastira iz blizine dolazili kaluđeri na pouku". Postradao je mučenički. Po autentičnom zapisu popa Ilije iz 1474. godine u crkvi Ježevici, "pogubi bezbožna ruka ismailska kir Joana leštjanska i stenička, strani videlo. Uvi nam!" To se dogodilo na Duhove 1462. godine, po jednima na "Svetinji", izvoru iznad manastira, a po drugima zatvorili su ga u crkvu sa kaluđerima i narodom, pa ih zapalili i žive ispekli. Po trećima Turci su ga kod manastira nabili na kolac, a manastir zapalili.

U pomenutoj "Leštijanskoj pustinji" (iz koje se Jovan Sinait doselio u manastir Stjenik), današnjem manastiru Sv. Petke kod Paraćina, takođe se nalazi, po predanju grob jednog nepoznatog bezimenog Sinaita. I danas se narod okuplja na njegovom grobu i na "vrelu" i donosi darove.[241] Da li taj svetitelj nije starac Dionisije osnivač manastira i sin ktitora župana Vukosava? Veza ove "pustinje" sa manastirom Hilandarom (Vukosav je priložio Hilandaru 1360. godine, a njegov unuk Venedikt, potonji episkop, povratio je sa ocem Crepom manastir od Hilandara), boravak u njemu Jovana Stjeničkog i grob drugog bezimenog sinaita, ukazuje na vezu Leštijanske pustinje sa Svetom Gorom i sa sinaitima monasima.[242]

Isto tako i u manastiru Vitovnici kod Petrovca na Mlavi, čiji nastanak se vezuje za vreme kneza Lazara, postoji grob još jednog anonimnog Sinaita.Bezimeni prepodobni Sinait sahranjen je na severnoj strani srednjeg dela crkve. Danas je taj grob prazan. Meštani mu pribegavaju kao lekovitom.[243]

Pored prepodobnog Grigorija Vojlovičkog o kome je bilo reči, s one strane Dunava pominje se još jedan nepoznati Sinait. Njegov grob se nalazi u manastiru Bazjašu u Banatu. Manastir je posvećen Preobraženju, omiljenom prazniku monaha Sinaita i isihasta XIV i XV veka. Po predanju podignut je krajem XV veka.[244] I manastir Bođane je nastao takođe u drugoj poloviniXV veka (1478). Prvi njegovi monasi bili su postrižnici i izbeglice iz manastira Resave (jeromonah Nikanor, Nikodim, Filotej, Gerasim, Teofilakt, đakon German, Elefterije i Aksentije). Oni su se povukli pred turskom opasnošću, pošto je Resava u dva maha (1439, 1456) opustošena.[245]Tim pomeranjem monaha Moravske Srbije pomerale su se i širile i granice blagotvornog uticaja sinaitsko-svetogorskih duhovnih predanja.

Oko zadužbine kneginje Milice, manastira Ljubostinje, oformila se takođe "Ljubostinjska pustinja", muška monaška naseobina, koja je gajila prisne veze sa Svetom Gorom i Sinaitima. I sam naziv odaje sinaitski isihastički duh. U njoj su se monasi pustinjaci bavili prepisivanjem knjiga. O tome nam svedoči Radoslav živopisac, koji je došao iz Svete Gore na molbu despota Stefana i tu prepisivao Evanđelje, "Sudije, Levitiko, Vtorozakonije, Moiseiskie knigi pet i Zonaru".[246]

Po zapisu tog istog "Radoslava živopisca" saznajemo i nešto više o značajnom monaškom naselju pod gorom Visoka na reci Dajši (Daljši). Ovaj manastir Rođenja Bogorodice osnovao je "inok", svetogorski prepisivač, koji je na molbu despota Stefana došao prvo (oko 1421) u "pustinju Ljubostinjsku", pa pošto se zadržao u Srbiji, osnovao potom manastir u koji se skupilo 35 monaha. Tu ranije, po zapisu, nije bilo inoka, jer je mesto bilo "pusto i po strani". Manastir je osnovan u vreme despota Stefana i patrijarha Nikona.[247] Manastir je imao prisne veze sa Svetom Gorom; brzo je postao duhovni i preporoditeljski centar čitavog kraja. Tu su se okupili monasi željni "nebeskago šestvija i prepodobnih žitija". Oko njih se okupljao narod iz mađarskih i muslimanskih krajeva radi blagoslova i molitve, pa poučeni -"od zlie vešti premjeniše se". Manastir je nastradao od Mađara prilikom zauzimanja Golupca, pa su ga monasi morali napustiti. Radoslav živopisac se posle razorenja Dalše pominje kao prepisivač u manastiru Blagoveštenju u Ždrelu, gde se u svoje vreme podvizavao Danilo Sinait. Koliko je bilo jako ovo svetogorsko isihastičko monaško naselje vidi se i po tome što je na reci stara Dajša pronađeno sedam crkvišta.[248]

Po načinu života u "Sinaite" bi se mogao s pravom ubrojati i Sv. Jefrem pustinjak,[249] Jefrem je bio prijatelj tadašnjih isihasta patrijaraha u Carigradu kao i Jevtimija patrijarha Trnovskog, koji je takođe bio isihasta i Sinait, preko svog učitelja Teodosija, najpoznatijeg učenika prepodobnog Grigorija Sinaita u Bugarskoj. Baš u njegovo vreme, blagodareći pomirenju sa Carigradskom patrijaršijom, kao i srpskim državnim saborima (1374, 1375), oseća se najsnažniji uticaj svetogorskog monaštva na Srbiju, zahvaljujući masovnim doseljenjima u Srbiju srpskih, grčkih i bugarskih monaha i to ne samo, kao što smo već rekli, monaha sa Atosa nego i iz drugih monaških centara.[250][251] Krajem XIV veka, posle pada Bugarske (1393) drugi snažni talas bugarskih učenih monaha, koji su takođe preko patrijarha Jevtimija izašli iz škole Grigorija Sinaita i njegovih učenika, zapljusnuo je Moravsku Srbiju i našao utočište u despotovini Stefana Visokog. Među njima se posebno istakao Konstantin Filosof, značajan je i Grigorije Camblak i dr. Manastir Manasija, zadužbina Stefana Visokog, postao je duhovni i kulturni centar i mesto koje je iznedrilo Resavsku školu, čiji uticaj je docnije dopirao ne samo do Bugarske nego i do Rusije.[252]patrijarh Srpski. Sv. Jefrem je bio bugarskog porekla, rođen je oko 1311. Živeo je u Svetoj Gori, odakle je zbog turskih upada prešao sa svojim učenicima, prvo u Ibarsku klisuru, onda u Dečansku pustinju, a potom u jednu pešteru više Bistrice kod Peći. Odatle je izabran za patrijarha u vreme izmirenja Srpske i Carigradske crkve (1375). U dva maha se povlačio sa prestola, prvi put u manastir Sv. Arhanđela kod Prizrena, a potom u pusto mesto blizu Peći, gde se i upokojio 15. juna 1399. godine. Mošti su mu u Pećkoj patrijaršiji. U ovo vreme seoba monaha je zahvatila još šire prostore. Tako su posle pada Jermenske države (1375) i jermenski monasi izbegli u Moldaviju, Vlašku, Bugarsku, pa i u Srbiju. Zato nije čudo što se govori da se u drugoj polovini XIV veka opaža uticaj na kulturu balkanskih pravoslavnih naroda Jermenije, Sirije, Palestine, Kavkaza, pa čak i Arabije.

Pokretu Sinaita i svetogorskih isihasta pripada duhovno i vremenski i prepodobni Nikodim Tismanski, osnivač brojnih manastira u Rumuniji, s pravom prozvani "rumunskim prosvetiteljem". Rođen u Makedoniji, od oca Grka i majke (po predanju) Srpkinje (rumunska žitija kažu da je bio makedono-vlaškog porekla), osećao se "Evanđeljem podjednako i Grk i Srbin i Rumun, jer ne gledaše na telesno poreklo svoje, nego na blagodatnu svetost i bogougodnost".[253] Zamonašio se i Svetoj Gori u srpskom manastiru; bio je blizak prijatelj Starca Isaije, bugarskog patrijarha Jevtimija, kneza Lazara i član delegacije Srpske crkve za pomirenje sa Carigradskom patrijaršijom. Za njega se kaže u žitiju inoka Isaije: "Častan i osvešten muž silan u knjigama, još silniji u razumu i besedama i odgovorima"![254]Pre prelaska u, Rumuniju Nikodim je između Tekije i Kladova osnovao manastir Svete Trojice u Krajini. Tu se oko njega okupila grupa monaha iz Svete Gore i Srbije. Manastir je danas poznat pod nazivom Manastirica.[255]

Savremenik Sinaita je bio i prepodobni Joanikije Devički iz druge polovine XIV i prve polovine XV veka. Nosilac je istog sinaitskog pustinjačkog duha i skrivenog isihastičkog življenja. Bio je rodom iz Duklje, podvizavao se u Crnoj Reci, pa kad se pročuo po svom vrlinskom životu, pobegao je u pustu Drenicu, gde se i upokoji (1430); tu mu i danas počivaju svete mošti (praznuje se 2. decembra).[256] Njegova Služba sa sinaksarom koju je pisao verovatno neki sabrat manastira Deviča, sva je u isihastičkoj tradiciji, kao i Markova Služba patrijarhu isihasti Jefremu. To je istovetan duhovni krug i ista duhovna nadahnuća.[257]

Pojava Joanikija Devičkog pustinjaka i to baš iz Zete nije slučajna. I Zeta je bila zahvaćena ovim duhovnim pokretom i postala jedan od centara koji su privlačili isihaste ovog vremena. O tome svedoče trolisne crkve monaške naseobine na skadarskom jezeru "Zetske Svete Gore". Posebno je značajna Starčeva Gorica, koja se pominje u dane "gospodina Balše" i Đurđa Balšića (1368-1379). Ta Gorica je dobila ime po svetom Starcu Makariju (svakako osnivaču). Tako se i do danas zove i samo ostrvo na kome se nalazi.[258]

Na osnovu pronađenih u manastiru Savini "Epistolija kir Siluanovih" u Zborniku pisanom oko 1418. godine (rukopis br. 22), saznali smo nešto pobliže o još jednom značajnom isihasti bliskom sinaitskim krugovima onoga vremena - kir Siluanu.[259] Taj Siluan je po svoj verovatnoći ista ličnost sa monahom Siluanom svetogorskim "tvorcem pashalije" 1355/56, koji se u jednom zapisu u rukopisu manastira Sv. Pavla pominje kao književnik izuzetnih kvaliteta "u istinu novi Siluan, silan razumom i krepak rečju.[260][261] To će najpre biti baš zetski krajevi. Na osnovu jednog mesta iz epistolija D. Bogdanović pretpostavlja da Siluan piše ova pisma Grigoriju Mlađem Sinaitu, učeniku i biografu Romila Ravaničkog. Na kraju sedmog pisma Siluan dodaje svome bezimenom sagovorniku: "Ježe ti reče Romil bljudi". Jasno je da je primalac pisma neko ko je blizak Romilu i da obadvojica gaje prema njemu posebno poštovanje.[262] Sva ova pisma u stvari su razmena misli o prolaznosti ljudskog života i o večnim vrednostima božanske ljubavi, dobrote i svetosti i izražavaju stavove na kojima počiva sinaitska filosofija života. Iz Epistolija se vidi da mu je duhovni otac bio kir Isaija. D. Bogdanović pretpostavlja da je Siluan svoje Epistolije pisao u Zeti gde je došao iz Svete Gore, nešto pre nego su kir Isaija i prepodobni Romilo Sinait (koga pominje u poslanicama) napustili Svetu Goru. Romilov put nešto kasnije, preko Albanije, odnosno Primorja, pokazuje da su se Svetogorci zadržavali u primorskim zemljama, naročito u Zeti. Zna se da je i sam starac Isaija sa Nikandrom i "inom nekom bratijom" boravio duže vremena u "zapadnoj zemlji" gde podiže mnoge crkve i manastire.

Za sinaitsko-svetogorski isihastički pokret XIV veka organski je vezan i procvat čuvene monaške oaze na Meteorima u Tesaliji. Osnivač manastira Preobraženja na Velikom Meteoru, prepodobni Atanasije Meteorski bio je u ličnom opštenju, za vreme njegovog boravka u Svetoj Gori i Carigradu, sa Grigorijem Sinaitom Starijim, Danilom Isihastom, Isidorom i Kalistom, kasnijim Carigradskim patrijarsima, kao i sa drugim značajnim duhovnim ličnostima iz kruga sinaita i svetogorskih isihasta onog vremena.[263]Meteori su doživeli svoj procvat upravo u vreme srpske uprave ovim oblastima. Srpski despot epirski i tesalijski Jovan Uroš Paleolog, veliki ljubitelj Svete Gore i isihasta, odrekavši se vlasti postao je jedan od najvernijih učenika prepodobnog Atanasija. U monaštvu je dobio imeJoasaf, postavši zajedno sa Atanasijem ktitor manastira Preobraženja na Širokoj Steni. Život je okončao kao pustinjak u jednoj keliji.[264] Ostao je poznat do danas kao prepodobni Joasaf Meteorski. Njih dvojica se s pravom mogu nazvati "Sinaitima" s obzirom da se prepodobni Atanasije podvizavao u Svetoj Gori u mestu zvanom Milea, pod rukovodstvom Grigorija (Mlađeg?) i Mojsija isihasta, koji su bili iz uskog kruga učenika prepodobnog Grigorija Sinaita začetnika sinaitskog pokreta. Na njih gaje uputio monah Kalist, potonji Carigradski patrijarh, koji se tada podvizavao u skitu Magula.[265]Na putu iz Svete Gore za Meteore on je posetio, zajedno sa svojim starcem Grigorijem i duhovnim bratom Gavrilom, episkopa Servijskog Jakova, veoma bliskog prepodobnom Grigoriju Sinaitu, o kome je već bilo reči. Mitropolit Jakov ih je i uputio na Meteore.[266]

Na osnovu jednog spomena u rukopisnom Trebniku, Časaslovcu i zborniku iz HV/XVII veka, nađenom u selu Velika Mučna (Hrvatska) Leontije Pavlović smatra da su svi izgledi da u "Sinaite" treba uračunati i još osam lica. Naime u Pohvali svetima koja počinje rečima "Vo slavu", a završava pohvalom Srbima svetiteljima, pored imena Simeona i Save, Prohora Pčinjskog, Jovana Rilskog, Joakima Osogovskog i Gavrila Lesnovskog, pominje se i "prepodobni že lik Simeona s Grigorie(m) Gonisija s Pavlom Atanasija s Petrom, s njimi že Maksim i Nil Čudotvorac"; kao poslednjeg pohvala pominje "svetog kneza Lazara v Ravanici počivajuštago".[267] Ova pretpostavka L. Pavlovića nije bez osnove, samo što se ovde ne radi o nekim monasima sinaitima koji su živeli u Srbiji već poznatim svetogorskim podvižnicima od kojih su neki pripadali direktno sinaitskom pokretu i bili veoma bliski sinaitsko svetogorskim isihastičkim krugovima. Nije najjasnije o kom se Simeonu radi, ako nije u pitanju isihasta Simon Čudotvorac osnivač manastira Simonopetre, za koga postoji predanje daje bio Srbin. Grigorije bi trebao da bude Grigorije,osnivač manastira Grigorijata, kojega predanje poistovećuje sa Grigorijem Ćutljivim iz Gornjaka. Gonisije i Pavle bi najpre mogli biti osnivači manastira Dionisijata i Svetog Pavla u Svetoj Gori, koji su upravo u ovo vreme bili preplavljeni srpskim monasima i zajedno sa Simonopetrom bili u veoma prisnim odnosima sa srpskim zemljama i Srbima vladarima (osobito Mrnjavčevićima). Prepodobni Dionisije (Gonisije), je bio rodom iz Albanije, iz Korice, blizu Kastorijskih gora.[268] Što se tiče "Maksima i Nila Čudotvorca" i to su dva poznata isihasta ovog vremena. Radi se oMaksimu Kavsokalivitu, učeniku starca Marka sa Gore Gan u Makedoniji. Prepodobni Grigorije Sinait je po dolasku sa Sinaja preko Krita bio u veoma bliskim odnosima sa njim. Živeo je usamljeničkim životom, kao jurodiv. Patrijarhu Kalistu, na njegovom putu za Srbiju u vezi izmirenja Srpske i Carigradske patrijaršije prorekao je smrt.[269] Kao i patrijarh Kalist, tako su i svi ovi sveti monasi bili isihasti. Veoma je verovatno da je pisac ove Pohvale neki Srbin monah svetogorac, koji se podvizavao u nekom od pomenutih svetogorskih manastira, pa iz ljubavi prema njihovim ktitorima uneo ih u svoj Trebnik među Srbe svetitelje. Atanasije i Petar,koji se takođe pominju, pretpostavljamo da su poznati osnivači svetogorskog monaštva: Atanasije osnivač Velike Lavre i Petar prvi poznati svetogorski pustinjak, koji se u Svetoj Gori podvizavao još pre Atanasija. Što su ovi svetogorski podvižnici uneti među Srbe svetitelje, to je upravo još jedan dokaz poimanja nacije kao ovog "naroda hrišćanskog", koje je bilo jedno od osnovnih svojstava ovog sinaitsko-svetogorskog pokreta i njegovih nosilaca.

Ovim ni približno nije iscrpen sav problem Sinaita i njihove uloge u životu srpskih zemalja XIV i XV veka, još manje problem isihazma i njegovog uticaja na celokupnu našu kulturu toga doba. Problem je ovim samo načet. Nadamo se da je iz ovog kratkog izlaganja o njima jedno postalo jasno: nije slučajnost poštovanje koje gaji narodno predanje prema ovim svetim ljudima; svojim stilom života i duhom izuzetne vere i samopožrtvovanja, a istovremeno skrivenog molitvenog življenja, oni su se duboko urezali u narodno pamćenje. Postalo je jasno i to da je pokret Sinaita bio mnogo obuhvatniji i širi, nego što o tome govori narodno predanje, koje manje više njihov broj svodi na "sedam Sinaita". Pored njihovog velikog značaja za obnovu monaštva i duhovnog života u Srbiji XIV i XV veka; obnovu i reformu liturgijskog života, književnosti i pravopisa; njihovog izuzetnog doprinosa za buđenje dubljeg eklisiološkog samosaznanja i za prenošenje i oživljavanje kod Srba autentičnih ikonopisnih i bogoslovskih predanja; pored tog povezivanja pravoslavnih naroda preko ličnih komunikacija i vaskrsavanja u samosvesti naroda nepatvorenog hrišćanskog poimanja nacije; pored svega toga, izuzetno važnog, da posebno istaknemo na kraju ono što se pokazalo naročito spasonosnim u vremenima robovanja Turcima; doprinos Sinaita i isihasta uopšte u buđenju osećanja za dublju dimenziju istorije i svih istorijskih zbivanja. U vremenu kada je došlo do potresa svih zemaljskih vrednosti i centara, kada su se i strukture same hrišćanske vaseljene poljuljale, pojavili su se ovi nosioci u pustinji procvetalog optimizma, i sa svojim pustinjskim eshatonom, sa svojim neprolaznim Carstvom nebeskim, otkrili hristološku potku istorije i neprolazni smisao svega što se u njoj zbiva. Njihovo prisustvo i tragični istorijski događaji doprineli su da Srpski narod duhovno sazri, kroz mučeništvo, i sklopi svoj "kosovski zavet" s Bogom; zavet u kome mu je bio u prošlosti spas, ali koji je za njega postao i ostao i - putokaz budućnosti.

Napomene

154 Kratku istoriju Sinajskog manastira vidi u Pανηγυρικός τόμος επὶ τη̃ 1400 'αμφιετηρίδι τη̃ς 'Ιερα̃ς Μονη̃ς του̃ Σίνα ε̉ν Αθη̉ναίς 1971, 15-22.

155 U novije vreme se kod nas Jovanom Lestvičnikom najviše bavio Dimitrije Bogdanović. Posebno je značajno njegovo delo: Jovan Lestvičnik u Vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti, Beograd, 1968. On je dao i najnoviji prevod "Lestvice Jovana Lestvičnika" (Beograd, 1963).

156 Sr. Steva Dimitrijević, Poklonička (hadžijska) putovanja, Beograd, 1933, str. 44; Žitije Svetog Save Teodosija Hilandarca, izd. Đ. Daničić, priredio Đ. Trifunović, Beograd, 1973, str. 190192.

157 Dr. Dušan Glumac, Srpske zadužbine u Palestini, Glasnik SPC 1946, br. 10, 11, 12, s. 240. Žitije Svetog Save od Domentijana, izd. Đ. Daničića.

158 M. Purković, Knez i despot Stefan Lazarević, Beograd, 1979, str. 84.

159 Tihomir Đorđević, Srpske svetinje u Palestini, Skoplje, 1925, str. 9. Up. Dr. Dušan Glumac, Srpske zadužbine u Palestini, Glasnik SPC 1946, br. 10, 11, 12, str. 246-247. I kralj Dragutin je imao za duhovnika oca Galaktiona iz Jordanske pustinje, od koga je dobijao poslanice. Sr. V. Rozov,Sveti Sava i Srbi u Svetoj zemlji i na Sinaju, Misao, sv. 5 i 6, 1928, str. 340.

160 Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, izd. Đ. Daničića, str. 18. Sr. Dr. Dušan Glumac, isto, str. 244-245.

161 Speranskiй, Slavьяnskaя pisьmennostь XI-XIV vv. na Sinae i v Palestine, Izvestiя otdeliя russkogo яzika i slovesnosti Akademii nauk SSSR, XXXII, Leningrad 1927, str. 64. kada je manastir Sv. Arhanđela krajemXV veka opusteo, njegov prihod od Stonskog metoha, saglasno povelji cara Uroša, prešao je na Hilandar i man. Svetog Pavla u Svetoj Gori. Sr. Tih. R. Đorđević, Srpske svetinje u Palestini, Skoplje, 1925, str. 6.

162 Sr. Speranskiй, cit. delo, str. 44, 53. Vidi, takođe, Dr. D. Glumac, isto, str. 239.

163 Prilikom svog prvog putovanja na Istok Porfirije Uspenski je našao na Sinaju oko 40 slovenskih, bugarskih i srpskih rukopisa. Po Speranskom, većina od njih (13) potiče iz XIV veka(iz XIII su pet, iz XIII-HIV četiri, izXV v. pet, iz XVI v. dva, iz XVII četiri i iz XVIII tri.). Pored dva glagoljska rukopisa (Psaltir i Evhologij), od tih rukopisa 17 njih pripadaju bugarskoj, a 19 srpskoj recenziji. Ruskih je veoma malo. Sr. Speranskiй, cit. delo, str. 44, 52-54.

164 Đ. Trifunović, Srpski srednjovekovni spisi o knezu Lazaru n Kosovskom boju, Žitije i načelstvo kneza Lazara, str. 172; B. Vulović, Učešće Hilandara i srpske tradicije u formiranju moravskog stila, Moravska škola i njeno doba, str. 169.

165 Dr. Dušan Glumac, cit. delo, str. 255.

166 Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Beograd, 1980, str. 223.

167 Đorđe Sp. Radojičić, Tvorci i dela stare srpske književnosti, str. 248-250. Up. D. Bogdanović, cit. delo, str. 222. Đ. Trifunović, Dve poslanice Jelene Baltić i Nikonova "Povest o jerusalimskim crkvama m pustinjskim mestima", Književna istorija V/18 (1972), 289-327 (tekst sa prevodom).

168 Đuro Dani

ić, Poslanica Teofila patrijarha Jerusalimskog despotu Srpskom Stefanu,Starine JAZU, knj. IV, Zagreb, 1872, str. 232-234. Sr. Đ. Trifunović, Despot Stefan Lazarević, Književni spisi, Beograd, 1979, str, 123.

169 I. Ruvarac, Godišnjica 2, 253; kod V. Markovića, Pravoslavno monaštvo imanastiri u srednjevekovnoj Srbiji, 1920, 152.

170 Byzantinische Zeitschrift 3, 1894, 225-329; Isto, 3, 1897, 538-546.

171 Speranskiй, cit. delo, str. 64.

172 Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi, knj. 1, 144, str. 47; Isto, knj. III, 5934, str. 223. Tih. Đorđević govori o jednom igumanu Joanikiju, Srbinu, koji je, po njemu, krajem XIV veka bio iguman Sinajskog manastira. Verovatno je iguman Joanikije ista ličnost sa prepisivačem Joanikijem. Sr. Polihronій Sыrku, Očerki izъ istorii literaturnыhь snošeniй bolgarъ i serbovъ vъ. XIV-XV vъkahъ, Sanktpeterburgъ, 1901, LXXVIII. Tih. Đorđević,Srpske svetinje u Palestini, Skoplje, 1925, str. 9. M. N. Speranskiй, cit. delo, str. 55.

173 Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi, knj. II, 45-66, str. 459.

174 Isto, 44-33, str. 443.

175 Porfiriй Uspenskiй, Pervoe putešestvie vъ Sinaйskiй monastirъ vъ 1845, Moskva, 1856, str. 215. V. Rozov, Pop Jovan iz Sinajske gore, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. X, Beograd, 1930, 54. M. N. Speranskiй, Slavяnskaя pisьmenostь. XI-XIV.v.v. na Sinae i v Palestine, Izvestiя otdeliя russkogo яzыka i slovesnosti Akademii Nauk SSSR Leningrad, 1927, tom XXXII, str. 112-113, 258-260. Đorđe Sp. Radojičić, Stari Srpski pisac Jovan iz Sinajske Gore i rukopisni zbornik "Slovesa dušepolezna", Književna zbivanja..., str. 255-256.

176 Arhim. Justin Popović, Žitija svetih za april, Žitije prep. Grigorija Sinaita, str. 108. Đorđe Sp. Radojičić, Tvorci i dela stare srpske književnosti, str. 126, 130. Isti, Starac Grigorije, Bogoslovlje 2 (1927), 314-315.

177 Đorđe Trifunović, Inok Isaija, Kragujevac, 1980, str. 15, 18.

178 M. N. Speranskiй, cit. delo, str. 57, 82.

179 Isto, str. 56. Sr. Tih. Đorđević, Srpske svetinje u Palestini, Skoplje, 1925, str. 10.

180 M. N. Speranskiй, cit. delo, str. 106-107. Sr. V. Rozov. Sinaйcы vъ Serbii vъ XIVvъkъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, str. 20. Lj. Stojanović,Zapisi i natpisi, I, br. 103 i 116. Up. Đ. Radojičić, Tvorci i dela, 125-131; D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, str. 188.

181 T. Đorđević, Srbi i sveta zemlja, Zabavnik, dodatak srpskih novina na Krfu, Beograd, 15. maja 1918, str. 5; V. Rozov, cit. delo, str. 18.

182 M. Murko, Geschichte Südslavischen Litteraturen, Leipzig, 1908. Up. M. N. Speranskiй, cit. delo, str. 85. I. Stržikovski, proučavajući "Minhenski psaltir" prvi je razvio teoriju o uticaju ne samo Palestine i Sinaja, nego i o uticaju rane sirijske umetnosti (V-VII veka) na srpsku umetnost XV veka. (Up. Speranskiй, isto). Stalne veze Srba sa Palestinom, podsticale su i održavanje veza sa Sinajem, koji je oduvek imao prisne odnose sa Jerusalimom i palestinskim manastirima. Koliko su bili živi kontakti Srbije sa Palestinom svedoči i to daje patrijarh Joanikije podigao dve crkve u Palestini: crkvu Sv. Ilije na Karmilskoj gori i Preobraženje na Tavoru. Te veze se produžuju i docnije. Osobito je srpska monaška zajednica u Palestini ojačala početkom XI veka. U to vreme je ponovno obnovljen kugom opusteli manastir Sv. Arhanđela. Srpski monasi su čak 1504. g. uzeli u svoje ruke i manastir Sv. Save Osvećenog, pod čijom zaštitom su bile zadužbine Svetog Save u Palestini; manastir Sv. Arhanđela je postao njegov metoh. U Lavri je 1612. g. sazidana kula i crkva Sv. Simeona Mirotočivog, a između kapele sv. Groba i crkve Vaskrsenja postojala je sve do 1652. "srpska trpeza". Da je među sinajskim i sionskim monasima Srbima i drugim Slovenima bilo i u XVI veku učenih ljudi vidi se po tome što su oni 1555. godine pisali službu novomučeniku Sofijskom Nikoli. Međutim, polovinom, XVII veka, broj Srba monaha na Istoku se naglo smanjuje, Lavra Sv. Save Osvećenog i manastir Sv. Arhanđela prelazi u ruke Jerusalimskog patrijarha, koji je otplatio velike dugove manastira, ali sve to, opet, ne umanjuje ljubav Srba prema svetinjama Palestine i Sinaja. Naši su, po rečima Save Dimitrijevića, smatrali Jerusalimsku patrijaršiju i patrijarha za svoju više i bliže čak od Carigradske. Osobito je ta ljubav ojačala posle Seobe Srba u krajeve preko Save i Dunava. Tako, Arsenije III naziva (1690) Srbe u Komoranu "istinitim služiteljima svete istočne crkve Jerusalimske". Isto tako i mitropolit Pavle Nenadović 1754. godine piše poslanicu "svima svojim hrišćanima istočnog blagočešća svete Jerusalimske Crkve". Ta snažna usmerenost Srpske Crkve s one strane Save i Dunava na Jerusalimsku Crkvu baš u ovo vreme nije ni malo slučajna: ona proizlazi iz produbljenog eklisiološkog samosaznanja, probuđenog direktnim sukobom sa monopolističkim pretenzijama staroga Rima, kao i teškoćama koje su se pojavile u XVIII veku u odnosima između Srpske Crkve i Carigradske Patrijaršije. - Da je još uvek i u XVII veku bilo monaha Slovena ne samo u Palestini nego i na Sinaju vidi se po jednom sinajskom rukopisu koji je pisao "Stefan u svetie Gori Sinai", 1662. g. (Up. Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi, IV, br. 6932, str. 170). Vidi o svemu ovome opširnije: Prota Steva Dimitrijević, Poklonička (hadžijska) putovanja, Beograd, 1933, str. 43, 45, 54, 52, 45; Vl. Rozov, Sveti Sava i Srbi u Svetoj zemlji i na Sinaju, Misao, knj. 28, sv. 5 i 6, str. 337 (Rozov ovde, između ostalog, ističe da je Srbin iguman Lavre Gavrilo, nemajući novaca da se otkupi od nasrtaja fanatičkih arapskih plemena, napustio Lavru 1602. g. a da su Srbi monasi, isto zbog dugova, predali Jerusalimskom patrijarhu Teofilu (1636-40), zadužbinu kralja Milutina manastir Sv. Arhanđela). Up., takođe, Tih. Đorđević, Srpske svetinje u Palestini, str. 6.; Dr. Dušan Glumac, Srpske zadužbine u Palestini, Glasnik SPC, 1946, br. 10, 11, 12, str. 252-255. P. Sыrku, Očerkы izъ istorii literaturnыhъ snošeniй Bolgarь i Serbovъ vъ XIV-XVII vv., Sanktpeterburgъ 1901, str. SSHSVIII-IX; 140.

183 V. Đurić, Srpski državni sabori u Peći i crkveno graditeljstvo, O caru Lazaru (zbornik), str. 106.

184 Ivan Božić, Srpske zemlje u doba Stefana Lazarevića, Moravska škola i njeno doba (zbornik), str. 114, 115, 116. Up. V. Đurić, cit. delo, str. 111.

185 Up. Vojislav Đurić, cit. delo, str. 106, 107, 111.

186 Isto, str. 108, 111, 117.

187 Arhim. Justin Popović, Žitije Sv. Despota Stefana Visokog, Žitija za jul, Beograd, 1975, str. 418-419.

188 Opšti podaci i literatura o Sinaitima u Srbiji: Vl. Rozov, Sinaйcыvъ Serbii vъ XIV vъkъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, str. 1620; L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Smederevo, 1965, str. 195-202; D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, 1980, str. 202-203; V. Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri usrednjevekovnoj Srbiji, S. Karlovci, 1920, str. 1261-29; V. Rozov, Serbi vPalestinъ i na Sinae, Trudы IV Sъzda russkogo akadem. org. 1, 1928/9; up. Arhim. Leonid, Izъ istorii юgoslavяnskogo monašestva, Moskva, 1871; Vtori meždunaroden simpozium "Učenici i posledovateli na Evtimiй Trnovski, Veliko Trnovo, 1976; H. Vojinović, Sinaiti, Braničevski vesnik.

189 M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, knj. II, str. 787. Milićević po narodnom predanju pominje sledećih sedam Sinaita: Roman u man. Sv. Romana, jedan bezimeni u Svetoj Petki, Romilo u Ravanici, Grigorije u Gornjaku, jedan u Vitovnici, jedan u Tumanu i jedan preko Dunava u Bazjašu. On navodi i drugo predanje koje veli da je Sv. Roman imao brata Nestora koji je sagradio crkvu na levoj strani Morave, posvećenu Sv. Nestoru (up. isto, vidi takođe str. 1104). I. V. Marković, navodi istu sedmoricu. Vidi, Pravoslavno monaštvo i manastiri, str. 126-128.

190 Up. V. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, str. 296.

191 Vl. Rozov, navedeno delo (Sinaйcы vъ Serbii vъ. XIV vъkъ), str. 16. Rozov s pravom kaže da su promene u narodnoj duši do kojih je došlo pod uticajem sinaitsko svetogorskog pokreta uticale na slabljenje uticaja Zapada na srpsku kulturu ovog vremena, a ne, kao što je tvrdio Vasilije Marković (Pravoslavno monaštvo, str. 128) - slabljenje veze s Zapadom (isto).

192 Dr. V. Sl. Kiselkovъ, Žitieto na sv. Teodosiй Tьrnovski kato istoričeski pametnikъ, Sofiя, 1926, str. 112.

193 Sv. Radojčić, Oblik i misao u starom srpskom slikarstvu, Letopis Matice Srpske, god. 147, juli-avgust, 1971, knj. 408, sv. 12. str. 6.

194 Taj i takav biblijsko-sinaitski pojam nacije postojao je na Balkanu sve do početka XIX veka. Od početka XIX veka počinje da preovlađuje, pod uticajem Francuske revolucije, paganski pojam nacije: na mesto jedinstva u veri i Hristu Bogočoveku, uvodi se biološko jedinstvo nacije po krvi i jeziku. Od tada počinje da bude kod nacije glavno, po rečima Vladike Nikolaja, "krv i jezik, kao kod volova što je glavno krv i rikanje". (up. Vladika Nikolaj, Sabrana dela V, str. 683).

195 Up. Vl. Rozov, Sveti Sava i Srbi u Svetoj zemlji i na Sinaju, Misao, 1928, knj. 28, sv. 5 i 6, str. 336; P. A. Sыrku, Monaha Grigoriя Žitie prep. Romila, Pamяtniki drevneй pisьmenosti i iskusstva, 136 (Sanktpeterburgь, 1900), str. 32.

196 Up. Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo, str. 124, 126.

197 Slovenski prevod njegovog žitija objavio je P. Sыrku, Monaha Grigoriя žitieprepodobnago Romila, Pamяtniki drevneй pisьmenosti i iskustva 136, Sanktpeterburg, 1900. Grčki tekst objavio je F. Xalkin u časopisu Byzantion, t. 31 (1961), str. 114-145. Srpski prevod žitija: Arhim. Justin Popović, Žitija svetih za januar (16), str. 501-517. A. Lsenko je pogrešno pripisivao njegovo žitije Grigoriju Camblaku (+1418): A. Lsenko,Izь istorii юgoslavяnskogo monašestva XIV stolьtiя, str. 89.

198 Arhim. Justin Popović, Žitija za januar, str. 510-511.

199 Up. A. Lsenko, Izъ istorii юgoslavяnskogo monašestva XIV st., str. 8-9; L. Pavlović, Kultovi lica..., str. 195-196. Pored izdanja Sirkua Romilovo žitije izdao je i Đ. Daničić (Glasnik, 9, 1852, 252 i dalje, a štampano je i u Arhivu za povjest Jugosl. IV. U sagorelom rukopisu Narodne biblioteke Kiprijana Račanina nalazila su se dva žitija prep. Romila, opširnije Grigorija Mlađeg i kraće, u kome se kaže da je Romilo došavši u Ilirik "raznovrsnim strastima porobljene i zavađene u jedinstvo vere za kratko vreme svojim rečima sabrao. Videvši ih utvrđene u veri, odlazi otuda i dolazi u Dalmaciju u mesto neko zvano Ravanica". Đ. Daničić,Kiprijanov rukopis, Glasnik DSS, sv. IX, Beograd, 1857.

200 Đ. Trifunović, Srpski srednjovekovni spisi o knezu Lazaru i Kosovskom boju, Kruševac, 1968, str.

201 Đ. Sp. Radojičić, Književna zbivanja i stvaranja kod Srba u Srednjem veku, str. 215-216.

202 Najpotpunije žitije prepodobnog Grigorija Ćutljivog, na osnovu oskudnih istorijskih podataka, napisao je Arhim. Justin Popović, Žitija za decembar (7), str. 251-260. O njemu osnovna literatura: Đ. Sp. Radojičić, Grigorije iz Gornjaka, Istorijski časopis III (1952), str. 85-106. Leontije Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 195-198. Up. Đ. Sp. Radojičić, Književna zbivanja i stvaranja kod Srba u Srednjem veku, str. 212.

203 D. Mitošević, Rukumija i Bradača, Smederevo, 1971, str. 8.

204 Postojale su dve povelje manastiru Gornjaku - kneza Lazara i Patrijarha Spiridona iz 1380, sačuvane u kasnijim prepisima ali autentične po sadržaju. Up. V. Mošin, Samodržavni Stefan knez Lazar..., O knezu Lazaru (zbornik), str. 24.

205 Up. L. Pavlović, Kultovi lica..., str. 195-196. U vreme Despota Stefana se pominje neki Grigorije koji je prepisivao knjigu Zonarinu, primivši je od hilandarskog igumana Timoteja (Petoknjižje, Isus Navin, Sudije knjige Carstva i Dnevnika). Da li se radi o ovom ili nekom drugom Grigoriju, nije jasno. Up. Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi, III, 4953, str. 47-49. O prenosu dela moštiju u manastir Grigorijat (1977) vidi u svetogorskom časopisu 'O 'όσιος Γρηγόριος periodos 2, 1078, br. 3, str. 75-80.

206 O Grigoriju Vojlovičkom vidi: L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 197-198. Đ. Sp. Radojičić, Književna zbivanja i stvaranja kod Srba, str. 212. Arhim. Justin Popović, Žitija za decembar, str. 258.

207 Up. L. Pavlović, isto, str. 198, 203; Đ. Radojičić, isto, str. 30. Postoji još jedan Grigorije koji se poistovećuje sa Grigorijem Ćutljivim: prepodobni Grigorije Kumanički, On se obično praznovao kad i Grigorije Gornjački (7. decembra). I godina smrti im se poklapa (1406). Postoji predanje da je bio iz porodice Nemanjića (Branko Cvijetić, Zapisi u crkvi Sv. Nikole u Nikoljcu kod Bijelog Polja, Zbornik za istoriju Južne Srbije, 1, 245). L. Pavlović pretpostavlja da bi on mogao biti onaj ktitor manastira Grigorijata, čije su mošti Srbi monasi, za vreme velikog požara 1761. odneli zajedno sa njegovom biografijom s njegovim potpisom iz 1405. i preneli ih u manastir Kumanicu na Limu (Narodna enciklopedija 1, 520). L. Pavlović, isto, 203.

208 Literatura o prepodobnom Sisoju Sinaitu: L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba iMakedonaca, str. 200; Vl. Petković, Pregled spomenika, str. 297; B. Vulović, Učešće Hilandara i srpske tradicije u formiranju moravskog stila,Društveni položaj ktitora u Despotovini, Moravska škola i njeno diba, str. 144; Dr. Č. Marjanović, Ćuprija, Paraćin, Jagodina, istorijski i kulturni pregled I, Temnićki zbornik, knj. III, Beograd, 1936, str. 123, 126. Moravska škola i njeno doba, str. 172; Gordana Babić,

209 Up. Gordana Babić, Društveni položaj ktitora u Despotovini, str. 144; Vl. Petković, Pregled spomenika, str. 297.

210 Č. Marjanović navodi podatak da je veliki ruski knez odredio, prilikom dolaska starca Janićija u Rusiju za milostinju 1509. godine: "u Kučajni obitelji Preobraženja Spasova, gde počivaju mošti prepodobnog Sisoja, daruje se igumanu Teofanu 40 samura i 300 belih veverica..." Sisevac ili Sisojevac se u vreme Arsenija III pominje kao Ravanički metoh; u vreme Seobe (1690) kao i Ravanica, zapusteo je, ali izgleda i posle toga ponovo je bio aktivan. Pored Sisojevca, na Crnici reci, na rastojanju od 910 km. vazdušne linije nalaze se razvaline još šest crkava: i tu je bila svojevrsna mala Sveta Gora. Up. Dr. Č. Marjanović, cit. delo, str. 123-126, 127, 129.

211 Leontije Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 200; Mileva Joksimović, Karadžić, god. 1, 1893, str. 219.

212 D. Mitošević, Rukumija i Bradača: L. Pavlović, cit. delo, str. 199; Vl. Petković, Pregled spomenika, str. 290.

213 O Zosimu Sinaitu vidi: Glasnik SUD, knj. IV, Beograd, 1852, str. 195, knj. XX, str. 60; Starinar VI, Beograd, 1889; D. Mitošević, Manastir Tuman kod Golupca, Smederevo, 1975; L. Pavlović, cit. delo, 200; V. Marković, Pravoslavno monaštvo, str. 133; M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija II, 1035.

214 Up. D. Mitošević, cit. delo, str. 12-13.

215 Up. Glasnik SUD, sv. IV, 1852; A. Medaković, Okružije požarevačko, str. 195.

216 D. Mitošević, isto, str. 1415.

217 L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 198-199; V. Petković, Pregled spomenika, str. 27.

218 L. Pavlović, isto, str. 198; up. S. Petković, Opis rukopisa, 44.

219 L. Pavlović, isto, str. 199.

220 B. Vulović, Učešće Hilandara i srpske tradicije u formiranju moravskog stila, str. 170.

221 M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija II, str. 720; L. Pavlović, Kultovi lica kodSrba i Makedonaca, str. 202; Dr. Č. Marjanović, cit. delo, Temnićki zbornik, III, str. 105.

222 Žitije prepodobnog Romana: Arhim. Justin Popović, Žitija za avgust(16), str. 287; o manastiru: V. Petković, Pregled spomenika, str. 288; M. V. Veselinović, SvetiRoman, Niš, 1939. M. Veselinović ne nalazi u narodu predanje da je ovaj Roman jedan od Sinaita koji su došli sa Istoka, a navodi predanje da je u vreme cara Lazara jedan njegov sluga obnovio zapuštenu grobnicu Sv. Romana. Po tom predanju manastir bi bio samo obnovljen za vreme cara Lazara. Veselinović pretpostavlja čak da se man. Sv. Romana pominje u Hrisovulji cara Vasilija Makedonca ("Sfenteromon"), no po S. Novakoviću ovde se ne radi o Sv. Romanu u braničevskoj oblasti nego o potonjem gradu Smederevu (up. Veselinović, 1417, 22; S. Novaković,Braničevo kroz istoriju, Glasnik SPC, br. 9. god. XLII, septembar 1961). Da navedemo da se u Hilandaru pominje u XIV veku jedan poznati prepisivač po imenu Roman (Đ. Trifunović, Inok Isaija, Kruševac, 1980, str. 24); postoji pomeni o jednom Romanu koji se ubraja u sinajske kaluđere (Starinar, novi red II, 1907, 153; up. M. Veselinović, isto, str. 22); Hilandarski prepisivač Roman ista je ličnost sa monahom Romanom prevodiocem Romanovog tipika (1331), (up. D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, str. 166).

223 Up. Justin Popović, Žitija za avgust (16), str. 287.

224 Up. M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija II, 787; L. Pavlović, Kultovi lica kodSrba i Makedonaca, str. 199; M. Veselinović, Sveti Roman, 18.

225 B. Vulović, Učešće Hilandara i srpske tradicije u formiranju Moravskog stila, Moravska škola i njeno doba, str. 170.

226 V. Marković, Pravoslavno monaštvo, str. 126; M. Đ. Milićević,Kneževina Srbija II, str. 787; K. Jovanović, Starinar za 1907, str. 150-162; V. Petković, Pregled spomenika, str. 194; Đ. Trifunović, Srpski srednjovekovni spisi o knezu Lazaru, str. 48.

227 Dr. V. Kiselkovъ, Žitieto na sv. Teodosiй Tьrnovski kato istoričeski pametnikъ, Sofiя, 1926, str. XLVII (18).

228 Up. isto, XLVIII-XLIX. Vidi, takođe, Starine, 52.

229 Lj. Stojanović, zapisi i natpisi I, br. 215, str. 68.

230 Up. Č. Marjanović, cit. delo, str. 67/68.

231 L. Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 200. Postoji poznati prepisivač Jov, iz treće četvrtine XI veka, u manastiru Hilandaru. Od njega su ostali prepisi Psaltira, Trioda posnog, Hronike Georgija Amartola, Zbornik velikoposnih slova Jovana Zlatousta i drugih otaca. Up. Đ. Trifunović, Inok Isaija, str. 25.

232 L. Pavlović, isto, str. 201.

233 Prota Petar Gagulić, Manastir Svetog Stevana u Lipovcu, Beograd, 1977, 1723. Up. V. Petković, Umetnost u Srbiji za vlade despota Stefana Lazarevića, Bratstvo, XXII, za 1928; Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi I, br. 196.

234 P. Gagulić, isto, str. 6465. Up. Gordana Babić, Društveni položaj ktitora uDespotovini, Moravska škola i njeno doba, str. 144.

235 Joakim Vujić, Putešestvije po Srbiji I, SKZ, Beograd, 1902, str. 65.

236 Dušan D. Mitošević, Manastir Nimnik, Stari marijanski manastir u Stigu, Smederevo, 1977, str. 1314; up. L. Pavlović, cit. delo, str. 232: zove ga "anonimni svetitelj". Josif Veselić (Opis manastira u Srbiji, Beograd, 1867, 147) takođe potvrđuje ovo predanje, samo što on beleži i jedno drugo po kome se ovde radi o grobu nekog deteta Nikole, koji je bio sin zamonašenog udovog sveštenika. Njega su ubili hajduci, pa pošto se posvetio, kaluđeri su ga sahranili u tu grobnicu. Postoji čak i takvo predanje da se radilo o ženskom detetu koje su hajduci ubili zato što ih je videla kad su došli radi pohare manastira. Tako je mesto dobilo naziv "Svetinja". Očevidno, ovde se radi o nekim novijim tradicijama koje su se pomešale sa starim (up. D. Mitošević, isto, str. 34-35).

237 Literatura o Sv. mučeniku Jovanu Stjeničkom: Milisav Protić, Sv. mučenik JovanStjenički, Pravoslavlje, br. 221, 1. juni 1976, str. 89; Radomir Stanić, Nepoznatizapis iz Ježevice, Beograd, 1974, Saopštenja, Republički zavod za zaštitu kulture, Beograd, X; Svet. St. Dušanić, Pečat manastira Stjenika iz 1710. godine, Vesnik muzejskog i konzervatorskogdruljtva NRS, Beograd, 1960, 1-2, 9-12.

238 Milisav Protić, isto, str. 8.

239 Isto; up. R. Stanić, Nepoznati zapis iz Ježevice, isto, str. 111.

240 V. St. Karadžić, Danica, 1826, 3; M. Protić, isto.

241 L. Pavlović, cit. delo, str. 201.

242 Č. Mitrović, cit. delo, Temnićki zbornik III, 72-73, 131-133; V. Petković, Pregledspomenika, str. 38; Đ. Sp. Radojičić, Tvorci i dela stare srpske književnosti, 148.

243 L. Pavlović, cit. delo, str. 201.

244 Isto; up. Šematizam istočno pravoslav. Srpske patrijaršije, str. 22.

245 P. Momirović, Manastir Bođani, 11, 15-16.

246 Up. V. Marković, Pravoslavno monaštvo, str. 132; Č. Marjanović, cit. delo, Temnićki zbornik III, str. 110; Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi I, br. 224 i 250, str. 78-80.

247 Lj. Stojanović, isto; V. Petković, Pregled spomenika, str. 34. Milićević smatra da je Radoslav ime živopisca i "inoka", a Sirku se dvoumi u tome. Up. Milićević, Kneževina Srbija II, 1033-1035; P. Sыrku,Očerki izъ istorii snošeniй literaturnыhъ Bolgarъ i Serbovъ. vъXIV-XVII vv., Spb. 1901,XSVII.

248 Up. Lj. Stojanović, isto; Mih. Riznić, Starinski ostaci u srezu Zviškom,Despot Stefan Lazarević, Književni radovi, SKZ, 1979, str. 187-188. O Inoku iz Dalše vidi literaturu: D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, str. 221. Po svoj prilici Inok iz Dalše ponovo se vratio u manastir Hilandar. Starinar SAD V, br. 1, 1888, str. 36, 55; Đ. Trifunović,

249 Up. Arhim. Justin Popović, Žitija za juni (15), str. 393-397.

250 Up. Čeda Marjanović, cit. delo, Temnićki zbornik III, 107.

251 Isto.

252 O Resavskoj školi je mnogo pisano. Vidi posebno zbornik "Moravska škola i njeno doba"; D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, 190-234.

253 Đ. Sp. Radojičić, Tvorci i dela stare srpske književnosti, Beograd 1963, str. 143; Arhim. Justin Popović, Žitija za decembar (26), 758-761.

254 Đorđe Trifunović, Inok Isaija, str. 75.

255 V. Petković, Pregled spomenika, str. 180; up. Arhim. Justin Popović,Žitija zadecembar, str. 760/761. Milićević navodi predanje po kome je Nikodim Grčić zidao i manastir Vratnu u planini više Brze Palanke. M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija II, str. 957.

256 Arhim. Justin Popović, Žitija za decembar (2), str. 3136.

257 Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, str. 230.

258 Lj. Stojanović, Zapisi i natpisi I, br. 149; up. V. Marković,Pravoslavnomonaštvo, str. 147. Starac Makarije se pominje u Bogorodičnom manastiru na Starčevoj Glavici pre 1378. godine. Bio je prepisivač knjiga i veoma učen monah. D. Bogdanović pretpostavlja da je i on došao sa Svete Gore. Up. D. Bogdanović, Epistolije kir Siluanove, Otisak iz Zbornika Filosofskog fakulteta, knj. XIV 1, Beograd, 1979, str. 193.

259 O kir Siluanu, tekst njegovih epistolija i literatura o njemu kod D. Bogdanović, Epistolije kir Siluanove, Beograd, 1979.

260 Isto, str. 190.

261 Isto, str. 193-194.

262 Isto.

263 Vidi o Atanasiju opširno: Arhim. Justin Popović, Žitija za april, str. 297-305.

264 Život prepodobnog Joasafa Velikometeorskog, isto, str. 306/309.

265 Isto, str. 299; up. isto, str. 103.

266 Isto, str. 300.

267 Muzej Srpske crkve, Biblioteka prof. R. Grujića, br. 3.1, 107, l. 308; up. Leontije Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, str. 201.

268 Arhim. Justin Popović, Žitija za juni, str. 559-567; up. G. Ostrogorski, Vizantija i Sloveni, Beograd, 1970, str. 565-579.

269 Arhim. Justin Popović, Žitija za juni (20), str. 480-483; Žitija za januar (13), str. 318-330.

Objavljeno u: Manastir Ravanica 1381-1981,

Spomenica o šestoj stogodišnjici, Beograd 1981.