Божић и божићни обичаји

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

Свето писмо

(Лука 2:7-20)

И кад онамо бијаху, дође вријеме да она роди.
И роди сина својега првенца, и пови га, и метну га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици.
И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега.
И гле, анђео Господњи стаде међу њима, и слава Господња обасја их; и уплашише се врло.
И рече им анђео: не бојте се; јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу.
Јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.
И ето вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслима.
И уједанпут постаде с анђелом мноштво војника небескијех, који хваљаху Бога говорећи:
Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.
И кад анђели отидоше од њих на небо, пастири говораху један другоме: хајдемо до Витлејема, да видимо то што се тамо догодило што нам каза Господ.
И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслима.
А кад видјеше, казаше све што им је казано за то дијете.
И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.
А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему.
И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше као што им би казано.

(Матеј 2:1-11)

А кад се роди Исус у Витлејему Јудејскоме, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим, и кажу:
Гдје је цар Јудејски што се родио? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.
Кад то чује цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим с њим.
И сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: гдје ће се родити Христос?
А они му рекоше: у Витлејему Јудејскоме; јер је тако пророк написао:
И ти Витлејеме, земљо Јудина! ни по чем ниси најмањи у држави Јудиној; јер ће из тебе изићи человођа који ће пасти народ мој Израиља.
Онда Ирод тајно дозва мудраце, и испитиваше их кад се појавила звијезда.
И пославши их у Витлејем, рече: идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним.
И они саслушавши цара, пођоше: а то и звијезда коју су видјели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете.
А кад видјеше звијезду гдје је стала, обрадоваше се веома великом радости.
И ушавши у кућу, видјеше дијете с Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се; па отворише даре своје и дариваше га: златом, и тамјаном, и смирном.

Храм Исусовог рођења у Витлејему

Црква Рођења Исусовог у Витлејему је главно хришћанско свето место, поред Цркве Гроба и Васкресења Исусовог у Јерусалиму и представља традиционално место Исусовог рођења. То је и једна од најстаријих сачуваних хришћанских цркава.

У Библији

Рођење Исуса 25 децембра по Јулијанском календару, 7 јануара по Грегоријанском календару (на Божић) се приповеда у јеванђељима по Матеју и Луки. Матеј даје утисак да су Марија и Јосиф били из Витлејема и касније се преселили у Назарет због Иродовог декрета, док Лука указује да су Марија и Јосиф били из Назарета, а да је Исус рођен у Витлејему, док су били у граду за време пописа становника. Научници сматрају да су ове две приче контрадикторне и верују да су текстови Матеја поузданији због историјских проблема са Лукином верзијом. Али обе научне стране слажу се да је Исус рођен у Витлејему,а  одрастао у Назарету. Према Луки 2:7 (у традиционалном преводу), Марија "га положили у јаслама, јер није било места за њих у гостионици." Али Грчки превод такође може бити изречен, "она га је положила у јасле, јер нису имали простора у соби" -  можда  би требало да замислимо да се Исус родио у мирној задњој соби куће.

Међутим, мученик Јустин и еванђелиста Јован из 1.века не наводе да је Исус рођен у пећини, што је и логично пошто у су његово време куће прављене тако да су се наслањале на пећине и поткапине, људи су живели у делу куће, а домаће животиње у задњем делу тј. пећини где су биле штале. По рођењу, Исуса су обишла три Света мудраца који су му подарили СВЕТЕ ДАРОВЕ: ЗЛАТНЕ ПЛОЧИЦЕ, МИРТУ И СВЕТО МИРО- ОВИ ДАРОВИ СЕ ДАНАС ЧУВАЈУ У МАНАСТИРУ СВЕТОГ ПАВЛА НА СВЕТОЈ ГОРИ, АТОС, А ДОНЕЛА ИХ ЈЕ МАРА БРАНКОВИЋ КЋЕР ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА.

Историја Цркве Рођења Христовог

Први докази о пећини, у Витлејему, у којој се родио Исус је у списима Јустина Мученика из 160 год. не. Предање је такође потврђено од стране Оригена и Јевсевије у 3. веку. 326 год. не, цар Константин Велики и његова мајка Хелена су финансирали изградњу ове цркве изнад саме пећине. Прва црква, освећена је 31. маја 339 год. н.е, имала је осмоугаону основу и постављена је изнад саме пећине. У средишњем делу цркве је био отвор пречника 4 метра окружен оградом кроз који се пружао поглед у пећину. Данас је овај отвор затворен подним мозаиком из 4.века који је преживео до данас. 

Храм  је преправљен и проширен од стране Јустинијана  530 год.н.е., на основи која је остала до дан данас. Персијанци су је поштедели током инвазије  614 год.н.е., јер су према легенди, били импресионирани осликаним Светим мудрацима на улазу у храм као ипоступком Светих Мудраца који су били Персијанци, а који су походили младог Исуса и Богородицу . Ова чињеница је узета у обзир на Светом Синоду у Јерусалиму у 9. веку и донет је закључак да се иконе поштеде и претендује на фрескописање у циљу да ће непријатељи када буду виђали Хришћанску лепоту у храмовима бити одвраћени од њиховог уништења. Муслиманима је од времена Омара (639.год.) било дозвољено да користе јужни олтар за богослужење што је натеарало муслимане да одбаце декрет Хакима, Египатског диктатора (1009.год.) о уништењу хришћанских споменика.

Крсташи су освојили Јерусалим 6. јуна 1009.год. Балдвин I и II су крунисани у овој цркви и помогли да Франци и Византинци сарађују у потпуности у улепшавању унутрашњости цркве (1165-69. год.). Грчки натпис на северном улазу бележи овај догађај. Црква Рођења је била много запуштена у време Мамелука и у османском периоду, али не и уништена. Већи део мермера цркве је опљачкана од стране Турака и сада краси храм на стени у Јерусалиму. Земљотрес1834.год. и пожар 1869.год. уништили су део пећине, али је црква поново преживела. 1847.год., један Турчин је украо чувену Витлејемску звезду, која је била од злата и са драгим камењем.  По сазнаљу муслимански Ага је лично платио да се изради Витлејемска звезда од сребра по оригиналном изгледу што је и учињено и сада на месту рођења Исусовог стоји сребрна Витлејемска звезда. Ова крађа Витлејемске звезде је била и разлог почетка Кримског рата 1854-56.год..

1852. год. је, подељено старатељство  над црквом  између православне, римокатоличке и јерменске цркве. Грци држе највећи део као и саму пећину рођења Исусовог.

Шта видети у цркви Рођења

Врата понизности, мали правоугаони улаз у цркву, настала је у османско време да спречи крађу од пљачкаша, и да примора ходочаснике да се поклоне светом месту и да спрече улазак непријатеља на коњима. Улазна врата смањена су од пређашњих крсташких врата. Постоји и  шпицасти лук изнад ових врата из 6.века на којем је скица цара Јустинијана.

Широк наос остао је недирнут још из доба цара Јустинијана, 6 век., само је кров замењен у 15.веку и 19.веку. У самој цркви се налазе три наоса који се ослањају на 44 стуба, наоси и куполе су осликане, фрескописане предивним сликама.

.

Колонада из Константиновог времена

Колонаде или стубови су од љубичасто-ружичастог мермера и потичу још из Константиновог доба, из 4.века, одлично су очувани. Изнад њих у два наоса, на обе стране се налазе фреске и мозаици који датирају из 1160 године, који описују Васељенске саборе и Библијске мотиве. Многи нису очувани али постоји њихов детаљан опис из 1628 године, аутор је био Василије сликар како стоји у потпису на зиду.

мозаик у поду Храма

Један део пода је прекривен даскама испод којих се налази прелепи мозаик из Константинове Цркве (4.век), са мотивима птица, цвећа и винове лозе. Испред главног олтара се налази осмоугаони мозаик који је најлепши по мотивима и на молбу, монаси могу да га отворе и да се види, овај мозаик је сачињен у време Цара Јустинијана у 6.веку. У оквиру истог мозаика се налази осмоугаона мала фонтана у чијем постољу пише" за сећање и починак и опроштење грехова оних чија имена Господ зна". Археолози су открили и осмоугаони кревет у дну олтара, који је био пун воде.

силазак у пећину испод Олтара

Главни олтар на источној и један на јужној страни Цркве (олтар обрезања) је у власништву Грчке православне цркве. Главни олтар има Православни иконостас са позлаћеним крунисаним анђелом, иконе, кандила и лампе. на северној страни храма је високи Јерменски олтар три Краља посвећен Маги која је у близини везивала коње, и у северној апсиди је Јерменски олтар посвећен Девици Марији.

место рођења Исусовог, у поду је Витлејемска звезда

Пећина рођења је централно место Храма, у пећину се спушта степеницама из олтара. Ово место се сматра и поштује као право место рођења од 2.века. У мермеру се налази 14-токрака сребрна Витлејемска звезда на којој пише "Овде је од Девице Марије рођен Исус Христ-1717" Изнад Звезде се налази 15 кандила, од којих 6 припада Грцима, 5 Јерменима и 4 Католицима.

Витлејемска звезда

Остало уређење пећине потиче после 1869 год. када се десио велики пожар у пећини, једино су сачувана врата са Северног и јужног улаза у пећину која потичу из времена Јустинијана из 6.века. У пећини преко пута места рођења, на око 5 метара,  налази се Капела јасли - Мангер, јасле су у власништву католичке цркве. Изнад капеле Мангер је мозаик из 12.века. Поред Јасли, тј.ове капеле воде степенице за напоље и ако се даље настави њима одлази се у Цркву Свете Катерине.

Божићни обичаји

Положајник         Чесница           Божић

Положајник

Положајник је особа која на Божић доноси срећу у дом у који улази. Зато је најбоље да та особа буде - дете

Када осване први јануар и схватимо да смо дочекали нову годину, окићена јелка као да постаје мање важна јер уступа место храстовим гранама - бадњацима. Ту су и слама, ораси, бадеми, лешници, суво воће... Различити знаци да се приближава послава Божића по православном, јулијанском календару - дан Христовог рођења.
Један од наших најлепших божићних обичаја јесте долазак положајника у кућу. Положајник је прва особа која у божићно јутро улази у дом у ком се прославља Божић. Дакле, положајник „полази наш дом”. По општем веровању, положајник доноси срећу у кућу у коју улази. Управо због тога, најпожељније је да положајник буде дете. Јер, дете је симбол среће и наставка живота: дечије душе су чисте, њихова срца су безазлена и испуњена љубављу. Има ли лепшег празничног поклона?
То не значи да положајник не може да буде и одрасла особа, рођак, комшија, пријатељ, па чак и путник намерник... Занимљиво је да на селу, у неким нашим крајевима положајник може да буде и животиња, на пример во, иако то није чест случај. Међутим, најчешће је положајник ипак дете. Уосталом, то је наглашено и у Јеванђељу по Матеју, где се, између осталог, каже: „Ко прима дете у име моје, мене прима...”. Ту је и препорука да онај који не буде поново као дете, неће моћи да уђе у царство небеско...
Према обичају, положајник десном ногом закорачи у дом породице коју походи на Божић. Укућане поздравља речима: „Христос се роди! Срећан Божић!”, а домаћица одговара: „Ваистину се роди, срећан Божић!”.
Својевремено, положајника је домаћица посипала житом и приводила ватри, односно огњишту или камину. Положајник би тада у ватру бацио новчић и бадњаком џарао по ватри, тако да из храстове гранчице прште варнице. Том приликом изговарао је следеће речи:

Колико варница, толико среће
у дому.
Колико варница, толико парица.
Колико варница, толико јагањаца
у тору.
Колико варница, толико напретка.
Колико варница... и тако даље...

Завршавао би ипак:

Највише здравља и весеља,
дај Боже!

Положајник није обичан гост, он је симбол мудраца са Истока који су дошли да се поклоне тек рођеном Христу. У нашем народу постоји обичај да положајника треба почастити и даривати.
Прослава Божића траје три дана. Многи се питају шта после да раде с бадњаком. Раније се бадњак носио у воћњак или у шуму близу куће и остављао по дрвећу. Људи који живе у градовима немају ту прилику и готово свако осећа грижу савести ако бадњак баци у смеће. Зато бадњаке носе у паркове, везују их за гране дрвећа, па птичице од њих праве гнездо.

аутор:М. Огњановић

Чесница

У време зимских празника, као уосталом и приликом многих других верских обреда, на овај или онај начин, често се помиње хлеб. Он је значајан и моћан симбол живота, преображаја, снаге, али и несебичности, скромности, духовна храна чије дељење је чин вере. За хришћане, хлеб је симбол самог Исуса Христа. Обичај је да се за православни Божић припрема чесница, обредни хлеб. Могло би да се каже да је реч о скромном колачу. Налик је насушном хлебу. Меси се на први дан Божића, рано ујутро. Особеним га чини то што се у њега додаје освештана вода (којом се брашно полије као да се прекрсти) али и – новчић.   
Разуме се, новчићи могу да буду разни и различите вредности. Златни, сребрни, али и најобичнији. Неке породице чувају посебан новчић баш за чесницу. Користе га из године у годину, увек један те исти. Јер, парица је ту више као знак и порука, а мање као вредност.  Треба имати у виду да се у неким крајевима у чесницу, уместо новчића, стављало и зрно пшенице или кукуруза, боб, па чак и иверак од ломљења бадњака.
Важно је, дакле, оставити неки знак који ће бити откривен када се испечена чесница подели. И тај знак ће бити знак среће која се преноси, нада да ће живот бити бољи. Зато су рукама брашњавим од мешења чеснице домаћини у ранија времена додиривали воћке, амбаре, кошнице, штале... Тесто од обредног хлеба требало је да донесе добар род током следеће године. Хлеба који ће бити довољан за све. 

Чесница се прави од брашна, квасца, воде, мало соли и – зависно од количине брашна – неколико кашика уља. Пече се у пећници када тесто нарасте, а на горњем делу може да се утисне одређени симбол.
Међутим, још пре него што се приступи мешењу чеснице, ваљало би имати на уму да на дан празника којим хришћани обележавају дан Христовог рођења не би требало да буде размирица међу укућанима. У ствари, то је изузетна прилика да се сви помире и упуте једни другима речи и мисли љубави. И да буду радосни. Нико не би требало ни да се љути, а камоли да удари другога. 

Када сви седну за трпезу, која за оне који су постили представља први мрсни оброк после поста, домаћин куће подиже чесницу. Заједно с укућанима окреће је три пута, слева надесно.Када чесница буде преломљена преко средине, свима се одломи комад. Најважније је да део чеснице добије положајник, а један се чува и за путника намерника, односно одсутног члана породице. Као што је многима познато, положајник је особа која прва улази у нечији дом на Божић. По обичају, то је рано ујутро, пре него што већина устане. Положајник доноси срећу у кућу онога код кога долази. Зато је најбоље да то буде – дете. Јер, дечје срце је чисто, безазлено и испуњено љубављу. 
Ломљењем чеснице почиње божићни ручак. Особа која у свом комаду хлеба буде нашла новчић сматраће се посебно срећном. Верује се да ће бити под благословом, те се управо њој поверава почетак важних послова током целе године. Особа која је нашла новчић или неки други симбол у чесници биће посебно срећна, бар до следећег Божића. Бележећи народне обичаје, Вук Караџић је у Херцеговини нашао веома духовиту причу о томе како се приликом окретања чеснице шалило на рачун богатства. Два човека окретала су чесницу између себе. Један од њих је упитао: „Милам ли се?” (да ли се помаља иза чеснице). Други му је одговорио: „Милаш мало!” Први је узвратио: „Сад мало, а догодине нимало!” Дакле, чесница ће од богатог рода пшенице бити толико велика, довољно велика да се домаћин иза ње – сакрије!

У неким крајевима пола чеснице чува се за Мали Божић, односно Нову годину по јулијанском календару или празник Светога Саве. У Војводини чесница и није тако скроман колач. Стављају и орахе и шећер, и прави се од кора, као пита. Зато се и не ломи, већ сече. Тајно стављање знака среће се подразумева. У сваком случају, дељење хлеба (па и колача) подсећа на милосрђе, самилост и скромност. Јасно је да смо стално у искушењу да на те важне ствари заборавимо. Тим поводом можемо заједно да се сетимо мудре и врло духовите опаске аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса (1899–1986) у чијим венама је, узгред буди речено, текла крв различитих вера. Он је као зрео човек, навршивши седамдесет три године, написао следеће:
„Сиромаштво је ужасно, али је богатство још ужасније. Када би требало да бирам између ове две крајности, волео бих да будем – као што сам увек и био – више сиромашан него богат. Јер, живот богатих је грозан и верујем, као Бернард Шо, да ће богати једног дана дићи револуцију зато што више пате!” 
 

Божић

По хришћанском предању, 7. јануара 1. године по јулијанском, а 25. децембра по грегоријанском календару, рођен је Исус Христос. Овај празник је верска и породична свечаност коју светкују све хришћанске цркве и њихови верници.
До 16. века сви хришћани Божић су славили истог дана. Увођењем грегоријанског календара 1582, названог по папи Гргуру XIII (Грегориус), православне цркве наставиле су да га славе према јулијанском календару, али су неке – попут грчке, румунске и бугарске – касније прихватиле нови календар. 

Прослављање Христовог рођења делимично се ослања на прастаре народне обичаје и веровања у рођење бога Сунца и бога биљног света и зеленила. Уношење бадњака у кућу и стављање на ватру потиче из древног времена и веровања да ће на тај начин бити обезбеђена срећа, напредак и плодност. Тог дана православни хришћани поздрављају се речима„Христос се роди!” и„Ваистину се роди!”.

аутор. С.Делибашић, извор: Политикин Забавник