Значај Јерусалима

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

Сакрална географија је правац културне географије који истражује спектар односа  културне  групе  према  простору.  Она  разматра  те  односе  кроз  призму религиозних  традиција,  која  увек  има  одређену  географску  компоненту.  Метод истраживања је овде принципијелно другачији него у географији религија. Овде се не истражује религија у простору, него простор у религији тј. предмет истраживања су  сами  културни  обрасци,  сакрални  текстови,  стереотипи  понашања,  а  задатак истраживача је да открије специфику односа одређене религије према простору.
Свака  религија  има  специфичне  релације  према  природној  географској средини,  а  елементи  те  средине  могу  се  идентификовати  у  њиховим догмама  и терминологији. На пример, хришћанство је рођено у Палестини, и описи класичних библијских предела постали су неодвојиви део хришћанске културе, добили одраз у европском сликарству и литератури(истовремено сваки европски народ има и свој национални предео, којем такође приписује сакралне карактеристике).
Простор  са  гледишта  већине  религијских  традиција  на  одређен  начин  је поларизован, у њему се издвајају свети градови, реке, планине и други географски објекти који су постали објекти поклоњења, где долазе ходочасници.
Данас  број  посетилаца  сакралних  места  расте  услед  развоја  религиозног туризма. Према Асоцијацији за управљање религиозним конференцијама(Religious Conference Managgement Association), религиозни  туризам  је  у  експанзији.  Тај сегмент туристичке потражње порастао је од4,4 на14,7 мил. путовања између1994. и2006. године(www.rcmaweb.org).

Јерусалим– сакрални центар  хришћанства

Јерусалим  („место  мира“) је  свето  место  за  три  религије– јудаизам, хришћанство и ислам. То је историјско и географско место почетка хришћанске религије.  За  хришћане  Јерусалим  је  слика  Небеског  Јерусалима,  града  Божијег (јеванђелиста Матеја га називаHagia Polis – Свети град). Муслимани га називајуEl Kuds (Свети). Јерусалим лежи у централним Јудејским брдима, на рубу вододелнице између западне и источне падине. Западна падина је кишовита област медитеранске вегетације,  зелених  шума,  развијене  пољопривреде  и  већински  седелачког становништва. Источна падина је Јудејска пустиња, жућкастосивих каменитих брда и дивљих јаруга, с групицама шатора арапских номада. С истог места у кишни дан видимо чудесан контраст: на западу у шумовитим брдима и кланцима пада киша, а на  истоку  у  пустињском  пространству  сија  сунце.  Град  је  одувек  био  окренут пустињи. Његови пророци и прогнаници увек су се њој враћали у окриље. Она почиње одмах иза Скопуса и Маслинове горе– два суседна брда која гледају на град с истока– и спушта се према голим обалама и сланим водама Мртвог мора, на само тридесетак  километара  од  града.  Тај  амбис,  који  зјапи  Јерусалиму  с  истока, привлачи град на начин који је тешко рационално објаснити. „Тло те пустоши је каменито, пејзаж грандиозан и страшан. У старини је сигурно изазивао у људима
страх,  осећање  рањивости,  меланхолије,  сопствене  ништавности  и  подређености каприцима суровог Бога. Одатле су дошли први Јевреји прешавши реку Јордан; Римљани и Арапи такође“ (NastićD., 1997. с. 5). У том граду су светилишта три велике религије– муслиманска Купола на стени, јеврејски Зид плача и хришћанска црква Светог гроба.

извор: Мирко Грчић, Сакрална географија православља, Бања Лука,2010