Манастири у Јерусалиму

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

Овде су представљени сви православни манастири и храмови у старом Јерусалиму. Ови храмови припадају Грчкој, Јерменској, Руској, Сиријској, Коптској, Етиопској патријаршији православних цркава, као и католички и грко-католички који су раније били грчко православни. Већина њих припада Јерусалимској Патријаршији тј. Грчкој православној цркви.

Ова страница ће надаље да се допуњује новим информацијама.

This is a list of over 50 Churches in the Old City of Jerusalem - of all different Christian denominations, of all different periods in Jerusalem's history. извор: Jerusalem.com

Православни манастири у старом граду Јерусалима

Православни манастири у околини Јерусалима

Константин Велики (Флавиус Валериус Цонстантинус) својим Миланским едиктом 313. године зауставио је прогон хришћана. Године 324. Константин побеђује Ликинија и постаје самодржац Римског царства. Двадесетог маја 324. године почиње са радом Први васељенски сабор у Никеји, који је сазван ради аријанске јереси. На овом сабору учествовао је и јерусалимски епископ Макарије, у то време још није била основана јерусалимска патријаршија). Епископ Макарије је за време Сабора неколико пута разговарао са Константином остварима које су се тицале светих места у Јерусалиму. Тако је једном приликом поменут идолопоклонички храм Афродите, који је био подигнут на Голготи, ка којој су, као месту страдања Христовог, хришћани већ чинили своја ходочашћа. У то време, света Јелена, мајка цара Константина Великог, допутовала је у Јерусалим са намером да васпостави праву веру у Бога, а да се на оним местима, која је Богочовек Христос Својим ногама осветио, подигну цркве. Посебну бригу света Јелена посветила је области Голготе. На овом месту цар Адријан је поставио незнабожачке статуе са намером да спречи ходочашће хришћана на тосвето место. Први задатак свете Јелене био је да нађе Часни Крст. Њен труд уродио је плодом, пошто је у једној пећини на Голготи пронашла Часни Крст, заједно са друга два крста на којима су били распети разбојници. Када је Часни Крст положен на једну упокојену жену, она је васкрсла, чиме је пројављена сила Часнога Крста. После овог дивног чуда, читаво место је очишћено од идола, а потом освећено. Тако је место Распећа и погребења Христовог постало свима доступно. Сви предмети из незнабожачког храма су уклоњени, а радовима иуреЂењем тога места постављен је археолошки темељ поновног откривења свештених места у Јерусалиму. Уз царску помоћ, тада је први пут изграђена црква Васкрсења на Голготи. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски, наводећи у својој Црквеној историји писмо које је Константин Велики упутио епископу јерусалимском Макарију.

Константин Велики је сам дао нацрт заизградњу цркве, али је у томе велику слободу дао исамоме Макарију. По Теодориту Кирском, света Јелена је предала Константиново писмо епископу Макарију.Сократ у својој Црквеној историји сведочи да је црква подигнута по плану архитекте Зиновија. Елементи овог пројекта сачувани су и у каснијим реконструкцијама, као на пример отворена купола (ротунда) изнад Светог Гроба, веровало се да једино небо може покривати Гроб Господњи).За изградњу цркве Васкрсења уложен је велики труд и подвиг, јер је читава област око Светог Гроба морала битиуреЂена и поравната. Поред тога, место Гроба Господњег је тако направљено да је свуда око њега могло бити слободног простора. Већина археолога се слаже да је Голгота била обухваћена и првом црквом, и тоуправо у њеном данашњем облику. То можемозакључити и из многих других историјских списа, као што сусведочанства, која је у својим Катихезама оставио свети Кирило Јерусалимски (гл. 24).Радови на цркви Васкрсења су завршени 325. године, аосвећење је било 13. септембра 336. године у време Сабора у Тиру. Прва црква Васкрсења позната је као „Константинова базилика", а делимичан опис о њеном настанку записан је у делу Живот светог Константина од Јевсевија Кесаријског.

Године 614. персијски краљ Хозрој Други освојио је Јерусалим. Том приликом Јерусалим је доживео страшнаразарања. Бројни хришћани страдали су од Персијанаца ињихових сарадника Јудеја. Тада је разрушено више од триста манастира у Јерусалиму и околини. Исту судбину доживеле су и цркве у граду, као нпр. црква ПресветеБогородице на светом Сиону, изграђена у време цара Јустинијана у спомен Успења Пресвете Богородице на Маслинској гори.Црква Васкрсења Христовог је такоЂе била мета мржње Зорооаста, па је била спаљена. Персијанци су из црквепокрали све највредније дарове старије од триста година,које су цркви Васкрсења даровали Константин Велики и царица Јелена, а и царица Евдокија. Између осталих драгоцености, ту се нашао и дијамантски крст Теодосија Другог, који је био постављен на Голготи; веома вреданкрст царице Теодосије; путир од оникса (за који се веровало да је сам Господ Христос на Тајној вечери пио из њега); дијадема етиопске царице Елисван; свете утварииз Соломоновог храма, велики дар цара Јустинијана. Највреднија украдена драгоценост био је Часни Крст, који се налазио на златном постољу на Голготи и био запечаћен патријарашким печатом. Овај догађај је уздрмао хришћански свет.

Часни Крст је, са свим другим драгоценостима, однесен у главни град Персијског царства, а јерусалимски патријарх Захарија одведен је уропство.У ово време, Модест, игуман манастира светог Теодосија, уз помоћ александријског патријарха Јована Милостивог, чинио је све да помогне и утеши палестинске хришћане. Сам је многе заробљенике откупио из ропства и бринуо се да прехрани мноштво сиротиње, а монаштво да врати у манастире. Поновну изградњу цркве Васкрсења,

Модест је почео са монахом Антиохом, сакупљајући помоћ на читавом Истоку. У том великом подвигу помагао им је свети Јован Милостиви, шаљући не самоновац, већ и многе раднике и потребне материјале за изградњу цркве Васкрсења. Радови на цркви Васкрсења завршени су 626. године.МеЂутим, због великог сиромаштва које је владало у читавој области, црква није обновљена у истом сјају као први пут. Предање каже да је први човек који се крстио у обновљеној цркви Васкрсења био један персијски војник, каснији великомученик Анастасије Персијанац. Када је византијски цар Ираклије победио Персијанце, ослободио је патријарха јерусалимског Захарију, а сам је узео Часни Крст и донео га у Константинопољ, а потом га 630.године вратио у Јерусалим. Тај догаЂај се празнује каоВоздвижење Часнога Крста, и од тада се у свим православним црквама 14. септембра празнује тај јединствени догађај.

Цар Ираклије је дао велике прилоге заобнову и украшавање цркве Васкрсења и других светихместа у Јерусалиму, а осиромашени народ је ослободио пореза, како би му омогућио лакши живот. Нова црква Васкрсења била је изграђена у византијском стилу, а историјске податке о њеној обнови, у време Ираклија,налазимо у путним записима Аркулфа из 1680.године.Калиф Омар је 637. године завладао Јерусалимом. Подоговору са патријархом јерусалимским Софронијем, ониздаје декрет (Ацтинаме), којим се осигурава власт Ромеја над светим местима и дефинише право и обавезе хришћана. Овај документ је гарантовао сигурностхришћанима и свим ходочасницима, као и светим местима.Други декрети, упућени потоњим патријарсима, детаљније описују власничка права везана за света места.

Године 813. у време калифа Ал Мамоуна, патријарх јерусалимски Тома почиње рекунструкцију и обновукуполе цркве Васкрсења. Радове је у највећој мери платио богати Египћанин Вокам. Потребна грађа је довожена са Кипра, а радови су завршени 814. године.Патријарх Тома је, приликом ових радова, у средишњој куполи цркве уградио једну мању, са циљем да цркву заштити од временских непогода. Међутим, то је изазвало противљење једног моћног муслимана Обаидвала, који је, због ових наводних измена на храму, покренуо тужбу против патријарха, оптужујући га да је цркваВаскрсења постала виша и од Омарове џамије. Освојим утицајем успео да окриви патријарха и његове сараднике, који су потом били ухап шени. Приликом своје одбране, а по савету другог добронамерног муслимана, патријарх Тома је питао своје тужитеље да ли знају која јевисина куполе. Пошто они то нису знали, отишли су посрамљени. Тако су патријарх и његови сарадници били ослобођени, а овај добронамерни муслиман који им је својим саветом помогао, био је богато награђен.

Односи јерусалимских хришћана и муслиманске властизависили су највише од односа између Калифата и византијских царева.Године 969. једна разјарена група муслимана упала је у цркву Васкрсења и потпуно је демолирала, изражавајући незадовољство према неким одлукама тадашњег цара Никифора Другог Фоке. Том приликом, јерусалимски патријарх Јован Четврти страдао је мученички, пламеном сажежен.

Године 995. Египтом је завладао Хаким Ибн Амрилах, чија је мајка била хришћанка. Историја га памти као једног непостојаног и непредвидивог тиранина. Његове одлуке никада нису биле дуготрајне, што је имало великог утицаја на његову политику, посебно у сфери односа према вери. Прогонио је хришћане са много већим фанатизмом одњегових претходника, желећи тиме да прикрије своје хришћанско порекло. Највећи израз његове мржње премахришћанима резултирао је разорењем цркве Васкрсењан је 1110. године. Тврди се да је неко од његових људи у ноћи напада на цркву Васкрсења убацио пса у јерусалимску џамију, што је изазвало велики гнев муслимана усмерен против јерусалимских хришћана. Тада је Хаким наредио потпуно разорење цркве Васкрсења,док је разјарена маса рушила друга света места. Када суих порушили, муслимани су сакупили дрва и све рушевинеспалили. У овим стравичним разарањима преостала је само Голгота, као знак светости овог места. Пре него су завршили своје дивљање, фанатични муслимани су заробили јерусалимског патријарха, ослепили га и послали у оковима у Каиро. Ово друго пустошење цркве Васкрсења оставило је горак утисак на читав хришћански свет. Променивши касније своје мишљење, Хаким је дозволио поновну обнову цркве, али се нико није усудио да то учини све док је трајала његова тиранска власт. После Хакимове смрти,наслеђује га његов син Дарех.

У то време византијски цар је био Роман Трећи. Он ће, у договору са Дарехом, добити дозволу за обнову цркве Васкрсења. Тада почињу радови на цркви, који ће се наставити у време његовог наследника Михаила и Константина Осмог Мономаха.После прогона калифа Дареха, долази до новог споразума са Константинопољем. Сходно том споразуму, Константин Мономах ослобађа пет хиљада муслимана, са циљем да помогну радове на обнови цркве Васкрсења. Тако ће 1048. године радови на цркви бити завршени.

Године 1099. долазе крсташи пред зидове Јерусалима. У преговорима са муслиманима закључен је споразум о заштити хришћанских светиња, а 16. јула исте године Јерусалим пада у руке Франака и њиховог вође Готфрида. Њихова власт ће трајати осамдесет осам година. За ово време, Латини су пазили на цркву и уз помоћ византијских царева одржавали је и чували од промена њену грађевину. Они су се посветили првенствено обнови латинског патријархата, у чему им је такође помогао византијски цар Мануил Комнен. Године 1187. Саладин прогони крсташе и постаје владар Јерусалима. Заједно са коњаницима, и латински клир напушта свети град. Саладин је, у циљу обезбеђења цркве, зазидао сва врата осим главних и поставио прозоре на куполи цркве. Уз то, Саладин је наредио да се узме крст са цркве Васкрсења, који је красио куполу, и дозволио да он буде ношен улицама града. Штете на цркви би биле и веће да није било правовремене интервенције византијске дипломатије. Цар Исакије Ангел о свему је обавестио и самог султана, после чега Саладин издаје декрет, по коме све цркве у светим местима поново постају власништво Ромеја. Овај декрет ће касније бити постављен на самом улазу у цркву. Од тада, па све до 1229. године, православни хришћани су имали власт над црквом Васкрсења.

Те 1229. године, немачки цар Фридрих Други Барбароса осваја Палестину и постаје владар у Јерусалиму. Поново долази до повратка латинског клира, а православнима ће све до 1244. године бити укинута сва права, и они ће за то време трпети велике страхоте.Египатски султан Салех Егијуп, 1244. године осваја Свету Земљу и враћа православнима власт над светим местима, предајући кључ цркве Васкрсења грчком патријарху.

Године 1390. црква Васкрсења бива потпуно обновљена и реновирана уз помоћ грчког цара Јована Кантакузина.

Крајем 14. и почетком 15. века, муслимани су доживел ивелико страдање од Монгола, тако да се одржала само једна јака династија Мамелука у Египту. Они су преживели захваљући су животу са Коптима у Египту. Коптима је припадао један део у храму Васкрсења, као и понека друга света места. Од тада почиње појава да се и другим конфесијама даје понешто од светих места. Они су добили капелу где је раздељивана риза Господа Исуса Христа и једно место иза Гроба Господњег (Балдахин).

Маронити су добили капелу на месту Не дотичи ме се, а Јермени место где је стајала Пресвета Богородица и свети апостол Јован. После пада Константинопоља (што ће додатно отежати положај православних) монофизити ће се дрзнути да траже и сам кључ цркве Васкрсења. Овакво стање ће трајати све до 1517. године, до доласка отоманског султана у свети град Јерусалим. Он ће својим хатишерифом гарантовати права и вратити власт над црквама и светим местима јерусалимском патријарху Доротеју. И поред тога,годинама су трајале трзавице са неправославнима око тога ко треба да поседује кључ храма. Султана Селима наслеђује његов син Сулејман, који ће кључ цркве Васкрсења предати на чување муслиманима, и та традиција је сачувана до данас. Године 1537. потписан је мир између Европљана и Отоманске империје, после чега у Свету Земљу стижу францискански монаси. Они су мало-помало латинизирали мароните и тако преузели њихова света места. На сличан начин, францисканци ће се проширити и на друга света места.Црква Васкрсења је поново обновљена 1720. године, у време патријарха Хрисанта, с тим што су представници сваке конфесије обнављали део цркве који је припадао њима, док је Свети Гроб остао као што је и био.

Црква Васкрсења доживеће нову трагедију 1808. године,када ће, непажњом једног јерменског морнара, избити пожар на иконостасу јерменске капеле. Пожар се веома брзо проширио, а у његовом гашењу учествовали суфранцисканци и монаси братства Светога Гроба. Међутим, пламен се толико проширио да је ускоро стигао и до куполе. Од ватрене стихије у цркви је сачуван само Гроб Господњи. Ово је било очигледно чудо, да Гроб Господњи уопште није био захваћен ватром великог пожара у цркви Васкрсења. У време ове трагедије, патријарх јерусалимски Поликарп је био у Константинопољу.

Када је чуо за пожар у цркви, обратио се васељенском патријарху Калинику за помоћ. Тако они заједно крећу у обнову цркве, у ко ју ће се укључити и други патријархати.Том приликом упућен је и допис султану Махмуту да одобри обнову цркве. Радови на обнови цркве ће почети 1809. године, под руководством царског архитекте Комниноса. Упркос тешкоћама које су правили неправославни и нехришћани, црква је релативно брзо обновљена, тако да ће њено поновно освећење бити 13.септембра 1810. године. Једним делом радове је помогла чак и Француска влада. Делови цркве који су припадали неправославнима били су им поново враћени.

Године 1834. отворени су прозори на куполи цркве Васкрсења, који су затворени у време Саладина. Средином 1842. године, црква Васкрсења ће доживети нову обнову, коју ће извести православни Грци уз дозволу султана Медгита. И овом приликом у обнови цркве делимично су учествовали и Французи. После Кримског рата, Русија, Француска и Турска одлучују дазаједно обнове цркву, задржавајући статус кво по питању власништва цркве. Ови радови су почели 1867. године и трајали су укупно две године. Тиме су закључени најзначајнији досадашњи радови на цркви Васкрсења Христовог у Јерусалиму.

Храм Христовог Васкрсења (црква Гроба Господњег) је данас велики архитектонски комплекс под куполом, на Голготи и месту Распећа. На централном делу испод куполе храма налази се и црквица (капела) Гроба Христовог. Ту је и седиште грчког Православног Патријарха Јерусалимског.

Под великом куполом се налази више црквица, капелаГроба Христовог (капела Светог Гроба), друге капеле, галерије, просторије и крипте, различитих стилова, које су подељене између православне (којој припада највећи део), католичке, јерменске, коптске и других хришћанских заједница. Постоје и посебна правила понашања у цркви, позната по називу ―Статус кво, које све заједнице поштују. Ипак се понекад дешавају неспоразуми и конфликтне ситуације између различитих конфесија, кад једна од страна прекрши неко од правила понашања. Иначе кључеве храма Васкрсења Христовог по традицији чувају две муслиманске породице (још из времена Саладина) које сваки дан отварају врата храма.

Јерусалимски Патријарх сасвојим братством, епископима, свештенством, монасима и другима, води Братство Светог гроба. Ово братство имазадатак да чува православну веру и света места у Светој Земљи, и да се залажу за православље. У оквиру братства постоји и подгрупа који се зову ―стражари, односно посебна група монаха из манастира Св. Константина и Јелене. Ови монаси имају задатак да чувају капелу Гроба Христовог и остала света места, и да бране веру. Ту ће бити најмање један ―стражар код капеле Анђела. Та традиција је успостављена још од посете Свете Јелене 326.године.

Сваке године се уочи Васкрса, на Велику Суботу, код Христвовог Гроба, православни патријарх моли Богу да пошаље Благодатни огањ на њега и ходочаснике. Свети Огањ се јавља само православнима и никоме више.

Занимљиво је и то да се у непосредној близини светог Храма Васкрсења Христовог и Грчке патријаршије, и данас налази задужбина краља Милутина, Српски манастир светих Архангела у Јерусалиму.

За хришћане је Јерусалим свети град јер је то место где је Исус Христос мучен, разапет и васкрсао. Јерусалим се помиње у Новом завету више од 100 пута. По библијском веровању, Исус је овде донесен убрзо после рођења, ту је касније истерао трговце и мењаче новца из храма, и ту је вечерао са апостолима. Непосредно изван древног Јерусалима (ероватно место је данас унутар града), Исус је распет и сахрањен. У 16 веку су Фрањевци измислили за Хришћанске ходочаснике и туристе замишљену руту по улицама јерусалима којом је наводно, Христос прошао када је вођен на погубљење. Њено име је Виа Долороса, што значи „Пут бола―. У улици су означена места на којима је Исус падао носећи крст. Данас се ту налази пијаца. Ову манифестацију не признаје Православна црква сматрајући је да није установљена на историјским чињеницама, што уосталом и тврде историчари.

На брду Голгота, где је разапет Христос, данас се налази црква Васкрсења Христовог (Црква Светог Гроба), а у рупу у земљи у коју је био пободен крст посетиоци стављају руке.

Храм се налази на традиционалном месту, месту на коме се по веровању, предању и историјским списима налази Богородичин гроб. Храм је основи облика крста. По уласку силази се низ широке степенице средишњи део гробнице. Сама гробница је у стени, а налази се одмах када се из Старог јерусалима пређе мост на реци Кедрон, ка истоку, према маслиновој гори, од моста је лево гробница, а изнад ње је храм Агоније на Гетсиманији. Сама гробница је настала клесдањем стене у 1.веку не, а проширена је у 6.веку када је добила у основи облик крста и када је направљен улаз који наткривљује гробницу. Сам улаз је уништен 614 године под налетом Персијанаца, док је гробница остала сачувана.

Гробница је обновљена у време крсташа, 11.век када добија данашњи изглед. Изнад ње је дограђен манастир свете Марије у долини Јехошафата, које чини почетак Маслинове горе. Све ово је уништено у време Саладина 1187 године, а остало је само јужни улаз са степеништем и сама гробница. У централном делу је хол од ког на левој страни се налазе гробнице родитеља Богородичиних Јоакима и Ане, док је улаз у саму гробницу Пресвете Богородице десно од степеништа.

Током османског царства гробница је била поштеђена харања, једино су је угрожавале ретке поплаве од стране реке Кедрон која тече одмах испод Храма. Археолози су 1972 године очистили и заштитили гробницу и утврдили да је највећи део уређења храма урађен 1130 године за вре,ме крсташа. Овај Храм је веома посећен од стране туриста преко целе године, а нарочито 15 августа за празник успења Пресвете Богородице.

Ово место нам је свето и важно и много ближе и ради Пресвете Богородице Марије која је након вазнесења Господњег долазила овде и молитвено проводила не тренутке, минуте, него сате. По људској слабости и њој као мајци је тешко пао растанак са сином. За живота је долазила и молила Господа да дође и узме Њену душу. Била је ту у тренутку када је ишао страдалним путем, гледала тренутак распећа, била обавештена о Његовом Васкрсењу, гледала Вазнесење и није штедела ниједан тренутак да проведе у молитви овде на Маслинској гори. Молила га је да је што пре узме. Господ јој је услишио молитве и послао архангела благовесника Гаврила и показао палмину грану, Богородица је радосно кренула своме новом дому у кућу Јована Богослова, најомиљенијем ученику Господњем. Када је дошла на брдо Сион, ову вест је поделила са Светим Јованом Богословом, дала му палмину грану и замолила га да он буде тај који ће пред одром Њеним носити је до Гетсиманског врта где ће бити сахрањена, тамо где су сахрањени и Њени родитељи и Њен обручник Праведни Јосиф.

Гробница пресвете Богородице је празан пошто се она Вазнела на небо.

Тако се назива место на Маслиновој гори, на којем је у Јеванђелско време била гостионица и смештај за Галилејце који су долазили у Јерусалим за велике празнике. Неретко међуњима су били и Апостоли Христови; у вези са тим предање каже, да им се на том месту јавио Господ након свог васкрсења, када су му апостол дали печену рибу и мед (Лк. 24.). На овом месту се Васкрсли Господ први пут јавио својим уценицима. Овде, на овоме месту након вазнeсења, апостолима се указаше и двојица људи у белим хаљинама: Људи Галилејци, што гледате у небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. На тај нацин Господ се јавио у лику два анђела која беху обучена у беле хаљине својим апостолима. Ово место, Мала Галилеја, постала је још од најранијих дана хришћанства, место ходоцашћа. О важности овог Светог места нам сведоци некада монументални храм у византијско време подигнут у част апостола, али који је порушен. Епископ Епифаније Јордански је на старим темељима богомоље подигао нови храм који се састојао од 5 параклиса.

Након што поклоник уђе у порту манастира, ненадано се нађе на његовом најсветијем месту. Овај мермерни часни престо чува једно црно испупчење на којем је стајао Васкрсли Господ који се својим уценицима јавио.

Човек би помислио да је у припрати храма, али је уствари у његовом најсветијем делу. Централни део цркве са мермерним иконостасом који је и највећи, али испод њега, лево и десно од централног дела су степенице које воде у крипту где се налазе још 3 мање црквице, или параклиса. На уласку у њих се налазе гробови јерусалимских патријараха и последњег међу њима Тиодора блазенопочившег јерусалимског патријарха и наследника првог епископа Светога Града-Јакова.

Мала Галилеја је и летња резиденција јерусалимских патријараха. Ово је место где они по јаким врућинама могу да се склоне и да узносе своје молитве за целу васељену, а не само за паству овдашње патријаршије.

Коптска патријаршија и Храм светог Антонија је установљена у Јерусалиму 1236 године, када је Коптски патријарх именован у Јерусалиму. У оквиру патријаршије се налази и Храм Светог Антонија (251-356), египатски монах, зачетник источњачког монаштва и сматра се оснивачем монаштва целокупног хришћанства. Ова коптска патријаршија има пар хиљада верника у Израелу и неколико милиона верника у Египту.

Храм Свете Јелене припада Коптској православној цркви и налази се уз Патријаршију Коптске цркве. Добила је име по мајци цара Константина Великог, Јелени која је дошла у Јерусалим и пронашла Часни крст и помогла изградњу Храма Христовог Васкрсења. На северном крају цркве је степениште које води у огромну подземну јаму, цистерну за воду, која је настала копањем. Неки сматрају да је из те јаме вађен камен којим се изградио Храм Христовог Васкрсења.

Православна Грчка Патријаршија и Храм Светог Константина и Јелене је у улици Грчке Патријаршије, сматра се првом и најстаријом патријаршијом у свету, она је МАЈКА СВИХ ЦРКАВА, КОРЕН ХРИШЋАНСТВА. Основана је у дане педесетнице 46 год.не од стране брата исуса Христа и првог патријарха апостола Јакова. 451 године је Патријаршија себи изградила огромну зграду површине 30.000 м2 у којој је седиште Патријаршије са троном у Цркви Христовог Васкрсења. Ова грчка патријаршија управља већином православних храмова и манастира на територији Израела, Палестине, Либана и Јордана и броји преко 150 монаха у свим нивоима свештенства који чине Братство Светог гроба. Храм се налази у оквиру ове Јерусалимске патријаршије и посвећен је Цару Константину Великом и царици Јелени која је пронашла Часни крст и изградила Храм Христовог васкрсења. Њих двоје се сматрају патронима хришћанске цркве зато имају статус равноапостолних.

Храм Светог апостола Јакова, брфата Исуса христа и првог патријарха Јерусалимске патријаршије се налази уз западни зид Цркве Христовог гроба, и излази на трг. У поседу је Арапске православне цркве и отворена је преко целог дана.

Дрво живота

Изван старог дела града, западно од старог Јерусалима на око 1км, налази се манастир Часног крста, на месту где је расло дрво од кога је сачињен крст који је носио Исус Христос. Ово дрво је, говори легенда, део дрвета живота које је расло у рају, а чију је гранчицу убрао Адамов син и засадио на очевом гробу. Верује се да је Адамов гроб на Голготи и да је управо изнад њега пободен крст на ком је распет Исус Христос. Манастир који је саграђен на месту где су из једног корена израсла 3 дрвета: кедар, бор и кипарис од којих је сачињен крст на коме је касније разапет Исус Христ, по божјем промислу. Њега су почели да граде цар Констсантин и царица Јелена у 4.веку, а градњу су наставили цар Јустинијан у 6.веку и цар ираклије у 7.веку, из чијег доба се и данас виде предивни подни мозаици.

Током владавине калифа ал-Хакима (996-1021) многи манастири у Јерусалиму и околини су били уништени, али након његове смрти византијски цареви Михајло 4 (1034-1041) и Константин 9 Мономах (1042-1054) су обновили већину манастира као и манастир Часног крста. Грузијска царица Тамара 1 је у 12.веку много помагала овај манастир, када у њему ствара Шоти Руставели који украшава унутрашњост манастира иконама, мозаицима, фрескама. тада је и формирана манастирска библиотека која је по величини била друга одамх после библиотеке јерусалимске патријаршије. У грузијском манастиру Часног крста, Свети Сава српски је подигао поједине конаке, на свом првом ходочашћу 1229 год. У цркви Светог Подножја Божјег, како истиче Доментијан, „и данас стоје палате које он створи, као и помен родитеља његових и њега самог“ (данас: Манастир Светог Крста). Неки извори тврде да су и у католикону-главној цркви манастира биле фреске Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог. Крајем 13.века мамлучки вођа ан-Насур Мухамед бен-Калаун је затворио манастир и протерао је монахе. Статус кво је владао до 1305 године када је интервенисао Византијски (Ромелијски)император Андроник 2 Палеолог, када је манастир враћен Јерусалимској патријаршији. Просперитет манастира је био до 1517 године када су Палестином завладали турци, који су наметнули велике порезе, па је манастир упадао у све веће дугове, под управом Грузијске краљевине којаје тада била патрон манастира. У 17.веку је Јерусалимска патријаршија откупила дугове манастира и вратила га под њену управу. Патријарх Јерусалимски Доситеј је 1702 године обновио манастир. До данас је манастир под управом своје матице, јерусалимске патријаршије и отворен је за посетиоце и у њему се налази и музеј.

Манастир Светог Аврама је у поседу Грчке православне цркве и налази се на северо-источном тргу који се налази испред Храм Христовог Васкрсења. У прошлости је служила за смештај свештеника и припадала је Етиопљанима. Међутим, 1660 године због великих дуговања и немогућности да плате порезу Турцима, Грци Јерусалимске патријаршије су понудили откуп дуга за цркву на шта су Етиопљани пристали и црква исте 1660 године прелази у руке Грка. испод Цркве, у стени се налази велика ископана цистерна за воду, која датира у у Византијско време. На крову ове цркве се налази стара маслина, за које је везано предање да је за ово дрво био везан ован за време жртвовања Исака од стране Аврама, од којег је црква узела име.

Храм Александра Невског је смештена насупрот северном улазу храма Спаситеља. Храм је основан крајем 19.века од стране ИППО-Императорског руско*палестинског друштва. За овај храм су након 1917 године постали везани многи прогнани Руси и Руске цркве- Бели Руси - који су избегли бољшевизам и због својих про-царских ставова, мада је и до данас удружење остало независно. Име је добило по покровитељу Александру 3, руског принца по имену Александр јаруславич, који је протерао и у биткама победио Немце и Швеђане-Битка на леду 1242 године. Име Невски је по реци Неви где је победио Швеђане. Када је започета градња овог храма 1857.године на том месту је пронађен је лук из римског периода и именованакао Праведна капија, кроз коју је прошао Исус на свом путу за распеће на Голготи.

Храм Светог Харалампоја је под управом Грчке правослане цркве, тј. Јерусалимске патријаршије. Харалампије је био православни свештеник за заједницу Магнезије у време владавине цара Александра Севера (222-235 не). Настаје свађа између њега и гувернера области, Локианоса и био је уцењњен или да напусти своју хришћанску веру или да буде кажњен. Пошто се није одрекао своје хришћанске вере, он је био заточен и мучен до смрти. Хришћани му обележавају дан 10.фебруара.

Етиопска патријаршија Деир Ал Хабаш је у улици Етиопска патријаршија има око 25 верника и они прате порекло своје вероисповести од краља Соломона и краљице Шебе. Упркос томе што је најстарија Хришћанска црква у Африци, име је добила тек 1959 године од стране копта Попа Кирила 5 и по вољи Етиопљана су се издвојили из матичне Коптске цркве. И данас постоје имовински спорови између конфесија, цркава. Глава цркве је у Јерусалиму и то је архиепископ, један од десет архиепископа Етиопске цркве.

Манастир Светог Спиридона је грчки православни манастир у улици Јабша, у близини његовог северног зида је у 4.веку н.е. кипарски митрополит је балсамован и транспортован у Константинопољ одакле је у 15.веку враћен на Крф. По предању становница Крфа, Свети Спиридон је 4 пута спасао острво Крф: једном од Турака, једном од глади и два пута од болести. Многи верници долазе на Крф у цркву да виде мошти-тело Светог Спиоридона, бар на неколико минута, свакога дана, а једном годишње његово тело се износи из Храма и носи широм острва у традиционалној поворци.

Грчки православни манастир Светог Јефтимија, у улици Саида, налази се у близини раскрснице Светог Јефтимија, једном од највећих монаха познатим и као "Велики", пореклом из Јерменије који је дошао у Свету земљу 406 године, био је пустињак у Јудејској пустињи и упокојио се 473 године. Велики манастир који је разорен а налазио се у Маале Адумим је носио његово име. Међу његовим ученицима је био и Мар-Саба, Свети Сава Освећени, по коме је чувена лавра у близини Витлејема добила име.

Манастир Саида, Саиднаја, грчки православни манастир је у улици Саида. Традиција казује да је Јустинијан, византијски цар, када је био у лову на јелене, он је упућен у пустињу Сирије по промислу Марије која је послала јелена. Јустинијан је основао цркву у Сирији и сачинио је икону на којој је јелен и која је путовала од Јерусалима до Сирије и постављена у манастир. Овај манастир је посвећен Марији и Ани.

Манастир Свете Катерине је грчки православни манастир посвећен светитељки из 4.века, родом из Египта која је била погубљена од стране Римљана. Данас у овом манастиру живи неколико монахиња и породица. У прошлости су га користили и походили ходочасници из Русије. први пут је поменут у документима из 1450 године.

Манастир Светих Архангела је нека био српски, данас је грчки православни манастир се налази у улици Светог Франциска бр.11, на 50 метара од Светог Гроба и Христовог Васкрсења.

Манастир је подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду. Кад је цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати казну: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То место је обележено сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

Српски краљ Милутин је јерисалимске Арханђеле подигао на темељима разрушеног манастира у 14.веку, задужбини цара Константина и царице Јелене, а у знак захвалности за победу над Турцима у Малој Азији, коју је заједно с Византинцима, извојевала Милутинова војска. Славећи име Господње после ове победе, краљ Милутин је најпре подигао цркву Светих Архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све србске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.Како је та битка била 1313, узима се да су српски Арханђели у Јерусалиму настали те године или нешто мало касније.

Ову српску светињу у Јерусалиму даровали су потоњи српски владари - краљ Стефан Дечански и цар Душан, а за Душанове владавине и први српски патријарх Јоаникије.Данас овај манастир држи Јерусалимска патријаршија, и у манастиру је десна капела посвећена Србима.

Манастир Светог Георгија- грчки православни манастир у улици Светог Фанциска у близини Храма Светог Гроба, посвећен је једном од највећих Хришћанских светаца. Свети Георгије је рођен у Лоду 275 године, служио је као официр у Римској војсци, и када је одбио наређење цара Диоклецијана да протерује и мучи хришћане, он је утамничен и после великих мучења је погубљен 303 године. Касније је његово тело допремљено у његов родни град, Лод, где је и сахрањен у храму који носи његово име. Легенда казује да је лично он убио змаја. Због јаке симболике и борбе за правду и хришћански дух , многи манастири данас широм света изнад улаза имају слику Светог Георгија који убија Аждаху. Он је Светац и Светитељ многих земаља као што су: Русија, Енглеска, Грузија, Етиопија, Црна Гора-Србија. Познат и као Алх`адр по коме данас по њему носе имена делови Витлејема и насеља широм Свете земље. Свети Георгијем се прославља широм свете земље 23 априла на дан његовог погубљења и 16 новембра на дан сахране током којих реке људи обилазе његов гроб и пале свеће.

Манстри Светог Василија је грчки православни манастир који се налази на кривини северозападног дела улице Алфраир у уличици. Свети Василије Велики је из Цесареје у Кападокији, данашња Турска. Рођен је 329 године и живео је 49 година, био је теолог, аскета. Митрополит Цесареје и један од водећих на Никејским саборима. Сматра се једним од три Света Оца источне цркве и поставио је правила функционисања монашког покрета. То је женски манастир и отворен је само за време празника.

Манастир Светог Теодора је грчки православни манастир и налази се у улици Casa Nova. Овај свети мученик је дошао са истока. Данас је веома поштован у Јерусалиму и Грузији, живео је у 4.веку. Раније је манастир био веома посећен од стране ходочасника, а данас је то ретко и настањују га монахиње.

Манастир Светог Николе је грчки православни манастир у улици грчко-католичког патријархата и то је данас један од највећих манастира у Старом Јерусалиму, први пут се помиње 1400 године, добио је име по свецу из Мирликије (Myra Lycia), југозападни део Турске, из 4.века. који се сматра Свецем и заштитником морнара, затвореника и трговаца на истоку, а на западу се сматра свецем и заштитником деце. Данас се поистовећује са Деда Мразом, измишљеним и комерцијално злонамерним ликом.

Гала Фангаја, грчки православни манастир у копсткој улици, име ~Светиња над светињама~ се односи на Марију Девицу, мајку Исуса Христа. Према Византијском предању, манастир је основала Римска племкиња Мелина која је кренула животом чедности и милосрђа и дошла у Јерусалим почетком 4.века. Она је живела са 90 монахиња и установила неколико монашких заједница и манастира у Јерусалиму. Сам манастир има 2 Храма-параклиса на првом и другом спратуз, Мелина је сахрањена у доњем Храму-параклису.

Манастир Светог Пантелејмона рипада Јерусалимској патријаршији, односно грчкој православној цркви и налази се у улици Светог Димитрија.

Манастир и конаци Светог Георгија са женском школом Свете Диамане налази се у Коптској улици, основали су га Копти у 19.веку и данас служи као образовни центар. У манастиру се налазе мошти Светог Георгија, део руке и ланци којима је био везиван.

Манастир Свете Марије је на углу коптске улице и улице Светог георгија. Ово је мали Коптски манастир у близини Коптског верског центра у Старом Јерусалиму.

Грчки православни манастир, Јерусалимске патријаршије налази се у улици Светог Абтимус, један од најстаријих манастира у Јерусалиму. Манастир Светог Јована Крститеља у Јерусалиму је једна од најстаријих хришћанских цркава у свету. Њу је изградила царица Евдокија у 5.веку. Црква је много страдала у 11.веку од освајача крсташа. На свом првом и другом ходочашћу Свети Сава српски је затицао у јадном стању ову богомољу и даривао је сребром и златом и у великој мери помогао њену ревитализацију, након које су се опет отворила врата ове цркве. Дуго је Свети Сава српски у њој спомињан на литургијама уз ктиторе.

Манастир има 2 спрата На првом спрату су видљиви остаци Византијског Храма и на његовом зиду пише на Енглеском од 1926 год. и да Енглески протестанти шланови реда Светог Георгија овде служе литургије. У манастиру се налази део лобање Светог Јована Крститеља. Конаци су изграђени око манастира и у манастир се улази из улице Хришћанске.

Храм преторијум-претрес је под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије и налази сена Путу суза - Via dolorosa измењу Ево човека Ecce homo и раскрснице. Ово место је по веровању православних где је учињен претрес исуса Христа и где је у Римском затвору био заточен, и данас се виде остаци римског затвора у подруму манастира.

Манастир Светог Никодима Deir Al'ads припада Јерусалимској патријаршији. Саграђен је током првог крсташког периода . Место је идентификовано као затвор у коме је био заточен Апостол Петар и којег је ослободио Анђео. Други историчари сматрају да је на овом месту била кућа Херода Антипе, гувернера галилеје, који је тражио од Понтија Пилата да суди Исусу Христу. Како год, херод је оптужио Исуса и вратио га је Понтију. манастир носи назив по Никодиму, следбенику Исусосвом који је помогао Јосифу да скину исуса са крста и премажу га миром. По Хришћанском предању (Јован 3), Никодим је био члан Sanhedrin, Синедриона и "Службеника Јевреја". Уз то је радио у народној кухињи делећи супе гладнима и сиромашнима.

Црква Свете Ане која се налази близу Лавље капије Јерусалима је по веровању католика било место куће и рођења Пресвете Богородице. Православни верују да је место рођења Пресвете Богородице неко друго и да ја на њему исзграђен храм од стране цара Константина Великог које су уништили Персијанци. На том месту је Саладин изградио медресу под именом а-Салах, и муслимани су је користили до 18.века када се исељавају из ње тврдећи да у њој има духова. 1856 године Отомански султан Ибн АлМајид је предао кључеве Француском конзулу Емилу Паши да на том месту изгради католичку цркву. 1878 године је Француска власт кућу предала на коришћење реду "Белих Отаца" (по боји одора које носе) и они су основали манастир.

Археолошка истраживања су уз северни зид овог манастира открила остатке великог резервоара (100м са 15м) са Византијском-православном црквом и апсиду храма. По предању из (Јован 5.) ту се некада налазила бања Бетесда у којој је Исус излечио болесног који је боловао 38 година.

Манастир Свете Ане и Јоакима јегрчки православни храм који се налази на крову Грчке Патријаршије поред манастира Светог цара Константина и царице јелене који се сматрају патронима Јерусалимске патријаршије. Манастир се простире на великој основи у оквиру којег се налазе моначке келије, трпезарија, канцеларије и чини центар комплекса Јерусалимске патријаршије и у којој је мали Храм чија врата воде у Хран Светог Гроба.

Храм Светог Марона Маронитска црква у улици Свтог марка и резиденцијални комплекс Маронита, на другом спрату се налази и хостел. Назив је добио по Светом Марону, монаху који је живео у 6.веку, патрону Маронитима који живе у Либану.

Храм Светог Марка- Сиријска православна црква, налази се у улици Арарат, први манастир је изграђен у 6.веку, а на његовим темељима је изграђен нови храм у 12.веку који се данас користи. Ово место је религиозно и молитвено седиште Сиријаца у Јерусалиму. Сматра се да је најстарија црква у Израелу и која чува Јерменски и Сиријски језик у својим молитвама. По њиховом веровању, овај манастир је на месту дома апостола Марка, аутора Јеванђеља, тако да се његова слика налази на улазу у манастир. Такође, Сиријсци верују да је у овом храму соба Тајне вечере као и место на коме су се апостоли поново окупили након 50 дана након Пасхе, педесетнице и спустио се на њих свети дух.И ово је на које се сакрио након ослобађања из тамнице од стране Анђела.

Храм Светог Теодосија- Јерменска православна црква, налази се у Јерменском кварту, изградио је Јерменски краљ хатоум од Сицилије 1256 године у сећење на његовог сина Тороса, који је страдао у борбама против Египћана. Овај Јерменски храм има веома богату библиотеку са многим преводима на Јерменски и старим списима и богато украшеним књигама.Свети Теодор Мизрахи , мученик из 4.века и светац је веома поштован у Јерменији и Грузији.

Јерменска Патријаршија и храм Светог Јована се налазе у улици Јерменске Патријаршије постоји у јерусалиму од 6.века и до данас је играла важну улогу у Јерусалиму али и у Храму Светог гроба. Током 1 светског рата, Патријаршија је збринула велики број избеглица од Турског геноцида. храм Светог Јована се сматра једном од најлепших храмова у Јерусалиму. У темељима ове Патријаршије су остаци Византијског храма из 6.века. Садашња зграда је из 12.века, носи име по Јовану Ben Zebedee, једног од 12 апостола који су погубљени од стране Ирода 44 год. н.е. По легенди, Јовану је одсечена глава, која се данас чува у овом храму, и тело Јована се налазиу овом храму, барата исуса Христа, првог епископа Јерусалима који је убијен у складу са јеврејском традицијом бацањем са ивице Храма на гори, Соломоновог храма. Обнова храма која је довела до данашњег изгледа је урадио Патријарх Гергије (1717-1749) који је и носио ланце до Јерменије како би откупио дугове манастира.

Храм Светих Анђела (Deir Al Zeitoun) јерманска православна црква, налази се у Јерменском кварту. По мишљењу Јермена ово је кућа секра Кајафе, јеврејског свештеника који је осудио Исуса пре привођења Исуса у Гетсиманији и пре суђења Понтија Пилата. Ово место је познато и по томе што је рква Анђела који су покрили своја лица кадаје Исус осуђен од Кајафе и изведен на суд. Садашњи храм потиче из 12.века, а налази се на темељима античког храма из 4.века. Храм је прво место хапшења Исуса Христа и у дворишту Храма се налази стара маслина на којој је по веровању био везан Исус пред суђење. Пошто су ходочасници много ломили гране маслине, данас је маслина ограђена каменом оградом. Храм свакодневно служи Јерменским свештеницима за службу. Ту је и Јерменски манастир.

Deir Al-Sultan- Етиопско-Коптски храм на крову капеле Свете Јелене у Храму Светог Гроба који је у време Крсташа користио за становање и као трпезарија. Средином 18.века, Етиопљански монаси су се населили у Израелу и у околини Јерусалима. Временом су Копти преовладали пошто су имали подршку Отоманског царства, али након шестодневног рата 1970 године Копти су церемонијално преузели свој део у Храму Светог гроба, а Етиопљани су се вратили у свој Храм на крову. Израелска влада је веома поштовала Етиопског цара Хајле Селасија, али није решила спор са Египатским коптима за статус кво, Етиопљани су запретили влади Израела да ће протерати све етиопљанске Јевреје из Етиопије, и криза се продубила тако да до дан данас је статус кво остао на снази. У дворишту је старо дрво за које се верује да је на њему жртвован Исак. И две етиопљанске капеле премошћују Храм Светог гроба.

Капела четири животиње, горња капела је Светог Михајла (налази се у пролазу између доње Етиопске капеле и Храма Светог гроба и храма на крову Деир Ал-Султан још од 17.века. Од 19.века ову капелу користе Етиопљани и она сеназива четири животиње вероватно због слике која је била у њој а представљала је причу из књиге Откровења (Глава 6) о четири јахача Апокалипсе. Доња капела је назб+вана по Светом Михајлу Арханђелу који је веома поштован код Етиопљана и Копта. Горња капела је фрескописана у 20.веку и рестаурирана је 1970 године на којој су Краљица Шеба и краљ Соломон који се противи ортодоксним јеврејима који су у традиционалним ношњама.

Манастир Светог Пантелејмона је добио име захваљујући Светом Кирилу, епископу Јерусалимском, Катехети 351 год. н.е. Међутим, у последње време манастир је преименован у Светог Пантелејмона у у њему је пребачена болница за потребе грчког свештенства из Хотела Глориа. Унутрашњост манастира је преуређена и уређена лепим фрескописом уз помоћ Сестре Харитини.

Свети Модест је хришћански светитељ. Био је патријарх јерусалимски. Рођен је у Севастији Кападокијској (Мала Азија) у хришћанској породици. Међутим родитељи су му умрли када је имао само 5 месеци. Када је одрастао продан је као роб неком многобошцу у Мисир. Међутим он је свога господара обратио у хришћанство, па му је он поклонио слободу.

Био је настојатељ обитељи светога Феодосија Великог (основана у IV веку) у Палестини. Повукао се на гору Синајску, где се подвизавао до своје педесет девете године. Када је Сирију и Палестину напала војска персијског цара Хозроја заједно са Јеврејима (614. године) заробили су бројне хришћане и јерусалимског патријарха Захарију, а многе храмове су разрушили. Пошто је Захарије био у ропству на привремену дужност је постављен Модест. Он је уз помоћ александријског патријарха Светог Јована Милостивог (слави се 12/25. новембра) успео да обнови већину уништених храмова. Такође је сахранио иноке из обитељи Светог Саве Освећеног које су побили Персијанци. После 14 година вратио се патријарх Захарије са Часним Крстом. Међутим убрзо после повратка Захарије је преминуо. После његове смрти Свети Модест је постављен за јерусалимског патријарха.

Свети Модест је преминуо 633. године у деведесет седмој години свога живота.[1]

Светог Модест, Српска православна црква, слави 18. децембра по јулијанском а 31. децембра по грегоријанском календару.

Манастир Светог Стефана

Византијска царица Евдокиа створио дивну цркву у име Протомартир Стефана у мјесту гдје је убијен светац. Грчка православна црква у на Кедронска долина супротном тхе Лион капије Старог града. Ова црква је посвећена Св Стефану, први хришћана су мучена у '35. Црква ЦБ. Стивен је подигао византијског царице Еудокиа, супруга цара Теодосија ИИ, на претпостављеној сајту мучеништва Св Стефан. Освећење је одржана у 460 АД Црква је била толико велика да може да прими до 10 хиљада. Човек. Од византијске цркве да су преживели само темељ старог базилике, открио археолози у касном КСИКС веку. Модерна црква подигнута је 1930. на рушевинама византијске цркве.

Гротто Каменовање Ст. Стивен под Грчке православне цркве. Стефан у подножју Маслинске у Јерусалиму Према легенди испод ове цркве је гроб Степхен Накдимон, Гамлиел и његовог сина Авивуса. Рабин Гамлиел био учитељ се. Павле и симпатичан однос према хришћанима. Он се сложио да га сахране на земљиште које припада мученика Степхен, каменован у Јерусалиму. Временом, он Гамлиел и његов син прешао у хришћанство и сахрањују се поред Ст. Стефан. Свети Стефан Свети апостол од 70, Протомартир и архиђакон Стефан († 34) је био најстарији од седам, постављен од апостола, тако да се зове архиђакон. Он је постао први мученик Цркве свесног вере у Христа у доби од око 30 година. По речима Ст. Астериа Амасиа, било је "Првина мученика, наставник пате за Христа, темељ доброг професије за раније Стивен нико изли своју крв за Јеванђеља."

Свети Стефан, Византијска икона,10. век.

У свом животу, саставио Свети Димитрије, митрополит Ростов, говори нам да милост Божију, Ст. Архиђакон Стефан радио многе знаке и чудеса међу верницима, лежао руке на болесне, и они су постали здрави. Поред тога, он је био јак реч и дело, верни тврдио у вери, Јевреји осуђују као невернике, да их доказују из Закона и Пророка, они су неправедно, завист, убили Сина Божјег, Месије, очекиване толико векова.

Манастир Светог Сиона

Сионска гора (Сион, Mount Zion הר צִיּוֹן‎‎, Har Tsiyyon) је назив за брдо, брежуљак у југоисточном делу, и непосредној близини Старог града у Јерусалиму.

На Сионском брду се налази кућа, Сионска Горница, (соба на спрату), у којој се збила Тајна вечера (последња вечера), која је некада била црква, затим џамија, а сада је место обиласка свих поклоника Свете земље. У непосредној близини сале Тајне вечере је и Давидов гроб, Псалмописца. Непосредно поред зидина Старог града и Сионске порте(капије), на брду Сион је и Црква Успења пресвете Богородице, а у близини је и старохришћанска јерменска црква.

На брду Сион је био град Јевусеја који је Давид освојио. Када је град освојен назван је Давидовим градом. Сион је имао и друга библијска значења, као: Божији град, Јахвеов град, Свето брдо.

Према Новом завету Исус је одржао говор на Сионској гори, познат као Беседа на гори Сионска гора се по Новом завету предствља се и као место искупљених људи и симбол новог спасења.

Свети Сава на Сионској гори

Свети Сава је, приликом свог првог ходочашћа у Свету земљу, био велики дародавац манастира и цркава, па је и кућу где се збила последња Христова вечера, Сионска Горница(где се збила Тајна вечера) купио од Сарацена и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава. На Сиону је купио и земљиште за српски манастир, подигао је и Цркву светог Јована коју ће, заједно с кућом, манастиром, даривати као метох Лаври светог Саве Освећеног. У крсташким ратовима и црква и кућа, манастир, су порушени. Највероватније су је запалили темплари у последњем крсташком рату. Обновили су је фрањевци у 14. веку. То је место последњег одмора светог Стефана.

Манастир Светог Онуфрија, Акелдама Манастир Светог Онуфрија

Манастир Онуфрија Великог - православни грчки женски манастир у Јерусалиму (у области Акелдама , Исток Јерусалим) у Израелу . Основан у знак сећања на чињеницу да овде у 4. веку је живео и молио се Онуфрије Велики. Манастир се налази у Јерусалиму (прецизније, у јужном делу источног Јерусалима ), на уској тераси у југоисточном делу долине Хинном , око 150 метара од места где је долина Кидрон се спаја на сјевероистоку са падином планине Евил.

Свети Онуфрије (грчки: Ονούφριος, од египатског: Wnn-nfr - „онај који је непрестано добар") је био аскета из 4. века, који је живео у пустињи Горњег Египта. Сматра се једним од пустињских отаца.

Онуфрије је испрва био монах у манастиру покрај Тебе, да би затим отишао у пустињу где је проживео сам остатак свог живота (према предању, преко педесет година). Све власи су му биле „беле као снег“, коса и брада су му досезале до земље, а тело му је било обрасло длаком јер је дуго живео без одеће. Носио је једино појас од лишћа.

О његовом животу знамо на основу писања монаха Пафнутија, који га је једном приликом посетио у пустињи. Он каже да је цео Онуфрије изгледао блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија, Онуфрије га је ословио именом, и испричао му свој живот у пустињи. Рекао је да га је ту довео његов анђео чувар, и да се годинама хранио ретким пустињским растињем, док анђео није почео да му доноси хлеба да утоли глад. Након тога је, промишљу Божјом, израсла крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, а ту је и настао извор воде. Ипак, говорио је Онуфрије: "Највише се храним и појим слатким речима Божјим". На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговорио је пустињак, да му анђео Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га.

Другог дана стари испосник је рекао Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклонио је колена, помолио се Богу и преминуо. У том је Пафнутије видео светлост како је осветлила тело упокојеног свеца и чуо песму анђела. Сахранивши Онуфријево тело, Пафнутије се вратио у свој манастир и разгласио свима о овом подвижнику. Онуфрије је преминуо 400. године.

Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном, а 25. јуна по грегоријанском календару. Католичка црква га слави 12. јуна.

Манастир је преживео у пећину, под називом пећина Светог Онуфрија Великог, у коме је живео и молио се. Друга монашка пећина зове се пећина од апостола, јер је наводно се ту скривао апостол током патње и смрти Исуса Христа на крсту. Манастирска црква Светог Онуфрија Великог постоји од древних времена и траје урезана у пећини са хебрејским гробовима у нишама. Одавде почиње православна традиција концентрисаних гробова у црквама у част Светог Онуфрија Великог.

Садашње манастирске зграде су грађене у другој половини 19. века . Поред ових пећина, манастира, у непосредној близини постоје многе друге, укључујући и оне активне.

Манастир Светог Симеона Богопримца из Катамоне

Налази се на врху брда у северном делу Катамонас, једног од најугледнијих области савременог западног Јерусалима. Назив области Катамон потиче од Грчке " Ката Тои монастериои " - "испод манастира" . Манастир је сада окружена великим парком са пуно борова и чемпреса у подручју познатом као Гиват Ораним. Манастир, ограђен високом оградом и поставити у бујном зимзелено дрвеће, једва видљивим из даљине. Према натписом на грчком изнад врата ова двоспратна комплекс је изграђен 1859.

У време цара мисирског Птолемеја Филаделфа изабран је као један од седамдесеторице, којима би поверен посао превођењаБиблије са јеврејског на грчки језик. Када превођаше пророка Исаију, па дође до пророчанства: „Ево дјева ће затрудњети и родиће сина“, он се збуни, па узе нож да избрише реч „дјева“ и замени је са речју „девојка“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону анђео Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. И рече му још весник Божји, неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде иДјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога:„Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Храм

Храм се састоји из два дела повезана заједничком широком тријема. Гробница Симеона се налази на левом пролаза. Ово је празан гроб јама (снага, светитељ су пребачени у Цариград, а потом у Загорју, Хрватска), дана с је део моштију враћен у Јерусалим православној патријаршији.. На источном зиду је икона, "Не плачи за Ме Мајка" или грчки "екстремни понизност." Храм је освећен 1881. са патријархом ЈерусалемНикодим. Овде се налазио један од земље Патријаршијски пребивалишта. Храм је био парохијски до 1948. године, када су православни становници Арапски напустили то подручје.Од тада, храм је посетио углавном православне ходочаснике често из Грчке. Руски ходочасници долазе овамо на одмор сећања на Ст.Симеон и Св .. пророчица Ана.

извор: http://guide-israel.ru/attractions/44506-xram-simeona-bogopriimca-v-katamonax/

Манастир Светог Јована у Еин-Керему

Грчки православни манастир Светог Јована Крститеља се налази у подножју западбе стране брда Еин Керем. Он је служио грчкој православној заједници у Еин Керему. Садашњи манастир изграђен 1894 год. а обновљен је 1975. године.

Храм Светог Јована, јерменски

Храм Светог Јована Крститеља, јерменски православни храм у Јерменском кварту. Налази се близу Храма Светог гроба и улази се у њега кроз источни зид трга Светог гроба, наслања се на Етиопску капелу. Храм је затворен, а отвара се само два пута годишње.