Sveta zemlja
 
Sveta zemlja
Sv.Arhangeli Jerusalim
Jerusalim Istorija  
 
  

Istorija Jerusalima

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014

 

 

Hrišćanski period Jerusalima
Rani period
Period do danas

 

Judejski period Jerusalima
Rani period
Period do početka nove ere
     - Starozavetni hram
- Solomonov hram
     - Zorovaveljov hram
 - Irodov hram
Period nove ere
Hrišćanski osvrt

 

 

Ο poreklu naziva grada Jerusalima mnogo je pisano i govoreno. Još egipatski pisani izvori iz XIX ili oni iz XVII veka pre Hrista pominju ovaj grad kao Aušamen ili Rušalimun. U drevnom spisu - Poslanicima (Tel El-Amarna) iz XIV veka pre Hrista pominje se kao Uru-salim. Naziv ovog grada na jevrejskom jeziku je Jerušalajim. U prevodu Svetog Pisma (Stari Zavet) na grčki jezik (Septuaginta), ova reč spominje se kao transkribovana sa Jevrejskog jezika, a u nekanonskim knjigama susreće se oblik "Jerosolima". U Starom Zavetu, kada je ovim gradom vladao car Melhisedek, on se nazivao "Salim", a kada je njime vladalo pleme Jevuseji - "Jevus". Kada je grad osvojio car David, nosio je jednostavno naziv "Grad Davidov". Od tog vremena, na mnogim mestima u Svetom Pismu Starog Zaveta poznat je kao Sion, što je u prvom redu označavalo gradsku tvrđavu kao simvol neosvojivosti, čvrstine i nepokolebljivosti. Etimološki i semantički "Jerusalim" označava "mesto mira" (od jeru i salem).

 

 

 Hrišćanski rani period

 

U istoriji Crkve, Jerusalim je bio mesto održavanja Apostolskog sabora (oko 49). Ubrzo je bio razoren od strane Rimljana (70). Grad od tada takoreći i ne postoji. Hrišćani su iz njega raseljeni, napustili su grad neposredno pre njegovog uništenja i prešli u grad Pelu. Kada je 135. godine rimski imperator Adrijan na ruševinama Jerusalima osnovao pagansku naseobinu Eliju Kapitolinu, prema Jevseviju, u njemu je nastala crkva od Hrišćana koji su dolazili iz mnogoboštva. Epifanije Kiparski svedoči, pak, da su se u njega vratili prognani Hrišćani, odn. "učenici apostolskih učenika" i sačinjavali jezgro Elijske crkve. U istoriji rane Crkve na Istoku, Elijska Episkopija je bila potčinjena Mitropoliji Kesarije palestinske, pošto je Kesarija bila glavni grad cele oblasti. I pored toga, Elijski Episkop je uživao veliku čast. To je zvanično potvrdio Prvi vaseljenski sabor (325) svojim VII kanonom. Ugled ove Episkopije rastao je tokom celog IV veka, da bi u V veku Episkop u Jerusalimu dobio zvanje Patrijarha. Već od doba cara Konstantina Velikog (305-337), svi hrišćanski carevi obraćali su posebnu pažnju ovom gradu. Car Konstantin je sagradio hram Vaskrsenja, a na poseban način je obeležio i ostala sveta mesta u ovom gradu i njegovoj okolini koja su vezana za život i rad Gospoda našeg Isusa Hrista, kao što je Golgota, mesto gde je pronađen Krst Gaspodnji. Veoma rano, već od IV veka, u Jerusalimu cveta monaštvo. Krajem IV veka više puta je dolazilo do nesporazuma u Jerusalimskoj crkvi u vezi sa pitanjem jurisdikcije, odn. duhovne nadležnosti. Oblast Palestine bila je podeljena na tri dela: Kesarija, Skitopolj i Petra. Kesarijski Mitropolit je vremenom počeo da gubi ugled, dok Mitropolit grada Jerusalima dobija titulu Patrijarha. Mitropolit Juvenalije Jerusalimski izneo je ovo pitanje na dnevni red Trećeg vaseljenskog sabora (435) i tražio je da od Antiohijske crkve budu izuzete Palestina, Finikija i Arabija. Ovim pitanjem bavio se i Četvrti vaseljenski sabor (451) koji je doneo odluku da "tri Palestine" pripadnu Jerusalimu (Kesarija, Skitopolj i Petra). Jerusalimska Patrijaršija je u sistemu pentarhije zauzimala peto mesto, posle Rima, Carigrada, Aleksandrije i Antiohije. Pažnju koju je car Konstantin Veliki poklanjao Jerusalimu, poklanjali su i potonji vizantijski carevi. Posebno je car Justinijan (527-565) bogato pomagao ovu crkvu. Car Iraklije (610-641) je oslobodio grad od Persijanaca, koji su ga držali od 614 do 628. godine. Pod nezadrživom najezdom Arabljana grad je osvojen 637. godine, kada je u njemu Patrijarh bio Sveti Sofronije.

 

 

Hrišćanski period do danas

 

Osvajanjem od strane halifa Omara, Jerusalimska crkva je i dalje imala prava nad svetim mestima. Kao osvajači, Arabljani su nastojali da Hrišćane prevedu na islam i da šire arabljanski jezik. Hrišćani su u vreme kalifa Omara II (711-720) doživeli progone, koji su se i kasnije nastavljali sredinom i u drugoj polovini X veka, kada je u bijen Patrijarh Jovan VII (964-966), a kalif Al-Hakim (996-020) požarom je uništio hram Vaskrsenja. Jerusalimska crkva je u ova teška vremena dobijala pomoć spolja, od vizantijskih careva Konstantina VIII (1025-1028) i Mihaila IV (1034-1041), koji su zahtevali prestanak gonjenja Hrišćana, povratak silom prevednih Hrišćana u islam, kao i obnovu uništenih hramova. U vreme kada su latinski krstaši osvojili Jerusalim (1099) i osnovali Jerusalimsku Kraljevinu, položaj Hrišćana nije se mnogo promenio. Patrijarh Simeon bio je od strane krstaša proteran na Kipar, gde je i umro. Krstaši su postavili svog latinskog jeretičkog poglavara kao i ostale klirike. Mameluci su osvojili Palestinu (1268), a krstaše su isterali iz grada (1291). Jerusalimu je od tada pomoć stizala iz Carigrada sve do 1453. godine, kada je Vizantija pala pod Turke. Sultan Selim I isteruje Mameluke (1517), i Jerusalim takođe pada pod Turke. Period njihove vladavine je trajao sve do 1917. godine, kada Britanci osvajaju grad. Ujedinjene nacije im poveravaju upravu na 30 godina. Pred kraj mandata, dok su Ujedinjene nacije pripremale poseban međunarodni plan za Jerusalim, Britanci se povlače iz Palestine, a Izrael proglašava nezavisnost

 

 

Judejski rani period

 

Najstariji Jerusalim, jevusejski grad Jevus ili Gora Sion (2 Sam 5,7), koji je uprkos jednom izrailjskom osvojenju ostao jevusejski (Sud 1,8,21), ležao je na jugoistočnom brdu nad izvorom Gion. Imao je četiri kapije (vrata) i zahvatao je područje od 3 hektara. Od kada ga je David osvojio, nazvan je "Davidov grad" (2 Sam 5,9). Car je obnovio kružne zidove (2 Sam 5,9; 1 Dn 11,8). Solomon je proširio Jerusalim prema severu, pripojivši mu područje Hrama i dvora (9ha) i Milon. Uz to, on je ojačao još jednom zidine severnog grada (1 Car 3,1; 9,15,24). U doba careva grad se još jednom proširio (za 9ha) prema severozapadu; to je onaj "drugi kraj" ili "novi grad" (2 Dn 22,14; Sof 1,10). Zidine i kule ponovo su ojačane (2 Dn 26,9; 27,3; 32,5; 33,14), ali osim proširenja radi zaštite banja (izvora) na jugu, do progonstva i robovanja Jevreja u Vavilonu, Jerusalim nije bio proširivan. U ovo doba, Jerusalim su osvojili i pljačkali (-925) faraon Sisak (1 Car 14,25) i (-843) Filistejci i Arabljani (2 Car 12,18; 2 Dn 24,23). Izrailjski car Joas oborio je zid između kapije na jugu i Jefremove kapije (-792) dužine 400 lakata (2 Car 14,13). Senahirim je uzalud opsedao Jerusalim (-701)(2 Car 18-19). Asirci odovde cara Manasiju u zarobljeništvo (posle -648) (2 Dn 33,11); Faraon Nehaon (Neho) zauzima grad (-609) (2 Dn 36,3). Navuhodonosor ga je dvaput zauzimao (-605 i -597) (Dan 1,1; 2 Car 24,10) pre nego što ga je posle dvogodišnje opsade konačno razorio (-587) (2 Car 25). Ponovna izgradnja grada započeta je 538. godine pre Hrista.

 

 

Judejski period do početka Nove ere

 

Iz Nemijinog vremena, kada su obnovljene gradske zidine (-445), prvi put dobijamo opis utvrđenja Jerusalima. Tada je grad imao, gledajući sa severa, šest novih vrata (kapija), pa je zajedno sa starim bilo deset vrata:

Ovčija vrata (Nem 3,1; 12,39; Jn 5,2) ili Venijaminova vrata (Jer 37,13; 38,7; Zah 14,10), zapadno od njih stajale su kule Meje i Ananeila (Nem 3,1; 12,3).
Riblja vrata (Nem 3,3; 12,39; 2 Dn 33,14; Sof 1,0).
Stara vrata (Nem 3,6; 12,39) ili Vrata na uglu (2 Car 14,13; Jer 31,28; 2 Dn 26,9; Zah 14,10).
Jefremova vrata (2 Car 14,13; Nem 8,16).
Vrata doline (Nem 2,13; 3,13; 2 Dn 26,9), koja odgovaraju zapadnim vratima jevrejskog grada - arheološkim istraživanjima dokazalo se da su ova vrata korišćena sve vreme do makavejskog doba.
Gnojna vrata (Nem 2,13; 3,13-14; 12,31), nazvana i vrata između dva zida (2 Car 25,4).
Izvorska vrata (Nem 2,14; 3,15; 12,37), u čijoj je blizini bilo jezerce u Kidronskoj dolini (Nem 2,14).
Vodena vrata (Nem 3,26; 8,1-16; 12,37).
Konjska vrata(Nem 3,28; 2 Dn 23,15; Jer 31,40), unutrašnja vrata između hramovnog mesta i Ofela.
Tamnička vrata (Nem 3,31; 12,39), verovatno severoistočno od Hrama.

Kada je Aleksandar Makedonski osvojio Persijsko carstvo, Jerusalim je podlegao grčkom kulturnom uticaju (-332), a u borbama njegovih naslednika i u makavejsko doba (III vek pre Hrista) grad je stalno menjao vladare, a njegove tvrđave razarane su i obnavljane (Sir 50,1-4).

 

 

 

Starozavetni hram

 

 

Starozavetni Jerusalimski hram, središte izrailjskog religijskog i nacionalnog života u biblijskom dobu, od ustanovljenja monarhije (X vek pre Hrista) pa sve do njegovog razorenja od rimskih legija 70. godine posle Hrista. Čak u VI veku pre Hrista, kada je hram (Solomonov) ležao u ruševinama skoro 70 godina usled vavilonskog osvojenja Judinog carstva (586), žrtve su prinošene u hramovnom dvorištu. Hram je postojao gotovo bez prekida više od hiljadu godina i tokom svog postojanja doživeo je dve veće obnove, jednu posle ropstva 520. godine pre Hrista, a drugu u vreme pozamašnih građevinskih radova Iroda Velikog dok je vladao Judejom od 37. godine pre Hrista do 4. godine posle Hrista. Na osnovu toga, možemo govoriti ο tri hrama:

  • Prvi - Solomonov
  • Drugi - Zorovaveljov
  • Treći - Irodov

Pored 23 knjige Starog Zaveta i 11 knjiga Novog Zaveta koje govore ο hramu, on se spominje u devterokanonskim knjigama i psevdoepigrafima (apokrifima), kao i u delima judejskog filosofa Filona Aleksandrijskog i istoričara Josifa Flavija. Izveštaji ovih poslednjih naročito doprinose našem znanju ο Irodovom hramu, pre razorenja (70. godine posle Hrista). Ne postoji ni jedna druga građevina starog sveta koja je izazivala toliku pažnju kao Solomonov hram, ili treći hram, koji je obnovio Irod. Od njega su uzeti neki delovi, da bi bili uzidani u trijumfalnu kapiju u Rimu, i samo je veličanstvena arhitektonska ambicija Justinijanove Svete Sofije u Carigradu mogla da nadmaši lepotu jerusalimskog Irodovog hrama.

 

Solomonov hram

 

David je prvi predložio da se skinija zameni izrazitijom građevinom, ali mu je to uskraćeno iz razloga koje mu je predočio prorok Natan (2 Sam 7,5-17); i premda je skupljao materijal i ugovarao poslove, izvršenje zadatka ostavljeno je sinu Solomonu. Solomon je, uz pomoć tirskog cara Hirama, započeo ovaj veliki poduhvat u četvrtoj godini svoje vladavine i završio ga za sedam godina (949. godine). U izgradnji hrama učestvovalo je 183.000 Jevreja i stranaca - 30.000 Jevreja, na smenu po 10.000 mesečno; 153.000 Hananaca, od kojih 70.000 nosača tereta, 80.000 tesara drveta i kamena, 3.600 nadzornika. Delovi hrama pripremani su dalje od mesta gradnje, i kad su bili sastavljeni, cela konstrukcija bi se podigla bez udarca čekića, pijuka ili gvozdene motke (1 Car 6,7). Građevina je zauzimala mesto koje joj je bio odredio David, a to je ranije bilo gumno Jevusejca Ornana na gori Moriji. Ceo prostor, okružen spoljnim zidom, iznosio je 183 metra (600 stopa), ali samo svetište bilo je relativno malo, utoliko što je imalo namenu samo za sveštenu službu, a vernici su se okupljali u dvorištima, tremovima (pritvor). U ovoj i u svim suštinskim tačkama hram se držao uzora, od kojeg se uglavnom razlikovao po tome što je imao odaje oko svetišta za sveštenike i levite, kao i za riznice i magacine.

 

Храм у Јерусалиму - Соломонов трем, реконструкција

Hram u Jerusalimu - Solomonov trem, rekonstrukcija

 

Πο svojim dimenzijama, svetište je bilo tačno dva puta veće od skinije, zgrada pri zemlji bila je dimenzija 80 H 40, a visina 30 lakata. Kao i skinija, hram se sasto jao od tri dela: trem, svetinja i Svetinja nad svetinjama. Prednju stranu trema, po uzoru na egipatske hramove, držala su dva velika bronzana stuba, Jahin i Voaz, 18 lakata visoki, s kapitelima od još po 5 lakata, ukrašeni ljiljanima i šipcima (bademima, 1 Car 7,15-22). Cela unutrašnjost bila je obložena drvenarijom bogato rezanom i prevučenom zlatom. Zaista, iznutra i spolja građevina je bila upečatljiva uglavnom po izobilnoj upotrebi ofirskog i parvajskog zlata. Blistala je na jutarnjem suncu. Iznad kovčega zaveta, koji je kao i u skiniji bio u Svetinji nad svetinjama, postavljeni su novi heruvimi čiji je jedan par krila dosezao do zidova iza njih. U svetinji, pored kadionog oltara, izrađenog od kedra prevučenog zlatom, bilo je sedam zlatnih svećnjaka umesto jednog, a sto sa hlebovima predloženja zamenjen je sa deset zlatnih stolova, koji su nosili, pored hlebova predloženja, bezbrojne zlatne sasude za službu svetišta.

I spoljno dvorište hrama bilo je dvostruko veće od skinijinog; sadržavalo je unutrašnje dvorište, zvano "svešteničko dvorište"; ali Josifov opis rasporeda dvorišta i tremova i kapija u enterijeru očigledno se odnosi na Irodov hram. U spoljnom dvorištu bio je novi žrtvenik (oltar) za žrtve paljenice, mnogo veći od staroga. Umesto mjedene (mesing) umivaonice, bilo je "more mjedeno", remek-delo Hiramove veštine, za sveštenička pranja. Zvalo se "more" zbog ogromne veličine. Odaje za sveštenike bile su poređane po spratovima sa strane svetišta, ali nisu dosezale vrh, kako bi bilo mesta za prozore i svetlo za svetinju i Svetinju nad svetinjama. Shodno opisima Josifovim i u Talmudu, neki misle da je na hramu bilo prostorija, što bi mogao da potvrdi izraz u (2 Dn 3,9): "klijeti (gornje odaje) obloži zlatom". Uz to, "oltari na krovu (vrhu) sobe (gornje odaje)", spomenuti u Knjizi ο carevima (2 Car 23,12), očigledno su bili na hramu. Osvećenje hrama bilo je najveća svečanost ikad obavljena prema propisima zakona (1 Car 8). Ovaj hram razorio je Navuhodonosor pri osvajanju Jerusalima 586. godine (2 Car 25,8-18; 2 Dn 36,18-19).

 

Zorovaveljov hram

 

 

Зоровавељов храм, макета

Zorovaveljov hram, maketa

 

Kad je persijski car Kir (536) dozvolio Jevrejima u Vavilonu da se vrate u Judeju i podignu hramu Jerusalimu, predao im je sveštene sasude koje je Navuhodonosor bio doneo u Vavilon. Osim toga, obećao im je podršku i zapovedio svojim sunarodnicima da sarađuju s Jevrejima u ovom delu (Jezd 1,2-4; 6,3-5). Tad su se Tirsata, persijski upravitelj Judeje, Zorovavelj i prvosveštenik Isus smesta vratili u opustošeni Jerusalim, počeli izgradnju žrtvenika za svespaljenice (oltar) na njegovom bivšem mestu i uspostavili žrtveno bogosluženje (Jezd 3,1-6). Najmili su radnike, dovukli kedrovinu s Livana i postavili novi temelj hramu, drugog meseca druge godine po izlasku iz Vavilona, tj. 534. godine (Jezd 3,7-13). Mnogi starci, koji su bili videli prvi hram, sad su plakali, dok su mnogi radosno klicali. Tad su se Samarjani umešali i svojim intrigama doprineli da se radovi prekinu u trajanju od 15 godina - do druge godine carevanja Darija Histapa, tj. 520. godine (Jezd 4,24). Upoznavši se sa ukazom Kira (Jezd 6,1-5), on je izdao drugu dozvolu za gradnju hrama i pružio neophodnu materijalnu podršku (Jezd 6,6-12). Budući ohrabreni, proroci Agej i Zaharija, knezovi i narod pohitaše sa radom, i hram je bio gotov 12. meseca 6. godine carevanja Darija (516), posle čega je bio osvećen žrtvom svespaljenicom (100 junaca, 200 ovnova i 400 jaganjaca) i žrtvom za greh (12 jaraca, prema broju plemena Izrailjevih). Posle ovog, klali su pashalno jagnje i narod je praznovao praznik presnih hlebova (Jezd 6,15-22).

Prema zapovesti Kirovoj, hram je morao da bude 60 lakata visok i 60 lakata širok, što znači da je proporcionalno bio znatno veći od Solomonovog hrama (Jezd 6,3), dok se iz (Jezd 3,12) i (Ag 2,3) vidi da se mnogima činio neznačajnim u poređenju s prvim. Po raskoši i slavi on se nije mogao porediti s prvim hramom, jer u njemu nije bilo kovčega zaveta i odsustvovala je "šehina" - slava, kao vidljivi znak Božijeg prisustva. Svetinja nad svetinjama bila je prazna; na mesto kovčega bio je položen kamen, na koji je prvosveštenik stavljao kadionicu za Veliki dan očišćenja. U svetinji je bio samo jedan zlatni svećnjak, sto za hlebove predloženja, a u dvorištu je bio žrtvenik za paljenice, ozidan od kamena (1 Mak 1,21-28; 4,45-51). Prorok Agej tešio je narod govoreći da će slava ovoga hrama prevazilaziti slavu prvoga, i da će Gospod ovde podariti mir (Ag 2,9). Ovo proročanstvo ostvarilo se na trećem hramu (koji je bio uveličana kopija drugog), jer je u njemu učio Isus Hristos. I drugi hram je imao "pritvore", dvorišta sa odajama, kolonadama i vratima (1 Mak 4,38).

Zorovaveljov hram je opljačkao Antioh Epifan i bio je oskrnavljen idolskim žrtvama (1 Mak 1,21-28; 1,46-47; 4,38), da je čak žrtvenik posvećen Jupiteru ("mrskost zapuštenosti", "gnusoba opustošenja") bio postavljen na žrtvenik za paljenice 167. godine pre Hrista (1 Mak 1,54; 2 Mak 6,2). Hrabri Makavejci su podigli ustanak, proterali Sirijce, obnovili svetište posle trogodišnjeg uniženja, hram ponovo osvetili (1 Mak 4,36-59) i utvrdili brdo hrama zidovima i kulama (1 Mak 4,60; 6,7). Za spomen ponovnog podizanja hrama, dana 25. decembra 164. godine, Juda Makavejac i izrailjska zajednica ustanovili su novi praznik - Obnovljenje (hrama) - Hanuka, koji se morao slaviti tokom osam dana, počev od 25. decembra. On se praznovao i u Hristovo vreme (Jn 10,22). Tokom vremena hram je doživeo nove udarce, npr. kad ga je Pompej, posle tromesečne opsade, zauzeo na sam Dan očišćenja 68. godine pre Hrista i u njegovim prostorijama izvršio strašno krvoproliće, mada ga nije opljačkao; ili kad je Irod Veliki s rimskom vojskom na juriš zauzeo hram i spalio neke prostorije.

 

 

Irodov hram

 

 

Упозорење из храма у Јерусалиму: "Забрањен улаз незнабошцима иза зида раздвајања, у двориште око Светиње; који буде ухваћен биће сам крив за своју смрт."

Upozorenje iz hrama u Jerusalimu: "Zabranjen ulaz neznabošcima iza zida razdvajanja, u dvorište oko Svetinje; koji bude uhvaćen biće sam kriv za svoju smrt."
 

Zorovaveljov hram je Irodu Velikom izgledao odveć neugledno i odlučio je da ga prezida i načini većim. Ovaj posao počeo je 18. godine svoga carevanja, približno 20. godine do Hrista. Samo zdanje hrama bilo je gotovo za godinu i po dana, a predvorja - za osam godina, dok su spoljne dogradnje trajale mnogo godina. U vreme stupanja Hrista na javnu službu, hram je bio građen već 46 godina (Jn 2,20), tj. od 20. godine pre Hrista do 26. posle Hrista (šest godina do konačnog svog razorenja). Pošto Jevreji ne bi dopustili da se Zorovaveljov hram odjednom sruši, Irod bi, prema njihovoj želji, uklanjao delove starog hrama prema brzini izgradnje novog, i zato se ovaj hram dugo vremena zvao "drugim hramom", mada je bio veći i velelepan. Ovom Irodovom hramu treba posvetiti posebnu pažnju, jer je ukrašavao Jerusalim u Hristovo vreme. Hristos je učio u njegovim dvorištima i predskazao mu propast onda kad su učenici ukazivali na njegovu raskoš (Lk 21,5).

Ovaj hram, koji je sa svojim dvorištima zahvatao trg od jedne stadije (po J. Flaviju) ili 500 kvadratnih lakata, tj. 250m2 (Talmud), bio je izgrađen terasasto, pa je svako unutrašnje dvorište bilo uzdignutije od spoljašnjeg, a sam hram uzdizao se na zapadnoj strani gore i, gledan iz grada i okoline, predstavljao je veličanstven prizor. "Gle, kakvo kamenje i kakve građevine", kazao je Isusu Hristu jedan učenik (Lk 13,1). Spoljno dvorište, u koje su mogli da uđu neznabošci i nečisti, bilo je okruženo visokim zidom s nekoliko vrata i obloženo pločama s raznim cvetovima. S njegove tri strane išla je dvostruka kolonada, a s četvrte, južne strane - trostruka kolonada pod kedrovim krovom, koji su nosili mramorni stubovi 25 lakata visoki. Ta južna kolonada, najbolja i najveća, nazivala se carskim portikom. Istočna kolonada nazivana je tremom Solomonovim (Jn 10,23), verovatno zato što je sačuvana od najranijeg vremena. U tom spoljnom dvorištu prodavali su junce, ovce i golubove, i sedeli menjači novca i drugog (Mt 21,12; Jn 2,14). Sa unutrašnje strane to dvorište bilo je odvojeno od unutrašnjeg dvorišta hrama kamenim parapetom 3 lakta visokim i terasom 10 lakata širokom. Na ovom parapetu, na nekoliko mesta, visile su daske s grčkim i latinskim natpisima upozorenja, koji su zabranjivali nejevrejima - pod pretnjom smrtne kazne - da prođu dalje. I sami Rimljani su se s uvažavanjem odnosili prema zabrani. Do koje mere su Jevreji ispoljavali fanatizam u ovom pogledu, pokazuje slučaj s Pavlom i Trofimom (Dap 21,28; up. Ef 2,14 ο "pregradi").

Samo mesto hrama unutar te ograde bilo je sa svih strana okruženo zidom, koji je sa spoljne strane bio visok 40 lakata (25m), a sa unutrašnje strane samo 25 lakata (12,5m), pa se tako moralo ulaziti stepenicama. Najpre se ulazilo u žensko dvorište od 155 kvadratnih lakata (67,5m2). Glavna od vrata, koja su vodila u žensko dvorište, bila su istočna ili Nikanorova vrata, prekrivena korintskim bakrom - nazivana su i Krasna vrata (Dap 3,2,10). U Svetinji nad svetinjama nalazio se samo jedan kamen, koji je obeležavao mesto gde je bio kovčeg zaveta. U svetinji, bliže zavesi, stajao je zlatni sedmokraki svećnjak, a na severnoj strani - pozlaćeni sto za hlebove predloženja. Iznad celoga hrama nalazile su se "gornje sobe". Oko hrama, sa tri strane, bila je trospratna građevina sa 38 soba. Krov hrama je bio ravan i na njemu su bile zašiljene zlatne šipke, šiljci, kako ptice ne bi sletale na njega i onečistile ga.

Teološke implikacije gradnje Irodovog hrama bile su prozirne. Ovaj car idumejskog porekla nije zidao hram da bi bio popularan i stekao naklonost Jevreja, nego je hteo da lukavo izigra proročansko iščekivanje Jevreja. Prorok Agej (2,7-12) izrekao je za drugi (Zorovaveljov) hram da će njegova slava biti veća od slave prvoga hrama (Solomonovog), jer će se u njemu pojaviti Očekivani. Međutim, Irod je pod izgovorom da popravlja, izgradio novi hram, ne bi li izigrao Agejevo proročanstvo. Međutim, Hristos - Očekivani zaista se u tom hramu pojavio, premda ga Jevreji ne poznaše. Ovom raskošnom hramu, u čijem je pritvoru (dvorištu) propovedao sam Gospod Hristos sa Apostolima, nije bilo suđeno da dugovečno blista u slavi. Nemirni narodni duh dovodio je do nasilja i krvoprolića u njegovom dvorištu. Godine 70. posle Hrista hram je s Jerusalimom razorio rimski vojskovođa Tit. Napominje se da je Tit želeo da poštedi hram, ali su ga vojnici spalili do temelja. Svešteni sasudi, zlatni sto za hlebove predloženja, zlatni svećnjak (menora), odneti su u Rim, i njihovo izobraženje možemo i danas videti na trijumfalnom Titovom slavoluku. Na prethodnom mestu hrama danas je Omarova džamija, otprilike tamo gde se nalazio carski dvorac. To je osmougaona građevina visoka 56m, a sa osam strana po 22,3m; naziva se i Džamija na steni. Od temelja Irodovog hrama ostao je samo zapadni zid, tzv. Zid plača, ispred koga današnji Jevreji uznose molitve Bogu. Radi zaštite hrama bila je podignuta tvrđava Antonija (Dap 21, 34: "logor"), na severoistočnom kraju hrama, upravo gde su se i sastajale severna i zapadna kolonada.

 

 

Judejski period Nove ere

 


Mapa starog Jerusalima

 

Godine 63. pre Hrista, rimski vojskovođa Pompej osvojio je Jerusalim, a 40. godine pre Hrista pao je u ruke Parćana, pre nego što ga je Irod Veliki zauzeo 37. godine pre Hrista. Pod njegovom vladavinom, grad je doživeo novi procvat. Hram je iz temelja obnovio, preuredio je makavejsku tvrđavu Varis (severoistočno od Hrama) u kuli Antonija i podigao dvorac na zapadnoj strani grada. Ovaj dvorac bio je kasnije rezidencija rimskog namesnika koji bi u Jerusalim dolazio ο velikim praznicima, sa četom vojnika da održavaju red; tako su se, najverovatnije, ovde nalazile Sudnica (Pretorija) i Gavata. Irod Antipa je bio smešten u hasmonejskom dvorcu, na istočnoj strani. Poslednje proširenje, za oko 30 hektara, Jerusalim je doživeo pod Irodom Agripom I. On je ozidao predgrađe Vizetu sa tzv. "Trećim zidom", ali je bio prisiljen da pod rimskim pritiskom obustavi radove pre nego što je zid bio gotov. Pretpostavlja se da je to današnji severni zid ili da su to ostaci zida, pronađeni na 500m dalje ka severu. U Judejskom ratu grad je potpuno razoren (70), no samo jedan deo zapadnog zida i tri moćne kule pri Irodovom dvorcu Tit je ostavio kao znak pobede. Posle drugog judejskog ustanka (132-135), car Adrijan je na ruševinama podigao paganski grad, Kolonija Elija Kapitolina, u kome je sagradio hram paganskom bogu Jupiteru, koji je tamo ostao sve do vremena Konstantina Velikog. 638. godine, Arapi osvajaju Jerusalim.

 

 

Hrišćanski osvrt

 

Od vremena Adrijanovog, stari Sion, Davidov grad, leži izvan južnog zida. U hrišćansko doba, ovde se razvila prva hrišćanska opština, sa Sv. Jakovom bratom Gospodnjim kao prvim Episkopom na čelu. Sveti prorok Isaija Jerusalim naziva "svetim gradom" (glava 52) - tako se i danas naziva. Bukvalni prevod jevrejske reči "hak-kodeš" jeste "grad svetinje"; možda zbog toga što je u Jerusalimu bio Hram, svetilište, gde se Bog sastajao sa svojim narodom. Otuda je i reč "kodeš" počela da označava "svetilište", a i "svetinju". Onda je sasvim prirodno što ovaj zemaljski grad, iako daleko od savršenog, Apostoli Petar i Jovan upoređuju sa "Gornjim Jerusalimom" (Gal 4,26), kao mestom obitavanja istinske svetinje "Novim Jerusalimom" (Otk 21,2 "Svetim gradom"). Same po sebi, reči Sion i Jerusalim često se upotrebljavaju kao prirodna metonimija za jedan narod (pa i kada je on daleko u ropstvu), za celog Judu i celog Izrailja, ili za sav narod Božiji, narod obećanja (Jev 6,17). Jerusalim ima značajnu i nezamenjivu bogoslovsku ulogu u oba zaveta. Preovlađuju dva motiva: Jerusalim je u isto vreme mesto jevrejskog neverstva i neposlušnosti, a i mesto Božijeg izbora i prisustva, savršenstva i slave. Istorijski hod posvedočio je navedeno, jer je prvo izazvalo božansku srdžbu i kaznu, a slavoslov grada projaviće se u budućnosti (Is 1,21; 29,1-4; Mt 23,37; Ps 78,68; Is 35,11-17). Kontrast stvarnog i idealnog prirodno je stvorio pojam ο nebeskom Jerusalimu (Gal 4,25; Jev 12,12; Otk 21).

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Hilandar.info
 

Vesti iz Hilandara
 
Jerusalimska patrijaršija
 

Vesti iz Svete zemlje
 
Manastir Svetog Save Osvećenog
 

Manastir Svete Katarine Sinaj
 

Sveto pismo online
 
 
 
Mapa sajta
 

©2014-2017 Svetazemlja.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev