Sveta zemlja
 
Sveta zemlja
Sv.Arhangeli Jerusalim
Sveta zemlja Sveta zemlja i Hilandar  
 
  

Sveta zemlja i Hilandar

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.svetazemlja.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// nov.2014

 

 

 

 

Ova stranica je u fazi izrade. This page is under construction. 

 

Jerusalimsko-Atoski ustav
Sveti Sava Srpski u Svetoj Zemlji
Srpska princeza Mara Branković i Sveta Zemlja
Simeonova ili srpska kula u Lavri Svetog Save Osvećenog
Hilandar i manastiri Svete zemlje
Ikona Bogorodice Mlekopitateljnice, Bogorodice Trojeručice i žezal
Hilandarski monasi u Lavri Svetog Save Osvećenog
Srpski igumani u manastirima Svete zemlje
 Hilandarski isihazam u Svetoj zemlji
Knez Lazar u Svetoj Zemlji

 

 

Jerusalimsko-Atoski ustav

 

Kako bi se bogoslužilo i regulisalo ponašanje monaha u tada postojeće tri Lavre i 4 kinovije u Palestini, Sveti Sava Osvećeni je sastavio Jerusalimski ustav-tipik, bogoslužbeni ustav, koji i dan danas su važeći u Jerusalimskoj, Ruskoj, Gruzijskoj crkvi i svim manastirima Svete Gore. Originalni tekst tipika je napisao Sveti Sava Osvećeni u Velikoj Lavri, Svetog Save i predstavljala je osnov za maloazijsku redakciju Studitskog sinaksarja.

Vremenom je Jerusalimski tipik Svetog Save Osvećnog bio prihvaćen u većini manastira Svete zemlje i širom istočnog pravoslavlja. Tako se Savih Jerusalimski tipik pojavio u Rusiji za vreme mitropolita Kievskog Kipriana (1389-1406) kada je i prihvaćen od strane Ruske pravoslavne crkve. Nešto ranije, u vreme cara Jovana Knatakuzina  (1347-1354), Jerusalimski tipik je bio unapređen dodavanjem delova iz Studitskog tipika. Do tada je Studitski tipik bio na snazi u Carigradu u manastirima Svetog Save srpskog (1175-1236), Hilandaru, Studenici...,  i arhiepiskopa srpskog Nikodima (1317-1324) i takav obnovljen Jerusalimski ustav je proširio na sve ostale delove pravoslavne Vaseljene: na Balkan, Bliski istok, Rusiju i već u 16. veku biva u celoj Vaseljenskoj Pravoslavnoj crkvi prihvaćen kao Bogoslužbeni, Jerusalimsko-Atoski ustav.

 

 

SAVA I ARHIEPISKOP SRPSKI

u Jerusalimu 1229 i 1234-1235

 

I dalje ćemo naslućivati da li su u ranijoj povesnici srpske crkve monasi prednemanjićkih manastira stizali do Palestine i pohodili Jerusalim. Jedino imamo istorijsko saznanje da je arhiepiskop Sava I – prvi od Srba – bio poklonik svetih mesta. Posle je bilo mnogo znanih i neznanih u srpskom rodu što su sledili njegove stope, ali po znamenitosti svoga imena i po svojoj crkvenoj misiji on ostade prednačalni koji se „pokloni spasonosnome i životvornom grobu Hrista Boga našeg”, kako su nadahnuto i iscrpno opisivali velikani srpske srednjovekovne književnosti, njegovi hagiografi Domentijan i Teodosije.

Još za vreme dečačkog veroučenja Rastko Nemanjić, najmlađi sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje, saznao je iz monaških pouka šta čini suštinu judejskog, judeohrišćanskog i hrišćanskog predanja i vere. Tada je spoznao da je Jerusalim grad jevanđeljima obelodanjene istine i vaskrslog Hrista. Može se samo nazreti koliko su ta prva saznanja o čudesnim zbivanjima u Svetoj zemlji zaokupljala osećajnu dečačku maštu. Još je nešto Rastko uočio u mladenačkom uzrastu a ticalo se Jerusalima i roditeljskog, vladarskog doma. Otac Nemanja „...slaše darove, počev od velike crkve Gospodnje u Jerusalimu i Svetoga Jovana Preteče...” i drugim hramovima. Sin nikada nije zaboravio očeve jerusalimske milostinje pa je sasvim izvesno da je i to, još tada, delovalo na njegovu pobožnu radoznalost za Svetu zemlju. Ne mnogo godina kasnije on je na Svetoj Gori Atoskoj i monaško ime izabrao po palestinskom pustinožitelju svetom Savi Osvećenom (Jerusalimskom) čije je žitije dobro poznavao i koji mu je bio duhovni uzor. A svoju tek sagrađenu crkvicu pri karejskoj sihistiriji posvetio je ovom svetitelju. Kao svetogorski monah, potom jeromonah, Sava je u vatopedskom bratstvu imao prilike da od „staraca” čuje još ponešto o Jerusalimu. Ostala saznanja o Svetom gradu produbio je u svojoj bogomolji. Tada je već poznavao i jerusalimske bogoslužbene propise jer je sastavljajući Karejski tipik 1199. za svoju zadužbinu, preuzeo pravila jerusalimskog Skitskog tipika iz manastira Svetog Save Osvećenog (Jerusalimskog). Tu, u Kareji, mogao je da upozna protatske duhovnike među kojima je bilo i jerusalimskih poklonika. Sveta zemlja je bila i ostala duhovno nadahnuće Svetoj Gori Atoskoj. A atoski otšelnici, koje je Sava pohodio, ugledali su se na drevne palestinske uzore, na one koji su se posvetili. U svetogorskim manastirima, a pre svih u Lavri svetog Atanasija, monah Sava je mogao da vidi jerusalimske relikvije, da celiva delove moštiju palestinskih svetitelja. Još tada je, verujem, poželeo da pokloničkim činom ispuni svoje religiozne pobude. Njegov prvi životopisac je čak smatrao potrebnim da pomene kako se Sveti Simeon (Nemanja) javio sinu, u snu, i prorekao mu da će videti Svetu zemlju. Kako je u Bibliji, ali i u srednjovekovnoj književnosti, javljanje u snu čest motiv, Domentijan ga je uneo u Savin životopis želeći da njegov potonji odlazak u Jerusalim ukrasi Savinim jerusalimskim čežnjama, posebno istakavši da se Sava za odlazak u Jerusalim pripremao i ranije5, ali je tek u starosti srpski arhiepiskop ostvario svoju davnašnju želju...

Srbija već na početku XIII veka dobija kodeks čvrstog pravnog poretka i postaje pravna država”. Sve je to Savina zasluga. Posle toga mogao je da ispuni zavet i pohodi Svetu zemlju, kako zbog ličnih, duhovnih pobuda tako i radi uspostavljanja veza između mlade Srpske autokefalne crkve i Jerusalimske patrijaršije.

Nije arhiepiskop Sava na pokloničko putovanje mogao da pođe bez važnih crkvenih obaveza koje je na sebe preuzeo. Namera mu je bila da svojim prisustvom, razgovorima sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem (1225–1244), kao i znatnom milostinjom koju je nameravao da priloži Hramu Svetog groba i ostalim palestinskim svetinjama, moralno ojača ugled Srpske crkve ali i dinastije Nemanjića. Naravno, bilo je i drugih povoda Savinom putovanju. Među njih svakako spada i upoznavanje sa crkvenim i bogoslužbenim životom palestinskih hramova kao i s kanonskim i dogmatskim pitanjima koja su ustrojena u najstarijoj crkvi. Nadalje, Sava je nameravao da u Palestini pribavi neophodne sakralne sasudi, ikone i odjejanija, ali i nešto još potrebnije – čestice moštiju palestinskih svetitelja, kako bi jerusalimskim kivotima podigao kultni značaj tek sagrađenim nemanjićkim zadužbinama dao tajanstveni smisao. Tome bi trebalo dodati još jednu Savinu nameru – od posebnog duhovnog ali i praktičnog crkvenog značaja – da u Palestini osnuje manastire za srpske monahe. Imajući u vidu Savine dotadašnje razgranate diplomatsko-političke, crkveno-organizacione, i književne poslove, koje je vazda uspešno vodio, odlazak u Jerusalim bio bi zlatna kruna njegovih duhovnih i nacionalnih pregnuća. Godine 1229. srpski arhiepiskop je krenuo da ostvari davno željeno. Povoljna okolnost za putovanje bila je i u tome što je neposredno pre Savinog polaska, ugovorom između krstaša i muslimana, cara Fridriha II i egipatskog sultana El-Kamila, hrišćanima pripala oblast Palestine sa Jerusalimom, kao i teritorijalni pojas prema morskim pristaništima Akri i Jafi.

U svom delu Život i podvizi prepodobnago oca našega i bogonosnago nastavnika sve srpske zemlje i pomorske, arhiepiskopa Save, hilandarski jeromonah Domentijan napisao je posebna poglavlja od kojih je prvo naslovio: „O polasku preosvećenoga Save od zemlje otačastva svoga i o ulasku u sveti grad Jerusalim i o njegovom obilasku svetih mesta jerusalimskih”.  Domentijanove pripovesti o dva Savina boravka u Svetoj zemlji ovde privlače posebnu pažnju. Pisac je svoje Žitije, kako sam kaže, završio u Kareji, „...u sihistiriji toga samoga preosvećenoga kir Save, u kojoj je crkva Svetoga Save Jerusalimskog”. Za vreme dužeg boravka na Svetoj Gori Domentijan je mogao da dobro nauči grčki ali i da čita stare vizantijske pisce koji su ga podstakli da napiše Savino Žitije, hagiografiju o srpskom svetitelju...

...Ako se razmišlja o Domentijanovom opisu Savinog pokloničkog putovanja ... Svoju književnu zamisao Domentijan je najčešće ostvario naglašavanjem Savine religiozne ekstaze. Tako se Preosvećeni ponašao već prvog dana u Crkvi Svetog groba. Po uverljivosti opisa stiče se varljivi utisak da je pisac prisustvovao događaju a zapravo, on izmišlja prizor, ponašanje i emocionalna ushićenja svog junaka, čak

  • njegove suze! Samo je veliki pisac mogao u jednom dahu da hagiografski osmisli prizor Savinog metanija: „I ušavši u svetu i božanstvenu crkvu preklonivši svojom prevelikom smernošću svoja srdačna i duševna i telesna kolena, obično izli da izvora čistih i toplih suza, i celova životvoreći grob Vladike svog, dobrotvora Hrista, svojim bogoljubivim duševnim i srdačnim ustima, slatko milujući
  • gledajući samoga ljubitelja svoga kao da je tu. I dobro nasladivši srce svoje besmrtnim životom koji je u grobu ležao, i obišavši sva sveta mesta po redu, i sve sveštene hramove i časnu Golgotu, na kojoj čovekoljubivi Bog naš izvrši istinito spasenje, raširivši svoje prečiste ruke na časnom krstu, i od prečistih svojih rebara izli svoju božanstvenu krv i vodu, kojom nas iskupi od poraboćenja svelukavoga đavola.” Tako je Domentijan u Jerusalimu video svog učitelja pred Hristom, a slično ga je opisao i u ostalim svetinjama.

Iz Jerusalima je Preosvećeni – Domentijan ga često oslovljava arhijerejskim činom – „obišavši sve pustinje vitlejemske i jordanske i svu Palestinu” posetio i sveta mesta: Vitlejem (gde je video „istinito podobije” – ikonu Rođenja Hristovog), Sveti Sion („... gde večera Gospod naš tajnu večeru sa svetim apostolima”), Crkvu svetoga podnožja Božija („I tu se časno podobiju Božija podnožja

  • služivši svetu liturgiju na mestu svetoga i časnoga drveta, na kome behu prikovane prečiste noge božje”), svetinju nad svetinjama („...i tu se pokloni stopama svoga dobrotvora i njegove prečsite matere”), Getsimaniju („Ušavši u crkvu Prečiste Bogorodice, i prinevši časno poklonjenje, i celovaše prečasni grob njezin, i tu služivši svetu liturgiju...”), Goru jeleonsku („... odakle dobri naš čovekoljubac Gospod izide na nebesa sa telom, i blagoslovi svete apostole i mater koja ga je rodila...”), Galileju („...gde Preosvećeni... ušavši u svetu crkvu, pokloni se slatko sveljubaznom Vladici svome Hristu vaskrslom iz mrtvih”), Vitaniju („...i tu otečestvo druga božijega Lazara, koga iz mrtvih uskrsnu ljubitelj njegov Hristos... i prinese takovo dostojno poklonjenje tome presvetom mestu gde izli bezdna milosrđa čovekoljublja božija radi našega spasenja”), Isposnicu Gospodnju, Jordan, Lavru svetog Save Osvećenog, Nazaret, Goru tavorsku („I na tom mestu ozarivši se bogosvetlim umom, vide presveto preobraženje Hrista ljubitelja svoga...”).

U nadahnutom opisu Savinog putovanja Domentijan povremeno pominje i susrete sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, o kojima je nesumnjivo bio dobro obavešten, pa ističe da „...mnogo puta služahu zajedno svetu liturgiju kod životvorećeg groba”. Čak je sastavio poetsku pohvalu dvojici arhijereja: „slični svetim odjejanijem, oba bogorazlični služitelji i bogomisaoni razumnici, imajući istinitu božanstvenu ljubav i anđeosku volju, istiniti služitelji nebesne dvorane...” Naravno, o razgovorima dvojice arhijereja mogao je samo posredno da sazna. Ipak, često pominje Savino „zakonopoloženje”, a to znači za Tipik Svetog Save Osvećenog. Toga radi je i duže boravio u čuvenoj Lavri, kojoj je dao „mnogo zlata” i nazvao se „bratom” ovoga manastira. A što se tiče darova u zlatu, Domentijan ih pominje na više mesta. U vitlejemskom hramu „... zlato mnogo davši kliru koji tu služi rođenju Hristovu, i tu napisa roditelje svoje i ljubaznoga brata svoga kir Stefana na spominjanje”. Od većeg ktitorskog značaja je dar crkvi Svetog podnožja božija: „I tu dade mnogo zlato na bratstvo i na sazdanje palata mu, mnogo ljubeći tu svetu crkvu i sam hoteći prebivati u tom manastiru, a još i danas stoji palate njegova satvorenja i pomen roditelja njegovih i njega samoga”.

Posetivši Jordan, Sava se vratio u Jerusalim gde „ostade neko vreme”. Upravo tada je sa patrijarhom Atanasijem razgovarao o „ispravljenju božanstvenih zapovesti” – nastavlja Domentijan svoju priču o Savinim darovima – i dodaje: „Razdavši mnogo zlata svima po redu od groba gospodnja, časnom patrijarhu i kliru svete velike crkve Hristove i svima ubogima...” O Savinim darovima ili milostinjama Domentijan je dosta slušao pa često ističe da je dao „mnogo zlata”.

Milostinje srpskog arhiepiskopa Jerusalimu i ostalim svetim mestima Palestine imaju svoju pretpovesnicu i svoj neizmerni moralni i stvarni značaj, kako zbog povoda tako i zbog posledica. Sve što je ovaj arhijerej činio, uvek je na umu imao dublji i trajniji smisao. Sava je, dakle, dobro znao da je iz tih razloga i otac Nemanja slao milostinju Jerusalimu, a u živom mu je sećanju bilo i kako je kao monah Simeon izdašno pomagao svetogorske manastire. Obojica su, otac i sin, bili čak „drugi ktitori” Vatopeda i veliki darodavci Protata u Kareji, Velike lavre i Ivirona . Sava je, dakle, plemenitu pobudu darivanja svetinja nosio u sebi. U Žitiju Stefana NemanjeSvetog Simeona, zapisanom u uvodnom poglavlju Studeničkog tipika, Sava je naveo očeve reči upućene sinovima: „Milostinja

  • vera neka vas ne ostavlja...” i na drugom mestu: „... ne zaboravite milostinje”, ali, on je, takođe, dobro znao da najdublje religiozno shvatanje milostinje potiče od jevanđeliste Mateja i apostola Pavla. Osnovni jevanđeoski smisao tog čina otkriva u isto vreme i Savinu svest o tome da milostinje najvećim svetinjama Palestine doprinose duhovnom ugledu kako srpske crkve tako i stvarnom ugledu „otečestva”, tim pre što takav čin uvek podrazumeva crkveni pomen prvih Nemanjića. Iako je davanje proisticalo iz religioznih pobuda, znao je mudri srpski arhijerej da će izdašno darivanje imati i drukčije, nacionalno-političko dejstvo.

Jerusalimska patrijaršija je visoko cenila Savine pokloničke darove. Srpski arhiepiskop je bio okružen velikom pažnjom, posebnim poštovanjem patrijarha Atanasija II. Domentijan pominje „zajedničke službe” dvojice arhijereja, „svetu ljubav”, dočeke i razgovore, koji se tek mogu naslutiti, ali je jamačno arhiepiskop Sava podrobno upoznao svog domaćina o srpskoj crkvi i o prilikama u Srbiji.

  • palestinskim manastirima srpski arhiepiskop je – zamislimo tu sliku – u jednoj ruci držao krst a drugom iz ukrašenog kovčežića, koji je držao đakon iz pratnje, delio milostinju, u zlatnicima. Ta zamišljena slika možda se i ne razlikuje od stvarne, što i nije bitno, ali ne zaboravimo da je ona u duhu Isusove Besede na gori koju je zabeležio apostol
  • jevanđelista Matej: „A ti kad činiš milostinju, da ne zna ljevica tvoja šta čini desnica tvoja”. Tako je razboriti i odlučni Sava na pokloničkom putovanju časno ispunio hrišćansku obavezu, ispunivši pri tome i dužnost arhijerejsku, ali i nacionalnu. U palestinskim hramovima od tada su pominjani Savini roditelji, brat Stefan – Sveti Simon i sam arhiepiskop Sava. Ovome treba dodati još jedan uspeh misije: osnovan je srpski manastir u Jerusalimu, što je Domentijan kratko zabeležio rečima da arhiepiskop Sava „blagoslov primivši posveti crkvu svetoga i velikoga apostola i jevanđeliste Jovana bogoslova na Sionu”. Bio je to manastir koji je za srpske monahe Sava obnovio, posvetio i u kome se služilo na srpskoslovenskom. Po crkveno-administrativnom ustrojstvu bio je metoh manastira Svetog Save Osvećenog. Domentijan nije ostavio bliže podatke o ovom manastiru ali jamačno da je Savina jerusalimska zadužbina postala „utočište budućim srpskim poklonicima svetih mesta”. Osim toga, Sava je u Akri, drevnoj Ptolomeidi, otkupio od Latina manastir Svetog Georgija koji su naselili srpski kaluđeri. Bilo je to najviše što je mogao postići. I da zaključim. Savino prvo pokloničko putovanje istorijski je uspeh njegovog crkvenog programa i osmišljene državne ideologije. Postigao je ono radi čega je pošao u Svetu zemlju. Tako se 1230. godine završilo prvo pokloničko putovanje arhiepiskopa Save prema Domentijanovom opisaniju.

Samo tri godine po povratku iz Jerusalima zadovoljan postignutim, a postigao je mnogo kako u duhovnom tako i u nacionalnom pogledu, arhiepiskop Sava je pošao na drugo, duže putovanje u Palestinu, Egipat, na Sinajsku goru. U međuvremenu, pišu njegovi hagiografi, a istorija je potvrdila, završio je u zemlji važne i državne i crkvene poslove. Prilikom smene na prestolu, zbog dublje političke nesloge između braće kralja Radoslava i Vladislava (u pitanju je bilo vizantijsko, odnosno bugarsko opredeljenje), Sava je kao realan političar stao na stranu mlađeg sinovca. Godine 1233. krunisao je Vladislava za kralja i doneo još jednu važnu crkveno-administrativnu odluku. Predosećajući kraj ovozemaljske žiznji preneo je arhijerejstvo nad srpskom crkvom svom učeniku, mladom monahu Arseniju, u koga je, i pored osvedočenih, starijih monaha saradnika, imao najveće poverenje. Osim toga, održao je u Žiči „poučavanja”, jedno monasima, drugo episkopima. Tim skupovima Domentijan nije prisustvovao, ali je u svom stilu sastavio besede Preosvećenoga, koje spadaju „u najsadržajnije i najplemenitije stavove srpske proze”.

Dinko Davidov

 

Prvo putovanje Svetog Save u Svetu zemlju

izvor: www.spc.rs

 

Po prestavljenju Prvovenčanog kralja, sveti arhiepiskop venča kraljevstvom u Žiči starijeg sina njegovog Radoslava, i, utvrdivši ga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodržavno upravlja otačaskim i srpskim skiptrom. Malo vremena provede sveti Sava sa njim, pošto mu je davnašnja želja bila da poseti Svetu Zemlju i pokloni se tamošnjim svetinjama. Uzalud ga sa suzama moljahu sam kralj Radoslav, i episkopi, i blagorodnici, da ne odlazi od njih ali ga ne mogaše zadržati. Utešeni nadom da će im se opet vratiti, oni ga otpustiše. Mnogo zlata i srebra, pa da je hteo Sveti uzeti i sav dom njegov, dade mu kralj Radoslav da ponese sa sobom.

Darovavši svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, sveti arhiepiskop otputova u Dalmaciju, godine 1229, a odatle, svojom lađom, u Svetu Zemlju. Stigavši srećno u sveti grad Jerusalim, on se sa mnogo suza pokloni životvornom grobu Gospoda Hrista, grleći ga rukama i s ljubavlju celivajući. U Jerusalimu bi sjajno primljen od svetog patrijarha Atanasija, sa kojim sutradan otsluži božanstvenu liturgiju u velikoj crkvi Vaskrsenja. Mnogim darovima i počastima Sveti obdari crkvu Božju, i patrijarha i saslužbenike njegove, a ujedno i nište. Onda uze od svetog patrijarha blagoslov da može u svoj oblasti njegovoj u Palestini vršiti svetu liturgiju, pa krenu na poklonjenje svetinjama. Ha Sionu, u Vitlejemu, u Getsimaniji, na Gori Eleonskoj, u Vitaniji, u velikoj pustinji Četrdesetnice, i u svima svetim mestima, on otsluži svetu službu, i svuda obilnu milostinju razdade. Zatim ode na Jordan, na mesto Bogojavljenja; pa, prešavši Jordan, pokloni se pešternoj crkvi svetog Jovana Krstitelja, ljubazno primljen od igumana i bratije. I tu otsluži svetu službu. I, davši dovoljno blagoslova koji nošaše, primi celiv u Gospodu i molitvu od svih, pa dopraćen od njih do Jordana, ode u manastir svetog Gerasima.

Iz manastira svetog Gerasima sveti Sava dođe u veliku lavru svetog Save Osvećenog, gde mnogim suzama orosi grob svoga svetog imenjaka. Srdačno primljen od igumana i bratije, on se tu malo odmori, i sutradan otsluži svetu božanstvenu službu. U lavri bratija mu predade pastirski žezal, patericu svoga ave, prema drevnom zaveštanju koje se predavalo kod njih s naraštaja u naraštaj: da se ta paterica preda samo episkopu sa imenom Sava. Ta se paterica i danas čuva na Atonu u keliji zvanoj Paterica. U lavri sveti arhiepiskop ostade dosta dana. Za to vreme on obiđe pešteru svetog Save Osvećenog i sva mesta u pustinji, gde je on živeo u molitvenoj usamljenosti, postu, ispaštanju i stradanju. Obiđe sa usrđem i sve prepodobne, koji usamljenički i pobožno samujući življahu oko svete lavre i put Mrtvoga Mora u dolini, i umilenjem rastaše u duši posmatrajući gde ljudi od krvi i mesa žive skoro bestelesno. I mnogo razgovaraše sa njima o duhovnim stvarima. I pošto se obogati njihovim molitvama i bogatstvom, on se veseo vrati u lavru, koju više obdari nego druge manastire. Sveti Sava poseti i lavru svetog Jevtimija Velikog i manastir svetog Teodosija Velikog. Ode i u grad Nazaret, gde u svetoj crkvi Blagoveštenja Bogorodice otsluži svetu službu. Odatle stiže i na svetu goru Tavor, i tu u crkvi toplim suzama orosi sveto mesto gde se Gospod preobrazio. I veru srca svoga delima pokazivaše u svemu, veli životopisac Domentijan, hoteći do kraja izvršiti preveliku vrlinu, imajući u svojoj bogonosnoj duši čovečansku prirodu pokrivenu Duhom Svetim, i kuda god putovaše, svuda beše vođen Duhom Svetim.

I tako sveti arhiepiskop, obišavši sve pustinje i manastire u Palestini, i poklonivši se svim svetinjama, i razdavši milostinju, vrati se u sveti grad Jerusalim. Patrijarh Atanasije ga opet radosno primi, diveći se njegovoj usrdnosti u obilaženju svetih mesta i isposničkim podvizima u Bogu. Sastajući se mnogo puta potom, savetujući se sa patrijarhom o crkvenim pravilima i poučavajući se, božanstveni se oci radovahu u Gospodu. Oba svetilnika Božja stekoše veliku svetu ljubav među sobom.

U Jerusalimu i po manastirima sveti arhiepiskop pokupova mnogo svetih moštiju, svetih odežda, svetih utvari, da kao blagoslov odnese u svoje otačastvo. I otsluživši opet sa patrijarhom svetu službu u velikoj crkvi Vaskrsenja, oprosti se sa patrijarhom celivom u Gospodu, i krenu na put u svoje otačastvo.

Čuvan Bogom, svetitelj srećno stiže preko grada Akra (Akona) u Nikeju. Tada u Nikeji beše car Jovan Vatac (1222-1254). Vatac sa velikom češću primi svetog Savu, i zadrža ga mnogo dana kod sebe. Pred polazak za Svetu Goru, car obdari svetog arhiepiskopa časnim drvetom Krsta Gospodnjeg, svetim moštima, bogoslužbenim odeždama i crkvenim sasudima, i mnogim drugim darovima. I stavi mu car na raspoloženje svoju lađu, sa naoružanom posadom, da ga prati do Svete Gore. U Svetoj Gori bogonosni Sava darežljivo deljaše po manastirima carevo i svoje zlato. Prepodobni prot, česni igumani i svi bogobojažljivi ljudi s ljubavlju ga dočekivahu kao izdanak Svete Gore. U Hilandaru provede dosta vremena, hraneći božanstvenom hranom svoje duhovno stado.

Iz Svete Gore sveti arhiepiskop otputova u Solun. Tu carovaše Teodor Angel, koji s velikim počastima dočeka svetog Savu. I car i mitropolit Solunski mnogo se zauzimahu kod Svetoga da blagočestivi kralj Radoslav bude s njima u ljubavi i u miru, jer je car želeo prijateljstvo sa Srbijom. Kada kralju Radoslavu stiže glas o dolasku njegovog strica, on mu sa episkopima, igumanima i blagorodnicima izađe sam daleko u susret. Susret beše pun radosti i sa jedne i sa druge strane...

 

 

Drugo putovanje Svetog Save u Svetu zemlju

izvor: www.spc.rs

 

Pošto postavi sebi naslednika na arhiepiskopskom prestolu, sveti Sava ugosti u arhiepiskopiji kralja i velikaše, novoga arhiepiskopa i episkope, i sve koji behu došli, izmoli od svih molitvama otpust, a sam dade svima blagoslov i poslednji celiv u Gospodu, pa se stade epremati na put u tuđinu. Dobivši mnogo zlata od kralja Vladislava i od arhiepiskopije, ponese ga sa sobom radi razdavanja u svetim mestima. I svetitelj krenu opet preko Dalmacije morem u Palestinu, 1234 godine. No morski razbojnici doznadoše da svetitelj nosi sobom mnogo zlata, i stadoše ga svojim brzim galijama vrebati. Ali Gospod pokri gustom maglom lađu svoga ugodnika, i tako ga sačuva od njih. Tek kad pristade u Brindizi, na italijanskoj obali, razbojnici ugledaše njegovu lađu. I odoše k njemu kao pritvorni pokajnici, i ispričaše mu šta im se desilo. A on, evanđelski milostiv, saosetljiv i nezlobiv, ugosti ih, i ispunjujući Spasiteljevu zapovest: "ljubite neprijatelje svoje", dade im s blagoslovom od zlata koje nošaše. Posle nekoliko dana svetitelj otplovi iz Brindizija morem put Svete Zemlje.

No za vreme dugog putovanja, jednog dana se podiže na moru strahovita bura; talasi zalivahu lađu, i po danu pade mrak na more. Krmanoš i lađari upotrebiše sve da sačuvaju lađu, ali naposletku izgubiše svaku nadu na spasenje. I svi u lađi, plačući od straha i bespomoćnosti, priđoše k Svetome zapomažući: "Vidi oče, kako propadamo, ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt". Sveti im na to reče: "Čeda moja, molite se sa mnom Bogu, čije smo sazdanje. Jer ja sam čovek grešan, pa vas zbog mene i snađe ovo zlo". No oni sve jače zapomagahu: "Oče, pomiluj nas očajnike!" I padajući k nogama njegovim, oni ga moljahu da im izmoli pomoć od Boga. A svetitelj se tajno moljaše u srcu svom. Zatim naredi svojim učenicima da ga drže, jer ne mogaše od silne oluje stajati u lađi nedržan; a svima na lađi naloži da prestanu sa plačem i da prizivaju Gospoda, vapijući: "Gospode, pomiluj!" Sam pak, podigavši prepodobne ruke svoje, moljaše se govoreći: "Gospode, kao što si nekada učenike svoje u lađi spasao od bure na moru, zapretivši moru i vetrovima, tako spasi sada i nas, Nastavniče, jer ginemo. Jer i mi smo ljudi Tvoji, Boga sem Tebe ne poznasmo. He prezri delo ruku Svojih, Čovekoljupče! Tvoje smo sazdanje, pomiluj nas! Nemoj zbog grehova mojih potopiti i ove što cv ca mnom, da nas ne proguta sve jedan grob - dubina morska. Kao što si onda uslišio učenike Svoje (sr. Mat. 8, 23-27), usliši sada i nas koji smo u opasnosti i smrti. Jer si Ti i tada i sada jedan isti. Sve je moguće Tebi, i nema ništa što Ti je nemoguće. Jer sve, upravljano Tvojom zapovešću, drži se i stoji; i Tvojim migom se menja i opet vraća u svoje stanje. Zapovedi sada vetrovima da idu u svoje skrovište i vodama morskim da se utišaju".

I onda, sa verom i velikom slobodom k Bogu, on pruži ruke svoje, i osenjujući krsnim znakom pomamljene vetrove i uzvitlane valove morske, zapreti im govoreći: "U ime Gospoda Boga našeg Isusa Hrista, koji je sve iz nebića priveo u biće, i vetrovi i more - utišajte se, stanite!"

I odmah se imenom Gospoda Isusa Hrista vetrovi i more smiriše, valovi slegoše, sunce jarko sinu, i nastade tišina velika. A svi u lađi, videvši kako svetitelj rečju svojom ubrzo ukroti more i vetrove, biše zaprepašćeni čudom, i slavljahu Boga koji je takvu vlast dao ljudima. I pavši k nogama svetiteljevim, pokloniše mu se, nazivajući ga Božjim čovekom i Božjim ugodnikom. A Sveti, sa mnogim suzama zahvaljujući Bogu zbog Njegovih darova, govoraše im: "Vas radi, čeda, Bog tako i ubrzo pokaza milost Svoju prema nama. Jer vaša vera prema meni grešnom, i moje molitve Bogu, pomogoše da se dobije ono što je iskano. Stoga svi zajedno proslavimo Boga, i ne zaboravljajući Njegovo milosrđe koje sada pokaza prema nama, neka ubuduće vodimo život ugodan Njemu".

Doplovivši po blagoprijatnom vremenu u grad Akr (= Akon), sveti arhiepiskop otsede kod crkve svetog Đorđa, u metohu lavre svetog Save Osvećenog, koji beše za vreme svog prvog putovanja otkupio od Latina i vratio Lavri. Iz Akra svetitelj preko Kesarije i Jafe stiže po drugi put u sveti grad Jerusalim. Tu otsede u svom manastiru svetog Jovana Bogoslova, koji, pri prvom dolasku svom u Jerusalim, beše otkupio od Saracena na cvoje ime. Zajedno sa igumanom i bratijom lavre svetog Save Osvećenog on uđe u svetli hram Vaskrsenja, i pokloni se svetom i životvornom grobu Gospoda Hrista i svetoj Golgoti, s ljubavlju ih celivajući i toplim suzama orošujući. Patrijarh jerusalimski Atanasije, čuvši za ponovni dolazak Svetoga, pohita u hram Vaskrsenja da ga vidi. Tu se radosno pozdraviše celivom u Gospodu, i patrijarh odvede Svetoga k sebi u patrijaršiju, na obed. Dolasku svetog Save obradovaše se svi gradski božjaci, i žurno dolažahu k njemu, poznanici njegovi, kao k ocu svome. A on, darežljiv i sejač blagoslova, milošću prema njima beše tihi davalac. I ne samo prema njima, nego, ispunjen samilošću u Bogu, on i sada, kao i o prvom dolasku, obilato obdari sva sveta mesta, i lavru svetog Save Osvećenog, i ostale manastire.

Spremajući se da krene za Aleksandriju, mnogobrižni i svesmireni svetitelj napisa jedno veoma toplo pismo svome učeniku i duhovnom sinu, studeničkom igumanu Spiridonu. "Blagodat vam i mir od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista", piše on igumanu. "U Gospodu Bogu svevozljubljeni moj božanstveni sine, jeromonaše Spiridone, igumane velike lavre svetoga Simeona, arhimandrite! Mada sam grešan, molim Spasa mog da budeš sačuvan dušom i telom, i sve božanstveno stado. Ako hoćete saznati o meni grešnom, to s milošću Božjom i svetom molitvom vašom zdravo i veselo dođosmo do svetog grada Jerusalima. Poklonismo se presvetom i božanstvenom grobu i njegovim svetim mestima, i za vaše spominjanje položismo u svetim mestima poklon. Obiđosmo sva mesta. Kad sve ovo svršismo, tada, po podnesenom putnom trudu, svi se razbolesmo, i na Božje rasuđenje ostavljamo život naš i smrt našu, i koji od nas bude živ, vama nek se vrati, a koga smrt ustreba, molitva vaša neka prebude s njim. A ti, čedo moje slatko, Spiridone, moli Boga za nas, ne bih li molitvama tvojim dobio oproštaj grehova. I evo što se u ovom mestu nađe, na blagoslov ti dajem: krstić, da mi ga nosiš na uspomenu; i pojasić, jer sam ga polagao na grob. S tim krstićem da se moliš, nosi mi ga uvek o vratu, ako i drugu ikonicu imaš, ali ovo uvek nosi! A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ih polagao na grob, krstić i pojasić. I takvu sam molitvu satvorio, da bi dao Bog da se tako svaki hrišćanin moli za mene. I dajem ti ubrusić, što su mi ga ovde darovali, a ja ga tebi darujem, da ti bude na blagoslov duše i tela. I kamičak, što sam našao, da ti bude na mnoge potrebe, i da ga nosiš pri sebi. I moli se za nas, služitelju Hristov, da nas Bog okrepi i sačuva, da bismo opet došli k vama. Pazi, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog mog zaveta. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi?"

Pošto dobi blagoslov od jerusalimskog patrijarha, sveti Sava krenu s velikom pratnjom i vođama u Aleksandriju. Stigavši tamo, on se u velikoj crkvi svetog apostola i evanđelista Marka pokloni sa mnogim suzama, kao uvek od Boga darovanim mu. I da se čitaoci ne bi čudili svetiteljevim čestim suzama, životopisac Teodosije pruža objašnjenje: Tim suzama se posvedočavaše toplota srca i ljubav duše njegove, ka Gospodu, radi koga naročito usrdno preduzimaše mnoge trude, pa ne šteđaše sebe da i veće preduzme.

Sveti Sava bi s čašću primljen od patrijarha Aleksandriskog Nikolaja. U prijateljskom i bogougodnom razgovoru oni se mnogo zbližiše, i patrijarh veoma zavole Svetoga. Mnogo dana patrijarh pozivaše k sebi Svetoga, i zajedno bivahu za trpezom, i naslađivahu se uzajamnom svetom ljubavlju. A Sveti pitajući nauči se od patrijarha mnogim duhovnim sudovima u razmišljanju, i pitanjima i razgovorima mnogo se koristiše i jedan i drugi. Bogočežnjivi Sava primi od patrijarha veliku duševnu korist, za koju uvek imađaše budno oko. Obdarivši jedan drugog raznim i izvrsnim počastima, sveti oci se ljubazno rastadoše.

Sveti Sava imađaše želju da obiđe svete podvižnike po pustinjama oko Aleksandrije, koji provođahu život u molitvenom tihovanju i postu, ubeđen da će od njih kao starih mnogo što šta videti i čuti. Ispunjujući mu molbu, patrijarh mu dade za pratioce vične ljude koji znaju pustinje. Pomolivši se u Aleksandriji u crkvi svetih Besrebrnika Kira i Jovana, i u crkvi svetog mučenika Mine, sveti Sava krenu na put i dođe k svetim i pustinjskim ocima u Mareot, na kraju Libije. Ovi oci svoj mučenički život provođahu u anđeoskom bezmolviju i molitvama i postu. Sveti se sa svima njima pitaše o duhovnim stvarima, i mnogo koristi dobi od njih. I tako obogaćen od njih blagoslovom i molitvama, on produži svoj put radujući se. I dođe u Tivaidu, potom u Skit i Crnu Goru, i u ostala sveta mesta. Tamo nađe izvrsne i bogobojažljive i prepodobne muževe, koji svojim vrlinama sijahu kao sunce. Od njihovih reči i života on dobi mnogo koristi; i, diveći se njihovom trpljenju u teskobi, on rastaše dušom. Bogato obdarivši sve, od bogatstva koje nošaše, hristočežnjivi Sava hvaljaše Boga, radujući se što se udostoji da vidi tako svete ljude, da razgovara sa njima, i da dobije blagoslov od njih. Imajući izoštreno srce na sva dela Božja, i um okriljen blagodaću Božjom, on prođe kao munja, i oblete kao pčela i istok i zapad, i sever i jug, sabirajući svome otačastvu med bogopoznanja.

Posle toga Sveti se vrati u Jerusalim. Odmorivši se od puta, on opet krenu na put u Sinajsku Goru. Prošav pored Jerihona i prešav Jordansku pustinju, dođe u Kalamoniju, i tu se odmori u manastiru Presvete Bogorodice, gde se i sama Presveta Djeva Bogorodica sa zaručnikom Josifom odmorila, kada su sa Božanskim Mladencem Isusom bežali od Iroda u Egipat. Odatle Sveti dođe u grad Korak, na južnom kraju Mrtvoga Mora. Krenuvši odatle, on posle mnogo dana i mučnog putovanja stiže najzad u Vavilon Egipatski (=Veliki Vavilon, Kairo). Tu on posla svoje učenike k sultanu koji je tada vladao Vavilonom, da ga zamole da mu da dom gde bi otseo. Sultan, iako protivnik hrišćanske vere, oraspoloži se irema njemu, i kao obuzet nekim strahom, naredi da mu se spremi presvetao dom. A sveti Sava, došav, pokloni se u crkvi triju Vavilonskih mladića: Ananije, Azarije i Misaila. S ljubavlju primljen od hrišćanskog mitropolita, on zajedno s njim ode sultanu. Sultan ga primi sa svakom počašću, i raspitivaše ga o putu njegovu, i divljaše se trudu njegovu Boga radi. I tako ga otpusti da se odmori u spremljenom domu. I zapovedi da mu se daje sve što je potrebno, da ne bi, reče, ni u čemu oskudevao čovek Božji.

Pošto se Sveti dovoljno odmori, izvesti sultana o svom putu u Egipat. Sultan mu dade provoditelje, i zapovedi da ga sa svakom pažnjom predadu egipatskom sultanu. I ovaj sultan ta takođe primi sa svakom počašću, odredivši mu za odmor drevnu mitropoliju, gde je sama Mati Božja sa Mladencem Isusom i zaručnikom Josifom živela, kada je bila dobegla od Iroda u Egipat, dok se nisu vratili u Galileju, u svoj grad Nazaret.

Obradovan dolaskom svetog Save, mitropolit tamošnji se divljaše velikoj počasti koju sultan ukaza svetom Savi, kakvu nikada nikome od hrišćana nije bio ukazao. Izmolivši blagoslov od mitropolita, i inoka koji će ga provoditi, sveti Sava poseti u pustinji obitališta velikih podvižnika Antonija i Arsenija; i ova sveta obitališta s mnogim suzama celivaše, i s ljubavlju darivaše podvižnike koje tamo nađe, pa uzevši od njih molitvu i blagoslov, vrati se u Kairo. Onda izvesti sultana o svojoj nameri da hoće da poseti Sinajsku Goru. Sultan, koji ga beše veoma zavoleo, a i zbog carskog roda njegovog, posla mu svoje velmože sa bogatim darovima indijskih mioisa, urmi i ostalih potreba, konje za put i usputnu stražu. Saracenske velmože, videći veliku ljubav sultanovu prema Svegome, sa strahopoštovanjem se doticahu njegove mantije, govoreći: "Ovako ljubazan hrišćanin nije nam dosada dolazio; i ovo je uistini Božji čovek". I tako ga s velikom ljubavlju provodiše. A kad srećno stigoše na Sinaj, svetitelj uđe v manastir i u crkvi Presvete Bogorodice pokloni se mestu Neopaljive Kupine. Episkop sinalski koji je na mestu igumana i sva bratija s ljubavlju primiše Svetoga. Pošto se odmori u manastiru, Sveti se pope na sveti vrh gde je Gospod razgovarao s Mojsijem.

U Sinajskom manastiru sveti Sava provede svu Svetu Četrdesetnicu i svake subote penjaše se na sveti vrh, vršeći tamo svenoćno bdenije uoči nedelje; a y nedelju služaše svetu liturgiju bos, po tamošnjem običaju, pošto je to mesto za koje je Gospod rekao Svom velikom proroku Mojsiju: "Izuj obuću sa nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja" (2 Mofc. 3. 5). Posle svete liturgije sveti Sava se vraćao u manastir k bratiji. I zavolevši veoma njihov bogougodni život, on dade mnogo zlata Manactiru i upisa u manastirski pomenik sebe, svoje roditelje i svoga brata Stefana Prvovenčanog.

Zatim se vrati u sveti grad Jerusalim. Tamo u hramu Vaskrsenja otsluži poslednji put božanstvenu liturgiju, pomoli se za Crkvu Hristovu, za sebe, za careve, i za sve narode Gospodnjeg nasleđa, koje Gospod iskupi česnom krvlju Svojom. I tako, celivavši sa mnogim suzama Hristov grob i svetu Golgotu i sva sveta mesta, na kojima Gospod Hristos nas radi pretrpe telom svečesna stradanja, on se oprosti sa patrijarhom Atanasijem.

Iz Jerusalima sveti Sava otputova u veliku Antiohiju, glavni grad Sirije. Tu se pokloni u sabornoj crkvi, i česno i s ljubavlju bi primljen od svetog patrijarha antiohijskog, sa kojim provede mnogo dana u razgovoru o duhovnim stvarima. Sa blagoslovom patrijarhovim on poseti manastir svetog Simeona Divnogorca, i sa mnogim suzama pokloni se svetoj crkvi i njegovom grobu. Mnogo darova ostavi sveti Sava u Antiohiji, a patrijarh ga sa svoje strane obdari Moštima Svetih i časnim crkvenim potrebama. I celivavši se u Gospodu, sveti oci se s ljubavlju rastadoše.

 

 

 

Srpska princeza Mara Branković i Sveta Zemlja

 

 

 

Princeza Mara Branković  (1416—1487) kao pravi poslanik svih hrišćana u Otomsnakomcarstvu tokom 15 veka i njena ogromna uloga u očuvanju Svetogorkih manastira, kao i pronalaženje hrišćanskih svetinja širom Otomanskog carstva i njihovo slanje  Svetu Goru, biće stranice zlatom ispisane za svetsko pravoslavlje. Pored toga princeza mara je igrala značajnu ulogu u očuvanju i pravoslavlja u Svetoj Zemlji.

Sredinom 15.veka značajnu pomoć Lavri Svetog Save Osvećenog je dala srpska princeza Mara Branković- predstavnica srednjevekovne srpske dinastije Branković, ćerka Đurća Brankovića i Irine Kantakuzine. U sporazumu dinastija, princeza Mara je otišla u harem kod osmanskog sultana Murata II  i princeza Mara je svojom veoma veštom i mudrom reči i politikom često izvojevala blagodarnost i pokroviteljstvo od sultana za manastire u Svetoj zemlji i na Svetoj Gori. Ona je bila neka vrsta pravnog i opolitičkog zastupnika pravcoslavnih svetinja kod sultana i sve vreme njenog boravka u Carigradu je tvrdo branila svoje stavove i veru. Njeni napori su bili veoma plodonosni, uspela je da od sultana izdejstvuje blagonaklonost prema većini pravoslavnih svetinja u tadašnjem Otomanskom carstvu i kao jedan od tih rezultata je i jačanje srpskog monaštva kako na Svetoj Gori tako i u Svetoj zemlji. Postoji više spisa u kojima se navodi da su mladi srpski momci i več kaluđeri odlazili prvo na Svetu goru, prevashodno u manastir Hilandar, gde su dobijali osnovna znanja i sticalio snovne veštine monaha, pa su po proceni tadašnjih igumana odlazili u Svetu zemlju i naseljavali pravoslavne svetinje kako bi u njima obnovili život, pojačali monaštvo, održali svetinje. Tako su Srpski monasi u velikom broju sa Svete Gore stizali u Svetu Zemlju i donosili sa sobom stečeno Hilandarsko znanje koje su dopunjavali sa zatečenim u manastirima Svete zemlje, a opet se oslanjajući na osnovni Jerusalimsko-Atoski tipik, i sporovodili ga u monaškom životu i radu. Tako su Srpski monasi i upravljali manastirom Arhangela Mihajla i Gavrila u Jerusalimu punih 300 godina, zadužbini kralja Milutina, i Lavrom Svetog Save osvećenog u Kedronskoj pustinji oko 130 godina, dajući im nov život, svežinu i čineći onu kariku koja nastavlja niz sve do danas.

 

Lavra Svetog Save Osvećenog, Kedronska pustinja, Palestina

 

 

 

 

Simeonova ili srpska kula u Lavri Svetog Save Osvećenog

 

 

Srpska kula 16. vek, Lavra Svetog Save Osvećenog, Kedronska pustinja

 

Lavra Svetog Save Osvećenog ima u svom sastavu i 2 kule-pirga, stariju Justinijanovu kulu i mlađu Simeonovu ili srpsku kulu. Simeonova kula, posvećena Svetom Simeonu mirotočivom- u svetu Stefanu Nemanji, podigli su srpski monasi 1613 godine,  imajući u obzir da su srpski monasi oko 130 godina bili većina i upravljali Lavrom Svetoga Save Osvećenog i davali igumana. Kula se sastoji od 3 nivoa i nalazi se na oko 200 metara jugo-istočno od zida same Lavre. Ova kula je sagrađena  u odbrambene svrhe, kao osmatračnica i u podrumu kule se nalazi cisterna u kojoj se prikuplja kišnica, a na spratu je paraklis posvećen Svetom Simeonu srpskom.

Ova kula sa paraklisom je sagrađena na mestu na kome se po predanju molila majka prepodobnog Save Osvećenog, Sofija kada je bila u poseti svome sinu, tako da se i dan danas taj deo pustinje naziva Sofijina pustinja. U znak poštovanja sveca, srpski monasi su na tom mestu sagradili kulu, a ujedno je i na uzvišenju iznad manastira tako da je i osmatrački karakter kule sasvim opravdan. Danas, kao i od samog početka, tj.osnivanja lavre u 5.veku po zapovesti Svetog Save Osvećenog, ženama je zabranjen pristup u manastir, kao i u Hilandaru. Tako da je danas ova Srpska kula preuređena i u njoj je mali  restoran u kome mogu sve žene kada dođu na hodočašće u Lavru da se odmore, u njemu da razgovaraju sa monasima Lavre i sa nje posmatraju Lavru, pošto se sa nje pruža odličan pogled na ceo manastir i pomole u paraklisu-crkvici Svetog Simeona srpskog.

Srpske veze sa najvećom i najznačajnijom Lavrom Palestine, Lavrom Svetog Save Osvećenog počinju još u 12.veku kada je Lavru posetio Sava Srpski u toku njegovog hodočašća po Svetoj Zemlji 1235 godine. Dmitrij Rostovski tako opisuje drugu posetu Svete zemlje  Svetog Save Srpskog i posetu Lavri Save Osvećenog: iz Akre Sveti Sava je otišao u Jerusalim prošavši kkroz Veliku Kesariju i Jafu. U Jerusalimu je neko vreme boravio u manastiru Svetog Jovana Bogoslova, koji je ranije kupio i predao ga tj. poklonio Lavri Svetog Save Osvećenog da mu bude metoh,( učinivši to iz interesa manastira Jerusalimskog kako bi ostao u pravim rukama imajući u vidu da je u to vreme bilo velikih političkih borbi između krstaša i pravoslavnog sveštenstva i vernika, procenio je da bi se pravoslavni duh i upravljanje ovim manastirom sačuvalo najbolje u takvim prilikama) uz veliku radost monaha iz Lavre, oni su mu klicali, Sveti Sava Srpski je potom otišao u hram Vaskrsenja Hristova, (najveću svetinju) koju je darivao.

Sava je na sveopštu radost monaštva Velike Lavre sebe ubrojao u deo bratstva i bio njegov veliki ktitor i bio spominjan mnogo godina, po upokojenju, na svim liturgijama u Lavri. Saglasno sa srpskim hronikama iz 16. veka, postojao je dogovor između Jerusalimske patrijaršije i Srpske patrijaršije o dolasku većeg broja monaha u Lavru 1504 godine i da oni osiguraju lavru od upada beduinskih plemena. Ovo je učinjeno, neki mobasi sa Svete Gore kao i većina njih iz Srbije su došli u Lavru i preko 100 godina su srpski monasi čuvali Lavru Svetog Save Osvećenog. Pošto su u vreme otomanskog carstva, bila sprovedena u delo preko 30 ukaza-fermana koji su se odnosili na poreze, dađbine za rekonstrukcije i odrđavanje manastira, manastiri Palestine i Lavre su u besparici morale da se zadužuju kod latina i Jermena. Kao rezultat toga je bilo da Srpski i grčki monasi su mukotrpno radili mnogo više od uobičajenih poslova kako bi zaradili novac za kredite i otplatu fermanskih ukaza u periodu 1533 do 1735 godine. Iz tih razloga su se beduinska plemena naselila na manastirska imanja, srpski monasi su u velikoj meri pomogli održavanje lavre, ali su se dugovi tokom 200 godina nakupili.

Od nekada 300 pravoslavnih manastira u Jordanskoj pustinji, ostalo ih je samo nekolicina zbog dugovanja i nemaštine su morali da se ugase. Po ukazima sultana, svi manastiri koji nisu mogli da plaćaju poreze i astronomske druge namete bili su ugašeni a monasi raseljeni. tako su skoro svi srpski monasi 1636 godine napustili većinu manastira Palestine, neki su se vratili u Srbiju, a neki u Hilandar. Jerusalimski patrijarh je dobio na vremenu,  1640 godine je napisao molbu ruskom caru za pomoć, koju je dobio i isplatio dugove srpskih  i grčkih monaha  latinimai Jermenima i uspeo je da sačuva manastir u pravoslavne ruke ali ovoga puta je iguman bio Grk.

Postoje mnoge neraskidive veze između dve Lavre, Grčke Svetoga Save Osvećenog i Srpskog Hilandara, koje se dokazuju vremenom.

Tako je manastir Hilandar darovao kopiju Akatistne ikone Majke Božije i Verujem, kao i ikonu Bogorodice Trojeručice, 2007 godine.

2008 godine u organizaciji agencije Dobročinstvo iz Beograda i manastira Hilandara, poklonjena je verna kopija ikone Bogorodice Mlekopitateljnice Lavri Svetog Save Osvećenog (video snimak u prilogu). Ovo su ikone koje vezuju ove dve Lavre. One su se vratile u Lavru Svetog Save Osvećenog,u vidu vernih kopija, ali sa blagoslovom i blagodeti Hilandara. ovo je primljeno sa velikim oduševljenjem u Lavri Svetog Save Osvećenog i ukazano im je najveće poštovanje.

 

 

Hilandarski poklon, kopija ikone Bogorodice Trojeručice, lavri Svetog Save Osvećenog, Kedron

 

 

Hilandarski poklon Akatistne ikone Bogorodice, lavri Svetog Save Osvećenog, Kedron

 

 

(Video)

Put ikone Bogorodice Mlekopitateljice od isposnice Svetog Save, Sveta Gora do Lavre Svetog Save, Sveta Zemlja

 

 

 

 

Hilandar i manastiri Svete Zemlje*

 

Hilandar i  Eleonski manastir

 

Saradnja i poštovanje bratstava Hilandara i ruskog manastira na Maslonovoj gori je postojalo još od davnina, tako su monahinje ovog manastira sačinile po blagoslovu Arhiepiskopa Anastasija divnu plaštanicu za svetog Arhiepiskopa Arsenija Srpskog...

Pre nego se ukrcao na brod, u povratku iz Svete zemlje, sveti Sava je u luci Akr kupio od Latina crkvu Svetog Đorđa i ustupio je Lavri Svetog Save Osvećenog, čiji je ona metoh bila ranije.
Iz Akre, sveti Sava je otplovio u Malu Aziju, u Nikeju. Tu je vladar bio Jovan (Kalojovan) Vatac, koji je svetog Savu dočekao najvećim počastima. Darivao mu je odežde, crkvene sasude, mošti svetih, zlato i - djelić Časnog krsta, na kojem je Gospod raspet. Sada se ovaj djelić trojednog drveta čuva u manastiru Hilandaru. (Takođe, jedna čestica Časnog krsta, ali drugim putem, stigla je na Cetinje, i sada je na kivotu svetog Petra Cetinjskog.)

 

*ova tema je u obradi

 

 

Ikona Bogorodice Mlekopitateljice, Bogorodice Trojeručice i žezal

 

 

Bogorodica Mlekopitateljica

 

Ikona Bogorodice Mlekopitateljnice poznata je od davnina na hrišćanskom Istoku. Ikonopisana na osnovu istine Jevanđelja: da je Presveta Bogomajka dojila ovaploćenog Gospoda Hrista kao Sina Svoga, što je ona žena u Jevanđelju ispovedila rečima upućenim Hristu: "Blažena utroba koja Te je nosila, i dojke koje si sisao" (Lk 11,27).
O toj istini su takođe govorili i pisali i Sveti Oci Istočne Crkve. Tako sveti Jefrem Sirijski kaže, u pesmama na Rođenju Hristovom:
"Iz utrobe Djevine izašao je Mladenac, i mlekom se hranio, i rastao je pored dece - Sin Gospodara svega.
Sveta Djeva-Majka davala je Hristu mleko, i On se kao čovek hranio Njezinim mlekom.
Kada se Gospod hranio mleko Marijinim, tada je točio život svemu svetu".
Za svetim Jefremom pevao je o Bogorodičinom dojenju Gospoda mlekom i sveti Roman Melod, a njegove i drugih crkvenih pesnika himne o tome ušle su u bogosluženja naše Crkve i nalaze se u crkvenim knjigama iz kojih pevamo službe Hristu i Bogomateri. Jedna od tih crkvenih pesama ispisana je na Hilandarskoj Ikoni Mlekopitateljnici u Karejskoj Isposnici Svetog Save: "Zlatopleteni stube, i dvanaestozidni Grade, suncetočni Prestole, Stolico Cara, neshvatljivo je čudo: kako mlekom hraniš Gospoda!?" - (Egzapostilar na Uspenije Presvete Bogorodice).
Shodno ovom svetom Predanju Crkve, nastale su ikone Bogorodice Mlekopitateljnice, poznate još od starine u Svetoj Zemlji, Siriji, Egiptu i uopšte u pravoslavnoj Vizantiji, zatim i kod Pravoslavnih Slovena, najpre kod nas Srba, a onda i kod Rusa. U Srpskoj Crkvi poznata je freska Bogorodice Mlekopitateljnice u Pećkoj Patrijaršiji iz vremena Arhiepiskopa sv. Danila (početak 14. veka) i u Naumu kod Ohridskog jezera (takođe iz 14. veka) ali su one nastale najverovatnije po ugledu na Ikonu Mlekopitateljnicu koju je Sveti Sava doneo u Hilandar iz Svete Zemlje.

Po usmenom predanju sačuvanom u manastiru Hilandaru, današnja Hilandarska ikona Bogomajke Mlekopitateljnice nalazila se u Lavri Svetog Save Osvećenog, udaljenoj dvadesetak kilometara od Jerusalima. Sveti osnivač ove najveće Lavre na Istoku, sveti Sava Osvećeni, po kome je sveti Sava Srpski dobio ime, pred svoju blaženu smrt je proročki govorio okupljenoj bratiji monasima, koji su okrživali njegov odar, da će posle mnogo vremena Lavru pohoditi jedan monah plemićkog roda sa Zapada, po imenu sava, kome oni treba kao blagoslov da daju ikonu Majke Božje Mlekopitateljnice i takođe njegov igumanski žezal.
Od tada je prošlo mnogo vremena, gotovo sedam vekova, i bratija pamtijaše zapovest svoga duhovnog oca, prenoseći s kolena na koleno zaveštanje velikog Svetitelja. I zaista,početkom 13. veka, na svom hodočašću u Svetu Zemlju, dođe iz Srbije Sveti Sava, prvi Srpski Arhiepiskop i Čudotvorac, da poseti manastir Svetog Save Osvećenog kod Jerusalima.

 

Sveti Sava Osvećeni

 

Kada je  Arhiepiskop Sava prilazio kivotu u kome su počivale mošti sv. Save Osvećenog, igumanski žezal pade sa zida pred noge svetog Save Srpskog i pokoloni mu se, a ikona Bogorodice Mlekopitateljnice pokrenu se na svom postolju. Manastirska bratija najpre ćutaše, a potom kazaše proročanstvo Save Osvećenog, u neverici da se ono sada ostvaruje pred njima. Kad god je tih dana boravka u Lavri sveti Sava Srpski ulazio u manastirski hram, ova se scena ponavljala. Tek posle njegovog trećeg ulaska u hram, bratija mu saopšti zaveštanje duhovnog Praoca. Proročanstvo se, dakle, ostvarilo! Tada su, iz ljubavi i milošte prema Svetom Savi Srpskom, a po zaveštanju Prepodobnog Save Osvećenog, ikona Mlekopitateljnica i igumanski žezal poklonjeni Arhiepiskopu Srpskom, a uz njih još i poznata čudotvorna ikona Bogorodica zvana Trojeručica.

 

Bogorodica Trojeručica


Na svom povratnom putu iz Palestine u Srbiju, Sveti Arhiepiskop Sava otide prvo u Svetu Goru u svoj manastir Hilandar gde ostavi u neotuđivo nasleđe kao najlepši ukras čudotvornu ikonu Trojeručicu, a igumanski žezal ostavi u keliji zvanoj Molivoklisija u Kareji (sada se čuva u Isponsnici-Tipikarnici Sveetog Save u Kareji). Čudotvornu ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice sveti Arhiepiskop Sava je postavio na ikonostas kelije Isposnice-Tipikarnice u Kareji, koju je posvetio Svetom Savi Osvećenom. 

 

Žezal ili paterica Svetog Save Osvećenog

 

Jedinstvena u pravoslavnom svetu Ikona Bogorodice Mlekopitateljnice predstavlja Mladenca Hrista kako, držan na rukama Bogorodice, sisa dojku na grudima Svete Bogomajke. Druga znamenitost, vezana za ovu čudotvornu Ikonu, jeste njeno mesto na ikonostasu, kraj Carskih Dveri. Mimo običaja naše Crkve, iz velike ljubavi prema Majci Božjoj, Sveti Sava je na ikonostasu postavio Mlekopitateljnicu kao prestolnu ikonu na desnu stranu, gde se prema kanonu Pravoslavne Crkve postavlja ikona Spasitelja Hrista, koju je zato postavio na levu stranu od Carskih Dveri. Ovakvih slučajeva ima još u Pravoslavlju.
Ovoj Svetoj Ikoni Bogorodice Mlekopitateljnice mnogi blagočestivi pravoslavni hrišćani obraćaju se s verom i molitvom, i preko nje od Bogomajke i Gospoda dobijaju blagodatnu pomoć za spasenje. Naročito to čine pobožni poklonici kada dođu u Tipikarnicu-Isposnicu Svetog Save u Kareji.
Neka je Presveta Bogomajka Mlekopitaeljnica na pomoći svima, naročito srpskoj deci i majkama.
Otac Nikodim Hilandarac
Tipikar Isposnice Svetog Save u Kareji, Sveta Gora

Izvor: www.spc.rs

 

(nastavak tekstova biće po završetku istraživanja)

 

 

 

*Izvori: Arhimandrit Nićifor Dučić

Prvu celinu čine monografije srpskih svetinja: Hercegovački manastiri Tvrdoš, Duži i Žitomislić, zatim monografije O Manastiru Hilandaru i manastiru Svetih Arhanđela u Jerusalimu.

Drugu skupinu čine studije iz srednjevekovne istorije Srpske Crkve, uglavnom o hercegovačkim episkopijama, ali i istorija Srpske Crkve od prvih decenija 8. veka do naših dana (1894).

Treću skupinu radova ovog kaluđera i istoričara čine opisi srednjevekovnih rukopisa (Moračka Krmčija i Opis slovenskih rukopisa u Narodnoj biblioteci u Parizu).

Srpski arhanđelski manastir u Jerusalimu i Starine hilandarske i monografija Hilandara.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Hilandar.info
 

Vesti iz Hilandara
 
Jerusalimska patrijaršija
 

Vesti iz Svete zemlje
 
Manastir Svetog Save Osvećenog
 

Manastir Svete Katarine Sinaj
 

Sveto pismo online
 
 
 
Mapa sajta
 

©2014-2017 Svetazemlja.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev