Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Синај Синаити и Србија  
  

Синаити и Србија

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

Амфилохије Радовић

СИНАИТИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЖИВОТУ СРБИЈЕ XIV I XV VEKA

 

Пре него што почнемо са подробнијим излагањем о Синаитима и њиховој улози у животу Србије XIV и XV века, као и са излагањем о духовном покрету везаном за њихово име, неопходно је одговорити на неколико питања. Прво питање: Откуда назив "Синаити"? Са њим је у непосредној вези и друго питање: Ко су и каквог су порекла били "Синаити"? Као и још једно: Откуда они у Србији XIV и XV века?

Нема никакве сумње даје назив "Синаити" везан, посредно или непосредно, за Синајску Гору. Синај је од давнина био привлачан за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета између Бога и Мојсија у купини неопалимој. Од времена цара Константина, особито од времена цара Јустинијана, када је основан чувени манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене.[154][155]Налазећи се у сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са египатском пустињом, пребогатом монашким насеобинама од најранијих времена, синајски монаси и пустињаци су временом стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искуства, која су личним додиром или преко списа писаних од стране синаитских подвижника била прихваћена и извршила велики утицај како на Истоку тако и на Западу. Поред Анастасија и Нила Синаита, Филотеја Синаита и других синајских подвижника и писаца, посебну улогу је одиграо преподобни Јован Лествичник са његовом "Лествицом", која је веома рано била преведена и на словенски језик и послужила као најбољи мост и веза словенских земаља са синајским духовним предањима.

Што се тиче српских веза са Синајем, оне потичу још од времена Светог Саве. Приликом свог другог путовања на Исток Свети Сава је дао богат прилог за обнову Каломонијског манастира у Зајорданској пустињи, који је служио као одмаралиште за поклонике Синаја.[156] Свету Четрдесетницу он проводи на Синајској Гори у посту и молитви.[157][158] Везе Србије са Синајем и духовни утицај Палестине и Синаја на њу продужили су се кроз цео немањићки период. О томе сведочи и брига краљице Јелене и њених синова Драгутина и Милутина о Синајском манастиру: она је богато обдарила манастир у коме је крајем XIV века био и један игуман Србин, по имену Јоаникије.[159] За Јелену, жену Уроша I, каже се да је имала "духовне оце у светом Божјем граду Јерусалиму, на Синају, Раити и у Светој Гори Атонској"; она се њима исповедала и слала им богате дарове.[160] Јаке везе Србије са Синајем су потврђене и у време цара Душана, а и после њега. За време Душаново Дубровчани су плаћали данак за предати им манастир у Стону на Пељешцу не само манастиру Св. Арханђела у Палестини, него и манастиру Св. Богородице на Синају. Душанову повељу Богородици Синајској потврђује и цар Урош 24. априла 1357. године "под Призреном на Рибници".[161] Те везе Србије са Синајем од времена Светог Саве обично су ишле преко Палестине. У Палестини је, поред сталног прилива поклоника, постојало неколико српских метоха (метох Св. Ђорђа у Акри и метох Св. Јована Богослова на Сиону у Јерусалиму, које је откупио још Свети Сава за српске монахе и поклонике); у доцније време су чак и Лавру Светог Саве Освећеног држали у својим рукама монаси српског порекла. Особито су постојале тесне везе између манастира Светих Арханђела, задужбине краља Милутина у Палестини, и Синајске Горе. Рукописне књиге српске рецензије из XIII века у Синајском манастиру сведоче о присуству у то време српских монаха на Синају. Тако, на пример, у псалтиру Српске рецензије XIII века из манастира св. Екатарине на Синају, налази се херувимска песма писана ћирилицом, вероватно записана нешто касније од настанка самог псалтира. Овај ћирилски текст требало је да послужи српским калуђерима који су ту живели или хаџијама, који су посећивали Синај.

Присуство Срба монаха у Палестини и на Синају потврђују и бројни србуљски рукописи: по броју они, међу словенским рукописима чуваним на Истоку, долазе на прво место. Већина тих рукописа потиче из XIV века. Неки од тих рукописа су донети на Исток са Балкана, неки су писани на Синају, а неки опет у Палестини. Има их доста и из XV века, а јављају се све до XVIII века. Све то потврђује непрекидне везе Срба са Палестином и Синајем.[162]

Поред превода и преписа богослужбених текстова, међу тим рукописима синајско палестинским, сачувани су и преводи духовне литературе, уобичајени код Словена на Балкану тога времена, (Јован Златоусти, Григорије Богослов, Петар Дамаскин, Макарије Велики, Евсевије Александријски, Јефрем и Исак Сиријани, повест о Синајским старцима и др.). Повећавање броја српских рукописа од XIII до XV века на Синају и у Палестини, потврђује да се повећао и број српских монаха на Истоку, а везе српских земаља са Истоком да су још више ојачале.[163] Те везе су постале још присније за време цара Лазара, благодарећи, с једне стране, трагичним збивањима како на Истоку тако и на Балкану, а с друге стране, изузетној личности самог цара Лазара, као и његовој посебној наклоности како према светогорском, тако и према палестинско-синајском монаштву. Познато је да је и сам кнез Лазар ишао у Јерусалим на поклоничко путовање; том приликом је, између осталог, посетио и манастир Св. Арханђела. Он је познат као ктитор и дародавац манастира ван граница његових области. Његова дарежљивост се простирала не само до Свете Горе и Влашке, него и до Јерусалима, Синаја, па чак и до коптских манастира на бившем египатском подручју.[164] Та његова духовна везаност за светиње Истока и надахнутост њима, посведочена је на чудесан начин народним предањем о птици соколу, који лети "од светиње од Јерусалима" да га подстакне на опредељење за "Царство небеско"; предањем које очевидно није без реалне историјске позадине, преточене у песнички символ.

Да је та непосредна веза православног Истока и његових духовних предања са српским земљама била веома јака како у XIV тако и у XV веку, потврђује и чињеница да је Лазарева кћерка Јелена (а и њена сестра Деспина), жена ЂурђаII Страцимировића, кнеза Зете, имала за свог духовника Никона Јерусалимца. Никон је вероватно дошао са Истока за сабрата и "старца" манастира Св. Николе Врањинског, метоха Св. Арханђела у Јерусалиму.[165] Он је на њену молбу саставио (1442. године) чувени "Горички зборник" духовних поучних текстова. Сачувана је и његова преписка са Јеленом Балшић, доцније преудатом за Сандаља Хранића, надахнута духом синаитског исихазма, који је у то време процветао од Синаја до Кијева. Да је Никон Јерусалимац био носилац идеја синаитско-светогорског исихазма тога времена то се јасно види из једног другог његовог рукописа, Шестодневника манастира Савине (1439/40. г.) у коме се осим Шестоднева Св. Василија Великог, чува и неколико списа најпопуларнијих исихаста: Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Калиста Ксантопула и др., који су у то време били најомиљеније духовно штиво.[166] Да је Никон Јерусалимац долазио у непосредан додир не само са Јерусалимом, него и са Синајем, види се из његове "Повести о Јерусалимским црквама и пустињским местима", такође написана за његову духовну кћер Јелену. У тој повести он у ствари описује своје путовање у Јерусалим, на Синај и у Египат у времену између 1398-1412. године.[167]

Очевидно, везе Србије са Палестином и Синајем продужене су и за време царице Милице, Стефана Високог и Ђурђа Бранковића, да би остале непрекинуте све до XVIII века. То потврђује, између осталог, и посланица јерусалимског патријарха Теофила упућена Стефану Високом; у њој га патријарх моли за милостињу манастиру Св. Јована Крститеља близу Јордана.[168] Да је и Босна општила са Синајем, као и да је на Синају било, особито уXIV и XV веку, монаха Срба синаита, види се из једног писма цариградског патријарха Генадија, у коме се помиње "епископ Босански" (вероватно Давид, који је боравио на двору херцега Степана), који је доносио синајским монасима дарове херцегове.[169] Треба истаћи даје у учвршћивању веза између Србије и Синаја посебну улогу одиграо манастир Св. Јована Крститеља, на Меникејској гори, близу града Сереза у Македонији, који је био Синајски метох и који је од времена цара Душана био у областима српске државе. Поред овог метоха, постојао је још један синајски метох у Солуну. Сачувано је десет повеља цара Душана синајском метоху у Серезу.[170]Несумњиво је да је овај метох био важна постаја преко које су водили путеви монаха и поклоника са Балкана према Синају и обратно, па према томе и српских монаха и поклоника.

Од Срба монаха који су стално или привремено боравили на Синају и тиме стекли право на назив "синаита", остало нам је сачувано мало имена. Да поменемо неке од њих. У дубровачким рачунским књигама под датумом 6. јуна 1354. године, помиње се да је синајски монах Никодим добијао свој депозит за време кнеза Николе Барбадина, сагласно уговору између Дубровчана и цара Душана о манастиру у Стону.[171] Није ли то можда један од оних монаха који су се преселили у Палестину после уступања Стонског манастира по Душановој повељи Дубровчанима?

Познато је да су се монаси синаитског типа, због свог усамљеничког начина живота, бавили интензивно, не само читањем него и писањем и преписивањем књига. Остало нам је сачувано и неколико имена тих преписивача синаита словенског (српског) порекла. Тако, на пример, на Синају преписују за манастир Св. Арханђела у Јерусалиму Јаков и Јоаникије[172] Игуман Јоаким "бившаго ми игумень оу Синаискою гору", који је доцније био игуман манастира Св. Арханђела, прилаже књигу том свом потоњем манастиру.[173]Наједном синајском рукопису стоји запис да је ту књигу приложио "Богородици Синаискои" неки старац Исаија; не стоји, међутим, записано да ли Исаија припада синајском братству или је књига, што је вероватније, упућена са Балкана.[174] синаити Посни и Цветни триод (око 1374).

Много је познатији као личност и као преписивач поп Јован Синаит.Приликом свог путовања на Синај, Порфирије је пронашао три рукописа писана руком Јована Синаита: Еванђеље, псалтир и зборник назван "Словеса душеполезна". На зборнику је записана руком неког "старца" који себе из смирења назива "лукавим" и "злим", похвала попу Јовану. Старац, благосиљајући га, назива га "српском утехом, оградом ништих и надом (?), заблуделих обраћањем, безумних учитељем а добрих светилником благодати". Успенски сматра да је поп Јован 1481. године био још увек жив, а В. Розов, пун одушевљења, сматра да је зборник "Словеса душеполезна" његово оригинално дело и убраја га у оригиналне српске писце XIV века. Утврђено је, међутим, да се и овде ради о уобичајеним зборницима преведених духовних текстова.[175] Јасно је да и поп Јован Синаит спада у носиоце синаитског препородитељског покрета XIV и XV века, који је код свих православних народа, па и код Срба, уродио тако богатим плодовима.

Један од значајнијих Срба монаха, везаних за Синај и синаите, (за кога се не зна, али није искључено, да ли је неко време провео у манастиру Св. Богородице на Синају) био је и Јаков, потоњи епископ града Сереза у Македонији. Овај Јаков спада у групу најближих ученика преподобног Григорија Синаита, зачетника синаитског покрета на Балкану XIV века, који су се доцније расејали из Свете Горе и Бугарске по разним местима балканских православних земаља. У житију преподобног Григорија се каже за Јакова да је "под његовим руководством достигао такву висину врлине, да се удостоји и архијерејског достојанства, и би постављен за епископа у епархији Сервион". Јаков је био и лични пријатељ цара Душана. Зна се да је он једно време провео у околини Призрена, вероватно по доласку из Свете Горе, код цркве преподобног Петра Коришког. Та црква (испосница) је била раније метох манастира Хиландара, све док је није добио у посед од цара Душана хиландарски старац Григорије, који се ту подвизавао. Постоји претпоставка да би тај старац Григорије могао бити онај чувени непознати ученик и биограф архиепископа Данила коме има да захвалимо и за "Зборник живота краљева и архиепископа Српских".[176] Како по имену и по месту и начину живљења, тако и по делатности, могло би се закључити да и овај призренски Григорије спада у круг посредних или непосредних ученика Григорија Синаита, као и Јаков, који је са њим једно време пустињски друговао. Уколико би се ова претпоставка показала тачна, а све околности јој говоре у прилог, онда би то значило да се исихасти синаитско светогорског типа јављају у Србији већ у време цара Душана, и то директно преко Свете Горе и Македоније.

Какав углед је уживао овај Јаков на двору цара Душана види се и по томе да је он био постављен, и пре избора за, митрополита у Серезу, за игумана Душанове задужбине Св. Арханђела код Призрена.[177] Јаков је остао духовно везан за Синај кроз цео свој живот. Томе је потпомогла не само његова усмереност и настројење, него и чињеница да је у његову митрополитску област спадао и синајски метох, поменути манастир Св. Јована Крститеља, у коме су се укрштали путеви синаита монаха. Македонија је и од раније била позната по својим везама са "богоходном" Синајском гором. То се види и по томе што је већина синајских словенских рукописа, почевши са оним глагољским из Х-ХI века, било да се ради о рукописима бугарске или српске рецензије, из македонских области.[178] Бригу за Синајски манастир и његове монахе српског и словенског порекла митрополит Јаков посведочује и слањем манастиру словенских књига. По једном запису попа Јована (1360) на србуљском Еванђељу манастира Хиландара (из 1337) Јаков је послао Синајском манастиру "сугуби трипјеснец (тј. Посни и цветни триод) и часасловец, псалтир и чтеније Златоустово".[179][180] Оба Триода се и данас чувају у манастиру Св. Екатерине (некада званом манастир Св. Богородице), на Синају. На оба Триода остали су сачувани дирљиви стихови митрополита Јакова, који посведочују његову љубав према Синају, као и то даје у то време поред Грка, било и Срба монаха синаита. " О Синају, о светлости моје сијаније! - каже Јаков у том запису, па додаје: "О Синају, о силно моје к теби желаније! Ти која си се у огњу неопалима сачувала, сачувај ме од огња вечнога! И молим сву браћу, Србе заједно и Грке, да ове књиге не буду отуђене од дома Пречисте Дјеве, до века."

Све ово сведочи да народно предање које повезује појаву Синаита у Србији непосредно са Синајем, као и на њему засновано мишљење Т. Ђорђевића и В. Розова, има јаке историјске основе.[181] Још је проф. Мурко запазио ту тенденцију Србије од времена Светог Саве да се непосредно повеже са Палестином и Синајем, тј. са хришћанским Истоком уопште. Јак утицај Истока се по њему пројављује и у употреби имена (Симеон - Столпник, Сава - Освећени), у постепеном увођењу јерусалимско палестинског богослужбеног типа, које долази до врхунца у литургијској реформи XIV века (Никодимов превод јерусалимског типика 1319. и Романов типик); Мурко истиче и интересантан детаљ да се у Србији задржало, чак и у првим штампаним књигама, не само византијско (5508-09) него понекад и источно "александријско" (5500-01) бројање година, употребљавано не само у Египту и Африци него и у Сирији.[182]

Остварење ове тежње, која се не прекида све до XVIII века, доживело је свој врхунац од доласка преподобног Григорија Синаита и његових ученика у Свету Гору, као и од оснивања пароријског манастира на граници између Бугарске и Византије, који је временом постао прави расадник Григоријевих - непосредних и посредних ученика "синаита", како за Бугарску XIV века, тако и за српске земље, посебно за Моравску Србију, а преко њих и за Румунију и Русију.

Григорије Синаит долази у Свету Гору (око 1326) са Синаја, преко Крита. Он у Светој Гори долази у општење са светогорским исихастима, међу којима ће се нешто мало доцније посебно истаћи Св. Григорије Палама. Тај сусрет између древних египатско-палестинских, синајских, сиријских, малоазијских исихастичких духовних предања (оживљених и олицетворених у изузетној личности Григорија Синаита и његових бројних ученика) и светогорског исихазма (који је добио свог главног носиоца и "теоретичара" у лицу Григорија Паламе), - представља, без икакве сумње, најзначајнији догађај за целокупну ромејско(византијско)-словенску културу XIV и XV века. Преласком Григорија Синаита из Свете Горе у пароријску област, шири се број његових ученика; шири се истовремено и његов духовни утицај. Веома присне везе Србије XIV века са Светом Гором (за време цара Душана она улази у оквире српске државе) и са тим препородитељским синаитско-светогорским круговима, доприноси да се дух синаитско-светогорског исихазма, и његов свестрани утицај, пренесе и на српске земље. Изузетна пријемчивост кнеза Лазара и његових наследника за духовна и културна збивања овог времена; релативно повољнији политички услови у Србији за духовну и културну активност, у односу на Византију и Бугарску, особито крајем XIV и у првој половини XV века; Све је то допринело да Моравска Србија, за време Лазаревића и Бранковића, постане место окупљања најдинамичнијих носилаца духовног препорода овога времена на православном Истоку и огњиште великих културних прегнућа. Благодарећи томе, овај косовски и покосовски период могли бисмо без двоумљења назвати, иако на први поглед то чудно изгледа (с обзиром на трагична збивања тог времена у нашој историји), - зрелим плодом немањићке припреме и раста. Он је везан за померање средишта српске културе са југа према Дунаву, на области Моравске Србије, као и за органско повезивање тог средишта и осталих српских крајева са Зетом Балшића, посебно са бројним манастирима око Скадарског језера. У основи свих тих збивања и духовних процеса, који су се одразили на целокупну културу православних народа у XIV и XV веку, а и касније, лежи овај синаитско-светогорски исихастички покрет. Њиме, његовим духом и његовом духовном и идејном усмереношћу, надахнуто је не само монаштво и духовни живот овога времена, него и црквена и државне политика, архитектура и: уметност, књижевност и устројство друштва, једном речју живот друштва уопште. Само покрет такве врсте као што је био исихазам, целосно заснован на вери и есхатолошки усмерен, сав у потрази за Вечним, али уверен истовремено дубоко у његово реално присуство у променљивим токовима времена, - био је у стању да удахне нови живот, и осигура континуитет историјски, једном друштву чије су структуре из темеља потресане, и биле у распаду и кризи под спољашњим ударима и унутрашњим немирима.

Што се тиче саме Моравске Србије и овог периода њеног живота, за њега је везан и мисионарски полет посебне врсте. За Моравску Србију покрет Синаита и њихова делатност представља продужетак кирилометодијевске и светосавске мисионарске традиције. Наиме, крајеви који су постали средиште српског духовног, културног живота и политичког живота, до тада су били на веома ниском ступњу духовног развоја и просвећености. Једва се може назрети постојање црквеног живота у њима од времена када су они потпадали под јурисдикцију Охридске архиепископије; нешто је више учињено за пролазне владавине краљева Драгутина и Милутина, али и о томе се углавном зна по помену имена епископа браничевских, мачванских и београдских. Манастири и храмови једва и да се помињу: подручје које с југа затварају Западна Морава и Нишава, са истока Тимок, са запада Дрина а са севера Сава и Дунав, затечено је у време кнеза Лазара скоро без цркава и манастира.[183]

Оно што је проузроковало коренити духовни и културни преокрет у тим областима, одразивши се и на све српске земље, биле су управо присне везе лазаревићке Србије са Светом Гором и са православним Истоком уопште. После државних сабора из 1374. и 1375. године, после избора исихасте патријарха Јефрема и велике несигурности која је наступила после Маричке битке, дошло је до масовних досељавања монаштва у Србију и то не само са Атоса него и из других монашких центара. Његовим досељавањем и мудром политиком кнеза Лазара и његових наследника, почела су да ничу у једном кратком временском периоду бројна духовна средишта, која су задахнула целе области својим благотворним и препородитељским духом. Прво новонастало духовно језгро и средиште био је управо манастир Раваница. Следиле су јој друге цркве и манастири: Лазарица, Ваведење у Ждрелу (Горњак), Јошаница, Нова Павлица, Дренча, Наупара, Љубостиња, Манасија, Павловац под Космајем, Каленић, Липовац код Алексинца, Сисојевац, Копорин, Велуће, Петковица, Жупањевац и др.[184] Веома је значајно за ове наше монашке насеобине да многе од њих нису биле само општежића, као до тада, него да су поред њих ницале пустиножитељске насеобине, попут синајских или светогорских скитова. Таква насеобина је никла око манастира Раванице, у пределима око Љубостиње, Мојсиња; клисура Ждрела се претворила у малу Тиваиду са центром у манастиру Горњаку, где се подвизавао Григорије Синаит Млађи. Исто тако испоснице у клисурама Метохијске Бистрице у околини Пећи, Дечана и Призрена поново су пуне, а остаци фресака на њиховим стенама казују да су управо тада биле обнављане (из једне од таквих испосница изабран је пустињак Јефрем за српског патријарха (1375).[185]Такође и у Зети Балшића, у последњој четвртини XIV века, формирала се слична монашка насеобина, својеврсна "Зетска Света Гора". У то време сазидана је група малих цркава и манастира на обалама Скадарског језера (Старчева Горица, Бешка или Брезовица, Морачник, Крајина) у истом духу светогорске скитске архитектуре, која је у то време преовладала, благодарећи управо овом синаитско-светогорском покрету, на простору од Скадарског језера у Зети до Горњака на Млави и Поганова на Јерми.[186] Те насеобине скитског типа су се формирале спонтано не само око општежитељних манастира; него и око појединих личности посебне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени тиховатељи, који су доласком у Србију, продужавали тако и даље свој започети, у Светој Гори или на неком дугом месту, усамљенички молитвени начин живота.

Константин Философ, пишући житије деспота Стефана Лазаревића и истичући да је живот у његовој земљи "као црква Божја", посебно се осврће на ове монахе и пустињаке "који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом". Он каже о њима поред осталог и ово: "Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са лахорењем лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: "Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше" (Пс. 64, 12)".[187]

Ко су били и одакле су били ти "чувари светих врлина"? То су управо били они смирени подвижници који су се у народном памћењу и предању сачували, бар на тлу Моравске Србије где их је било највише, под називом - Синаити.Бројни манастири у Моравској Србији и пустињска места чувају њихове мошти и света предања о њима. Благодарећи њиховом скривеном и смиреном начину живљења многима од њих не знамо не само порекло него ни име. Некима је народно предање запамтило име и место погребења; сачувано је само пуно житије преподобног Ромила Раваничког и нешто више података историјских, али не увек сигурних, о преподобном Григорију Синаиту Млађем, писцу Ромиловог житија.[188]

Народно предање које је забележио М. Ђ. Милићевић, говори о светом броју "седам Синаита", "који су побегли с Истока и станили се сви од источне Мораве до Дунава".[189] Њих је било, међутим, много више, особито ако њихову појаву и број посматрамо у једном ширем историјском контексту, тј. у склопу овог јединственог синаитско светогорског исихастичког покрета. По народном предању тај назив се првенствено односи на ученике преподобног Ромила Раваничког и преподобног Григорија Млађег Синаита (Горњачког), чије су духовне матице биле манастир Раваница и манастир горњак И заиста, Синаита је највише било у Моравској Србији, од Мораве и Млаве до Дунава и Баната, али их је било и по другим српским крајевима, особито у Метохији, око Призрена, у Зети Балшића, па, као што ћемо видети, све до Метеора у Тесалији. Тако, на пример, поред Григорија испосника и преписивача у околини Призрена, о коме смо већ говорили, о њиховом присуству у области Истока у Метохији сведочи и назив Синаје, са рушевинама неколико цркава.[190][191] Благодарећи њему и његовом утицају на народну душу, и промени која се преко њега догодила у народној души, утицај Запада на Србију постајао је све слабији, а Србија све повезанија судбински, духовно и културно са православним Истоком. Посматрајући ствари на једном ширем плану могли би све значајније духовне личности у српским земљама овога доба сврстати у "синаите". Јер припадати "синаитима", није значило искључиво боравити на Синају, и по томе добити назив: то је значило - бити носилац синаитског духовног идеала, бити сличан синаитским подвижницима по начину живота. А то је била управо основна карактеристика Синаита и исихаста у Србији XIV и XV века. Надахнут Григоријем Синаитом, светогорским препородом и изузетно богатом пустињачком духовном литературом, овај тип монаштва био је заснован на сиромаштву, на личном труду, одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, сав усредсређен на Царство небеско и непрестану молитву и духовно усавршавање. Ако је до тада у Српским земљама основни и скоро искључиви тип монашког живљења било општежиће, везано за велике и богате царске Лавре, сада за монахе постаје много привлачнији скитски и пустињачки живот синаитског и светогорског типа. У Србији је било и до тада пустињака али никада у толикој мери колико у овом времену. Код оваквог типа монаха лопов није имао шта да украде сем голог живота, зато је он могао опстати и у најнеповољнијим околностима, што није случај и са великим и богатим општежићима. Говорећи о овим и оваквим Синаитима, В. Розов тврди, не без разлога, да српска народна традиција повезује са Синајем, преко ових монаха синаитског типа, најкрупнију реформу монаштва и монашког живота, познату у српској историји.

Један од главних разлога што су многи од ових светих људи остали безимени у народном и црквеном предању јесте њихово намерно скривање свога подвига и порекла. Оно што пише за преподобног Теодосија Трновског, једног од најистакнутијих ученика Григорија Синаита (и он је такође веома значајан, - заједно са својим учеником, потоњим патријархом Трновским Јевтимијем и њиховим бројним ученицима, који су прешли у Србију, - за ширење синаитско-светогорског покрета у српским земљама), важи и за све његове посредне или непосредне следбенике: Теодосије се, каже његов животописац и духовни брат цариградски патријарх Калист, постарао да нико не сазна одакле је и које народности. Упражњавао је "умно делање", тј. непрестано молитвено тиховање, и "строго уздржање", чувао "срдачну преданост Богу". Његово родно место је Горњи Јерусалим, а браћа и сродници Небеске војске. Што се тиче доњег и земаљског отачаства, он је био - едемит, тј. рајски човек, створен "по образу и подобију Божјем".[192] Отуда Светозар Радојчић, говорећи о уметницима код нас од краја XIV века, са разлогом каже да им се тешко одређује народност и језик: скоро сви знају добро грчки, кад преводе често мешају српски и бугарски; за неке се претпоставља да су Власи и Арбанаси.[193] Ако то важи за уметнике и писце који су и сами углавном били монаси, важи тим пре за пустиножитеље Синаите. Не би било ни мало чудно да се међу њима поред Срба и Бугара, Влаха и Арбанаса, пронађе и понеки Грузијанац или Сиријац. Својим животним ставом, схватањима и подвигом ови свети људи обнављају и доживљавају библијски новозаветни појам нације. За њих је нација - хришћански народ Божји, "наш род хришћански", један и Јединствени, христолики и христоподобни, сабран у јединство вере и живота из разних племена и са различитих крајева земаљских. Код таквог поимања нације биолошка припадност, језик и сл. има увек другостепени значај. На том појму и стварности нације, тј. појму и стварности нације као саборне, свеобухватне Цркве, која не зна за границе и поделе, обједињен је изнутра, тј. на духовном унутарњем плану, до тада завађени и страстима расцепкани Балкан и током XIV и XV века духовно припремљен да издржи азијатску исламску најезду и дуговековно ропство.[194] Есхатолошки дух синаитско светогорског монаштва и ово синаитско-новозаветно схватање нације одиграло је прворазредну улогу у формирању свега онога што подразумевамо под "косовским заветом", тј. лазаревским опредељењем за Царство небеско, као и на заузимању става кнеза Лазара и његових наследника према иконописцима, књижевницима, архитектима, преписивачима, монасима, који су се у то време окупљали у Србији, иако нису били увек Срби. Све је то изнедрило у Србији и другим православним земљама једну културу саборног и васељенског етоса и карактера, прожету сјајем нестворене светлости, па стога непојмљиву без оностране перспективе.

Непосредни повод за пресељавање монаха, прво из Палестине и са Синаја, били су ратови између мисионарских мемелука и династије Јејубита, који су беснели у Сирији и Палестини половином XIV века, а потом провала Монгола у Сирију Крајем ХIV и у XV веку; што се тиче повода за досељавање светогорских исихаста и монаха ученика Григорија Синаита из Бугарске у српске крајеве, то је био марички пораз (1371) и несигурност због сталних упада разбојника у пароријске и друге области. После Маричке битке, каже се у житију преподобног Ромила, многи Светогорци и пустињаци, од страха агарјанског, "от Светије Гори избегоше".[195] Тешке прилике на југу утицале су да дође и до померања монаха из старих краљевских и царских лаври према заклонитијим местима и повученијим пределима Моравске Србије. Средиште српског монаштва се преноси са Косова и Метохије, Ибра и Рашке, на обале Велике и Западне Мораве, до Саве и Дунава. Ипак, то кретање монаха од Истока према западним крајевима, није искључивало ни супротни правац, поготово кад год би наступила спокојнија времена: Света Гора је била у XIV иXV веку преплављена српским монасима, а као што смо видели, било их је доста и у Палестини и на Синају. Монаштво Моравске Србије ту љубав према древним монашким центрима не само што није гасило него је разбуктавало.[196]

Главни, дакле, путеви синаитских монашких сеоба према српским крајевима водили су из Пароријске пустиње преко Бугарске и Свете Горе; из Свете Горе преко Македоније, Албаније, па и Зете; из Палестине и са Синаја, преко Крита, Свете Горе, Македоније и Парорије. У те путеве је укључиван повремено на посредан или непосредан начин и Цариград, који је преко исихаста и паламиста патријараха постао још једном обједињујућа жижа ромејско-словенске културе и духовно политичких збивања на Балкану.

Најпознатији и најзначајнији од Синаита досељеника у Србију, непосредно везаних за преподобног Григорија Синаита, био је преподобни Ромило Раванички. Житије му је написао његов блиски ученик и саподвижник Григорије Млађи Горњачки, звани "краснописац" такође познат као Синаит[197] Ромило се родио у Видину од оца Грка и мајке Бугарке. Звао се Рајко (Руско?). Пошто је ту одрастао и добио прво образовање, тајно напусти место рођења и отпутова у Загору код Трнова. Ту се у манастиру Богородице Одигитрије замонашио, добивши име Роман. Жељан још строжијег духовног живота одатле са пријатељем Иларионом одлази у Парорију код већ чувеног Григорија Синаита, од кога прихвата синаитска духовна предања и начин живота пун послушности, верности духовном оцу и смирења. После Григоријеве смрти (1346) и упокојења старог старца кога му је овај био одредио за руководитеља, са својим новим старцем и са другом Иларионом, неколико пута се враћао у Загору, па опет у Парорију, једно због упада разбојника, а друго због све веће жеље за усамљеним молитвеним самовањем. У Парорији му се придружује и Григорије из Цариграда, доцније писац његовог житија. После једног од повратака из Загоре у Парорију, зашао је дубоко у планину, саградио себи усамљеничку колибу, примио велику схиму и добио име Ромило. Ту је провео пуних пет година одвојен од сваког општења са људима. Још једном се вратио у Загору да би опет отпутовао у Свету Гору. Тамо су почели временом да се око њега окупљају многи монаси, особито из његовог народа, ради духовне поуке. По његовом животописцу, он је још од младости имао дар да привуче себи друге својим животом и мудром речју. У чежњи за самоћом, он је и овде мењао места боравка док се на крају није настанио у Мелани близу Велике Лавре. Имао је, каже његов животописац, велику веру у Бога и свима је подједнако отварао своје милосрдно срце, "и то не само људима него и птицама и бубама и зверима".[198] Његова келија је постала место где су се многи сабирали да чују духовну поуку и да нађу лека својим страстима. Старац Ромило је посебни значај за духовни живот придавао духовном очинству и послушању, као уосталом и сви исихасти овог и ранијих времена. Однос ученика и духовног старца исихасти поистовећују са односом апостола према Христу. Још једном променивши своје обиталиште и настанивши се са северне стране подножја Атона, у потрази за миром, на крају је, после погибије хришћанске војске на Марици (1371), напустио Свету Гору. Са групом ученика отпутовао је у Авлону (Валону, Албанија), а одатле у новоподигнути манастир Раваницу у Србији. У Раваници се и упокојио и био сахрањен. Ту и данас почивају његове мошти. Житије му је написано непосредно после његовог упокојења, на грчком. Написао га је његов ученик Григорије Млађи, који је за њим дошао из Бугарске у Свету Гору и ту остао после његовог напуштања Свете Горе. Словенски превод житија настао је у Раваници (око 1390/91); вероватно га је превео неки монах Раваничанин, његов ученик.[199] Његови ученици су били они који су око Раванице образовали скитску монашку насеобину, по узору на светогорске скитове. Отуда се с правом каже у Даниловом слову о кнезу Лазару како он "гори и холми исплнил беше иночаских састављених жилишт, иже уједињенијем и всаким безмлвијем себе Богу присвојеше".[200] Ти Раваничани монаси синаитског духа у многоме су допринели црквеном прослављању кнеза Лазара, својим похвалама, службом и житијем, писаним у духу синаитског исихазма. У тим похвалама већ почиње косовски пораз да се слави као Лазарева "славна победа" и примање "мученичког венца". Историјски догађаји се тумаче у светлости мета историјског, Царства небеског, историјска хоризонтала се осмишљује на једини могући начин: есхатолошком вертикалом, логиком крста и Голготе.[201]

Примеру преподобног Ромила следовао је и његов ученик и саподвижникГригорије Млађи Синаит, названи Горњачки, са групом својих ученика.[202] Његово порекло је непознато. Из његовог житија преподобног Ромила сазнајемо да је дошао у Парорију из Цариграда, што би указивало да је пореклом био Грк, као и чињеница да Ромилово житије пише грчки. Међутим, древно светогорско предање тврди да је он дошао "из Србије". Рођен је крајем ХIII или почетком ХIVвека. Где се подвизавао пре доласка у Парорију, тешко је утврдити. У Парорији је заједно са Ромилом био послушник старца Илариона кога је Ромило просто приморао да им буде духовник после смрти његовог старца. Када је Ромило отишао у Свету Гору, Григорије и Иларион су и даље остали у Загори. По упокојењу пак Илариона Григорије и сам отпутује у Свету Гору, узевши Ромила за духовног оца. После Ромиловог одласка у Авлону и Србију, Григорије је остао и даље у Светој Гори. Светогорско предање му приписује да је у то време основао манастир Григоријат, који је по њему добио име. Због напада агарјанских и он напушта Свету Гору и заједно са групом својих ученика одлази у Србију, примљен од цара Лазара. Око његове пећине у којој се подвизавао, у Ждрелу Браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали Млаве, створила се нова монашка насеобина скитског типа, у којој је у време Деспота Стефана живело и по 300-400 монаха.[203] Уз помоћ кнеза Лазара ту је Григорије подигао храм Ваведења Богородице, добивши повељу за оснивање манастира од патријарха српског Спиридона (1380). Није познато када се упокојио. По једном предању он се поново вратио у Свету Гору и тамо упокојио у Григоријату 1406. године. По истом том предању његове мошти су остале у Григоријату све до 1761. када су их монаси због пожара пренели у манастир Горњак. По другима он се упокојио у Горњаку и ту био погребен покрај пећинске црквице посвећене св. Николи.[204] Његове мошти се данас налазе у манастиру Горњаку, а од недавно један мали део у манастиру Григоријату. Григорије је био образован монах. То се види по житију преподобног Ромила а и по називу "краснописац" који указује да се бавио преписивањем књига.[205] По начину живота он се назива и Григорије Ћутљиви. Празнује се 7. децембра.

Са личношћу Григорија Ћутљивог неки поистовећују Григорија Војловичког који се такође назива Синаитом. И заиста, у манастиру Војловици се помињу 1771. године а и касније мошти неког Григорија Синаита које почивају "во гробје", "в земљи". Ђ. Радојичић претпоставља да ако се ту ради о моштима Григорија Млађег, онда би оне тамо биле пренете после друге сеобе (1738) за време повлачења из Србије. Но он с правом поставља питање: ако су то мошти Григорија Горњачког пренете у Војловицу привремено због повлачења од Турака, зашто би их онда закопавали у земљу? Л. Павловић као доказ да се ту ради ипак о неком другом Григорију наводи запис на штампаном апостолу у Москви 1719. (запис је из XIX в.), у коме се каже да та књига припада општежитељном Војловичком манастиру у коме су мошти преподобног Григорија Синаита; у исто пак време се помињу Григоријеве мошти у Горњаку.[206] Веома је вероватно да су мошти Григорија Ћутљивог, сагласно сведочанству светогорског прота Гаврила Хиландарца (XVI в.) у житију Нифона II патријарха Цариградског, биле неко време у манастиру Орешковици (целе или један део), а да се овде ради о неком другом Григорију, који је припадао такође кругу монаха Синаита. Ту претпоставку потврђује и чињеница да је манастир Војловицу подигао кнез Лазар, после заузимања земаља око Дунава (1383).[207] Тако би и овај Григорије Војловички могао бити, премда о томе немамо никаквих директних података, један од монаха Синаита из круга ученика преподобног Ромила и Григорија Млађег.

Од бројних Синаита који су припадали кругу ученика преподобног Ромила и Григорија Горњачког или евентуално и ширем кругу монаха Синаита, сачуван нам је спомен и имена и оскудни подаци о још некима од њих; некима је сачуван спомен, место где су живели и где су се упокојили, али не и име. Ти су заиста сачували завет "туђиновања", једну од главних врлина синаитских исихаста, и скривеног до смрти и после смрти, небеског живљења на земљи. Од оних којима је сачувано име и извесни историјски подаци о њима, као и народна предања која сведоче о њиховом великом угледу и за живота и после смрти, да поменемо на првом месту преподобног Сисоја Синаита.Преподобни Сисоје је раније био игуман манастира Хиландара, близак кнезу Лазару; по некима био је чак и његов духовник.[208] Он се помиње у једној повељи књегиње Милице. Сматра се да је био један од ученика преподобног Ромила. Живео је у селу Сисојевцу, удаљеном око 12 километара од Раванице. По повељи из 1398. године царица Милица му је подарила имање у околини Параћиновог Брода, но оно је доцније враћено Великој Лаври.[209] И село и манастир Сисојевац добили су име по њему. У манастиру се налази његов гроб а у цркви његова фреска, на којој десном руком придржава модел цркве, као ктитор. Храм је посвећен Преображењу, што је још један доказ да се заиста ради о монаху синаиту: празник Преображења је био веома омиљен у синаитско-светогорским исихастичким круговима; то потврђују бројни храмови њему посвећени управо у ово време, од Метеора у Тесалији па све до Дунава. Преображење Таворском нествореном светлошћу, како човека тако и целокупне творевине, један је од централних мотива синаитско-паламитске философије живота. Народ поштује Сисоја као преподобног и чудотворца. Име му се помиње 1509. године а његов манастир изгледа да је запустео крајем XVII века.[210]

У близини Раванице је живео и преподобни Андреј Синаит. Поред "Ромилове пећине" (која је разрушена изградњом рударске пруге Сење - Равна Река) и његове лековите воде која испод ње извире, у Сењу народ прича и данас како је у близини села била испосница у којој је живео овај Андреј пустињак. За њега каже народно предање даје "зауздао мечку змијом" и на њој отишао у посету владици, на његов позив.[211]

За име монахољубивог кнеза Лазара, као ктитора, предање везује и манастир Рукумију, испод Сопота на Млави недалеко од Пожаревца. У Рукумији се налази гроб још једног пустињака преподобног Мартирија Синаита, о коме немамо никаквих података. Сам назив манастира неки доводе у везу са грчком речју "гирокомион" (болница за старце монахе). Народ је вековима поштовао преподобног Мартирија као светитеља.[212]

У манастиру Туману код Голупца, посвећеном Св. Арханђелу Гаврилу, чувају се мошти преподобног Зосиме Синаита,[213] По предању Зосима је живео сам у каменој пећини, на месту где се данас налази његова испосница. Подизање манастира је везано за име Милоша Обилића који је у време цара Лазара управљао Браничевском облашћу. Дворови су му били у оближњем селу Дворишту. Према народном предању он је приликом лова нехотице устрелио пустињака Зосиму. Тако тешко рањеног пустињака понео је на леђима своме двору, да му укаже помоћ. Но пошто је рана била дубока, старац осећајући свој крај рече му: Ту мани и остави да умрем. Отуда, по том предању, назив Туман јер га је на том месту Милош сахранио и над гробом из покајања подигао храм. Храм није успео да доврши због одласка у бој на Косово.[214] Недалеко од Голупца налазиле су се зидине цркве Ћелије где је по предању Зосима обављао богослужење.[215] Његовом гробу је кроз векове приступано као светињи. Приликом оправке манастира тридесетих година овог века нађене су мошти преподобног управо под плочом над којом се народ молио. Ископавање моштију које су биле "чисто златне жуте боје" извршио је Рус игуман Лука са братијом.[216]

Мање познат у народном предању је Данило Синаит, чије су се мошти налазиле у манастиру Благовештењу у близини града Ждрела (Горњачка клисура). Данило се упокојио у XIV веку. Судећи према месту боравка треба да је био ученик Григорија Горњачког. Сам манастир је из ХIV/ХV века. Око 1428. године његов духовник Висарион позвао је Радослава живописца, познатог преписивача из манастира Дајше, те је овде преписивао еванђеље и друге књиге. У једном запису из ХVI/ХII века помиње се Григорије игуман овог манастира, у коме почива, како каже запис, "отац наш" - Данило Синаит.[217] Преподобни Данило Синаит се помиње у XVII веку у октоиху петогласнику (бр. 182) из манастира Шишатовца.[218] Манастир је срушен до темеља за време Кочине Крајине. До данас је сачувана само пећина испосница, зазидана, у којој су склоњене неке кости скупљене 1930. године. Да ли су ту и Данилове мошти, или су остале затрпане под рушевинама манастира, не зна се.[219]

Поред преподобног Ромила, Андреја и Сисоја Синаита за манастир Раваницу се везује још један испосник, преподобни Вавил Синаит. Преподобни Вавил се подвизавао у клисури Раваничке речице, на 2-3 километра од манастира Раванице. Једини спомен о њему сачуван то је његово име.[220]

Мојсињска планина је препуна цркава и манастиришта, везаних за период Лазаревићке Србије и за монахе носиоце духа овог синаитско светогорског покрета. Каже предање да је у Мојсињској планини, која се назива и "Мојсињска Света Гора", било око 25 манастира; има чак и такво предање по коме је број богомоља допирао и до 50.[221] Међу сачуваним манастирима, најпознатији је манастир Св. Романа, на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Манастир је везан за име преподобног Романа Синаита.[222] Уз његов јужни зид призидана је капела у коjој се налазе мошти преподобног Романа Синаита. Мало је вероватно да се овде ради о Роману, ученику Св. Климента и Наума, тј. о неком Роману који је живео на 200 година пре Немањића.[223] Највероватније је да се и овде ради, као што то сведочи предање, време подизања (или обнове) манастира, стил градње цркве (триконхална основа са припратом), о једном од Синаита, тим пре што је цео тај крај Мојсиња везан за синаите. Преподобни Роман је у великом поштовању код народа и празнује се 16. августа. Манастир је подигао (или обновио) кнез Лазар или један од његових слугу.

Поред преподобног Романа сачувано нам је и име преподобног Нестора Синаита, који је по народном предању био његов рођени брат. Преподобни Нестор је подигао цркву више села Витковца, на левој страни Мораве, према Алексинцу, посветивши је Св. Нестору.[224][225] Изгледа да је то управо онај Нестор који се убраја у значајне духовне личности у време кнеза Лазара.

Поред Св. Романа и Св. Нестора да поменемо и следеће цркве и црквишта расуте по Мојсињској планини и падинама Послонске планине: Св. Петка Трњанска, Св. Петар, Ђунис, Св. Арханђео у селу Црквинама, Каоник са рушевинама цркве, Браљина у срезу Расинском (темељи цркве), Јаковац, Стеванац, Варламовац, Св. Петка Сталаћка.[226] Мојсињске цркве се обично налазе на скровитим местима, понекад и тешко приступачним. Све су оне грађене у стилу светогорско-моравске архитектуре, која је у ово време преовладала од Зете до Дунава. Манастир Јаковац и Стеванац предање приписује двојици браће, Јакову и Стевану. Њихова архитектура припада такође моравској школи што би указивало да се и овде ради, као и у случају Варламовца, о ктиторима синаитима. Посебно треба истаћи цркву Св. Богородице у Ђунису, звану у народу и "Ђунисија". То место је данас постало поново једно од најзначајнијих поклоничких места у Србији. Сам назив упућује на неког Дионисија, али о ком се Дионисију ради, о томе немамо никаквих историјских података. Није немогуће ни искључено да се овде ради о неком Дионисију Синаиту. У XIV веку је био познат Дионисије ученик преп. Теодосија Трновског мученика Григорија Синаита Старијег). По Теодосијевом житију он је био свештеник, велики подвижник и испосник, својим рукама је зарађивао свој хлеб; био је премудар у Писму; знао је грчко и словенско божанско Писмо, имао дар превођења са јелинског на словенски језик, био је "В разумје глубок".[227] По Теодосијеву житију и по Владиславу Граматику овај "дивни кир Дионисије" је превео на словенски Маргарит Св. Златоуста.[228] Познато је да је велики број ученика преподобног Теодосија и патријарха Трновског Јевтимија прешао у Србију после пада Бугарске (1393), тако да и ова претпоставка о доласку Дионисија у Мојсиње није искључена. Помиње се и један други Дионисије у "сихастии" хиландарске обитељи (1408. г.).[229] Дионисије се звао и син жупана Вукосава, прозвани на крштењу Држман, који је изгледа био род кнеза Лазара.[230] Жупан Вукосав је од Душана добио повељом "пустош Петрусу" којом је управљао. Он је сазидао Богородицу Петрушку - Лешје (1360) код Параћина и приложио је за метох Хиландару. Вероватно да се монах Дионисије ту подвизавао, бар у почетку. Да ли је он иста личност са оним из сихастрије хиландарске и да ли имају какве везе са Ђунисом и Дионисијем Ђуниским, тешко је утврдити. Велико уважење које су исихасти гајили према Дионисију Ареопагиту и делима њему приписиваним (његова дела баш у ово време преводи на српски чувени инок Исаија), учинило је да је име Дионисије било омиљено, као и име Григорије, међу монасима овог времена. Постоји и претпоставка да је назив Ђунис везан за храм Св. Дионисија, а не за пустињака који се ту подвизавао, што је мање вероватно.

Поред поменутих Синаита, сачувано је и предање о преподобном Јову Синаиту, који је живео у Прекопечи код Крагујевца више Драче. Ту је умро и сахрањен. Пошто је ту црквица била разрушена, његове мошти су 1735. године биле склоњене у новоподигнути манастир Драчу и стављене уз јужни зид припрате. Уочи другог светског рата преподобном Јову је подигнута црквица у Прекопечи, на рушевинама старог његовог манастиришта. Становници околних села још и данас траже исцељење на гробу преподобног Јова.[231]

Предање је сачувало и име преподобног Јоша Синаита, који је живео и подвизавао се у пећини испод брда Шареника код Јошанице (Јагодина). И за њега каже предање да га је, као старца Зосиму М. Обилић, ранио нехотице у лову кнез Лазар. На месту где је Јоша умро Лазар је доцније подигао манастир Јошаницу. Јужно од западног улаза у цркву и данас се налази његов гроб коме народ прибегава као светињи ради исцељења.[232]

Постоји претпоставка да је Синаитима припадао и инок Герман "последњи међу иноцима", оснивач манастира Преображења Господњег у Липовцу. Његово име се помиње у натпису изнад портала западних врата. Оснивање манастира је везано за испосницу у стени, лево изнад Врела, југоисточно од манастирског храма. Ради се о пећини у вертикално распукнутој стени. У њој је по народном предању живео и подвизавао се инок Герман, пре подизања храма, подигнутог у време Стефана и Вука Лазаревића. Изгледа да је овај Герман иста личност са Германом из манастира Зрзе, који је у време цара Душана са својим унуцима (по В. Радовановићу били су му "братанци или сестрићи") митрополитом Јованом и јеромонахом Макаријем, зографима, подигао манастир Зрзе, посветивши га Преображењу. Манастир Зрзе је био у време Бајазита разорен; јеромонаха Макарија видимо да иде у Крушевац и да живопише Љубостињу, а инок Герман и Јован се више не помињу. Није ли се и инок Герман, као и Макарије и многи други монаси, повукао према северу и настанио се у пећини где је касније основао општежиће (1399) уз помоћ Стефана и Вука? Манастир архитектонски припада овом времену и све у њему и око њега подсећа на дух монаха исихаста.[233] У народу је веома живо и предање да се у истој пећини подвизавао неки испосник Стеван. За њега се прича да је био велики молитвеник и народни добротвор. Постоји чак и предање да се у тој пећини молио и ту неко време живео Стефан Високи, иштући од Бога да сачува народ од "безбожних агарјана". Поштовање Св. Стефана веома је раширено у околини манастира. То се одражава у слављу Архиђакона Стефана. Многа домаћинства су га узела за крсну славу, а и манастир прославља пренос моштију Архиђакона Стефана.[234]

Предање да је у манастиру Нимнику, који се налази у суседству Тумана и Горњака, живео и упокојио се преподобни Николај Синаит, забележио је у прошлом веку Јоаким Вујић.[235][236] Данило Поповић и Душан Митошевић прихватају то предање тим пре што поред манастирске цркве постоји гроб непознатог светитеља, познат у народу као "Светиња". Није ли можда овај преподобни Николај један од ученика Григорија Горњачког?

И Овчарско-кабларска монашка насеобина, која се и до данас назива "Српском Светом Гором", доводи се не без разлога у везу са овим синаитско-светогорским покретом XIV и XV века. У монахе Синаите спада, по свој вероватноћи, Св. мученик Јован Стјенички.[237][238][239] У ово време у долинама Западне и Голијске Мораве постојале су заиста јаке монашке колоније, особито у Овчарско-кабларској клисури, у којој је манастир Никоље имао 300 калуђера. И манастир Стјеник је имао доста монаха од којих су се неки бавили преписивачком делатношћу. О томе сведочи и место на западној страни манастира, над самим светињским потоком које се зове "писарница".[240] Преподобни Јован се прво подвизавао у "Лештијанској пустињи" (Лешје на Црници код Параћина). Ту је по жељи деспота Стефана преписивао 1412. Панегирик (чувао се у манастиру Св. Павла у Светој Гори; сагорео у пожару 1901.). Због турске најезде он се одатле повукао у манастир Св. Јована Претече, познат под именом Стјеник (стеновити предео планине Јелице). Међу пећинама које постоје око манастира постоји и "пећина Св. Јована" у којој се он по предању подвизавао. У његову пећину се пењало и силазило, као и у "Тришову пећину" (неки Тришо јуродиви), помоћу "гужви и клинова", укопаних у камени масив. По истом предању Јован је прво био у Светој Гори па је после дошао за игумана манастира Стјеника који је у његово време имао "стотину калуђера и седам писара". Преподобни је највише времена проводио у посту и молитви; у манастир је силазио недељом и празницима на Литургију и у дане када су из других "пет манастира из близине долазили калуђери на поуку". Пострадао је мученички. По аутентичном запису попа Илије из 1474. године у цркви Јежевици, "погуби безбожна рука исмаилска кир Јоана лештјанска и стеничка, страни видело. Уви нам!" То се догодило на Духове 1462. године, по једнима на "Светињи", извору изнад манастира, а по другима затворили су га у цркву са калуђерима и народом, па их запалили и живе испекли. По трећима Турци су га код манастира набили на колац, а манастир запалили.

У поменутој "Лештијанској пустињи" (из које се Јован Синаит доселио у манастир Стјеник), данашњем манастиру Св. Петке код Параћина, такође се налази, по предању гроб једног непознатог безименог Синаита. И данас се народ окупља на његовом гробу и на "врелу" и доноси дарове.[241] Да ли тај светитељ није старац Дионисије оснивач манастира и син ктитора жупана Вукосава? Веза ове "пустиње" са манастиром Хиландаром (Вукосав је приложио Хиландару 1360. године, а његов унук Венедикт, потоњи епископ, повратио је са оцем Црепом манастир од Хиландара), боравак у њему Јована Стјеничког и гроб другог безименог синаита, указује на везу Лештијанске пустиње са Светом Гором и са синаитима монасима.[242]

Исто тако и у манастиру Витовници код Петровца на Млави, чији настанак се везује за време кнеза Лазара, постоји гроб још једног анонимног Синаита.Безимени преподобни Синаит сахрањен је на северној страни средњег дела цркве. Данас је тај гроб празан. Мештани му прибегавају као лековитом.[243]

Поред преподобног Григорија Војловичког о коме је било речи, с оне стране Дунава помиње се још један непознати Синаит. Његов гроб се налази у манастиру Базјашу у Банату. Манастир је посвећен Преображењу, омиљеном празнику монаха Синаита и исихаста XIV и XV века. По предању подигнут је крајем XV века.[244] И манастир Бођане је настао такође у другој половиниXV века (1478). Први његови монаси били су пострижници и избеглице из манастира Ресаве (јеромонах Никанор, Никодим, Филотеј, Герасим, Теофилакт, ђакон Герман, Елефтерије и Аксентије). Они су се повукли пред турском опасношћу, пошто је Ресава у два маха (1439, 1456) опустошена.[245]Тим померањем монаха Моравске Србије померале су се и шириле и границе благотворног утицаја синаитско-светогорских духовних предања.

Око задужбине кнегиње Милице, манастира Љубостиње, оформила се такође "Љубостињска пустиња", мушка монашка насеобина, која је гајила присне везе са Светом Гором и Синаитима. И сам назив одаје синаитски исихастички дух. У њој су се монаси пустињаци бавили преписивањем књига. О томе нам сведочи Радослав живописац, који је дошао из Свете Горе на молбу деспота Стефана и ту преписивао Еванђеље, "Судије, Левитико, Второзаконије, Моисеиские книги пет и Зонару".[246]

По запису тог истог "Радослава живописца" сазнајемо и нешто више о значајном монашком насељу под гором Висока на реци Дајши (Даљши). Овај манастир Рођења Богородице основао је "инок", светогорски преписивач, који је на молбу деспота Стефана дошао прво (око 1421) у "пустињу Љубостињску", па пошто се задржао у Србији, основао потом манастир у који се скупило 35 монаха. Ту раније, по запису, није било инока, јер је место било "пусто и по страни". Манастир је основан у време деспота Стефана и патријарха Никона.[247] Манастир је имао присне везе са Светом Гором; брзо је постао духовни и препородитељски центар читавог краја. Ту су се окупили монаси жељни "небескаго шествија и преподобних житија". Око њих се окупљао народ из мађарских и муслиманских крајева ради благослова и молитве, па поучени -"од злие вешти премјенише се". Манастир је настрадао од Мађара приликом заузимања Голупца, па су га монаси морали напустити. Радослав живописац се после разорења Далше помиње као преписивач у манастиру Благовештењу у Ждрелу, где се у своје време подвизавао Данило Синаит. Колико је било јако ово светогорско исихастичко монашко насеље види се и по томе што је на реци стара Дајша пронађено седам црквишта.[248]

По начину живота у "Синаите" би се могао с правом убројати и Св. Јефрем пустињак,[249] Јефрем је био пријатељ тадашњих исихаста патријараха у Цариграду као и Јевтимија патријарха Трновског, који је такође био исихаста и Синаит, преко свог учитеља Теодосија, најпознатијег ученика преподобног Григорија Синаита у Бугарској. Баш у његово време, благодарећи помирењу са Цариградском патријаршијом, као и српским државним саборима (1374, 1375), осећа се најснажнији утицај светогорског монаштва на Србију, захваљујући масовним досељењима у Србију српских, грчких и бугарских монаха и то не само, као што смо већ рекли, монаха са Атоса него и из других монашких центара.[250][251] Крајем XIV века, после пада Бугарске (1393) други снажни талас бугарских учених монаха, који су такође преко патријарха Јевтимија изашли из школе Григорија Синаита и његових ученика, запљуснуо је Моравску Србију и нашао уточиште у деспотовини Стефана Високог. Међу њима се посебно истакао Константин Философ, значајан је и Григорије Цамблак и др. Манастир Манасија, задужбина Стефана Високог, постао је духовни и културни центар и место које је изнедрило Ресавску школу, чији утицај је доцније допирао не само до Бугарске него и до Русије.[252]патријарх Српски. Св. Јефрем је био бугарског порекла, рођен је око 1311. Живео је у Светој Гори, одакле је због турских упада прешао са својим ученицима, прво у Ибарску клисуру, онда у Дечанску пустињу, а потом у једну пештеру више Бистрице код Пећи. Одатле је изабран за патријарха у време измирења Српске и Цариградске цркве (1375). У два маха се повлачио са престола, први пут у манастир Св. Арханђела код Призрена, а потом у пусто место близу Пећи, где се и упокојио 15. јуна 1399. године. Мошти су му у Пећкој патријаршији. У ово време сеоба монаха је захватила још шире просторе. Тако су после пада Јерменске државе (1375) и јерменски монаси избегли у Молдавију, Влашку, Бугарску, па и у Србију. Зато није чудо што се говори да се у другој половини XIV века опажа утицај на културу балканских православних народа Јерменије, Сирије, Палестине, Кавказа, па чак и Арабије.

Покрету Синаита и светогорских исихаста припада духовно и временски и преподобни Никодим Тисмански, оснивач бројних манастира у Румунији, с правом прозвани "румунским просветитељем". Рођен у Македонији, од оца Грка и мајке (по предању) Српкиње (румунска житија кажу да је био македоно-влашког порекла), осећао се "Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност".[253] Замонашио се и Светој Гори у српском манастиру; био је близак пријатељ Старца Исаије, бугарског патријарха Јевтимија, кнеза Лазара и члан делегације Српске цркве за помирење са Цариградском патријаршијом. За њега се каже у житију инока Исаије: "Частан и освештен муж силан у књигама, још силнији у разуму и беседама и одговорима"![254]Пре преласка у, Румунију Никодим је између Текије и Кладова основао манастир Свете Тројице у Крајини. Ту се око њега окупила група монаха из Свете Горе и Србије. Манастир је данас познат под називом Манастирица.[255]

Савременик Синаита је био и преподобни Јоаникије Девички из друге половине XIV и прве половине XV века. Носилац је истог синаитског пустињачког духа и скривеног исихастичког живљења. Био је родом из Дукље, подвизавао се у Црној Реци, па кад се прочуо по свом врлинском животу, побегао је у пусту Дреницу, где се и упокоји (1430); ту му и данас почивају свете мошти (празнује се 2. децембра).[256] Његова Служба са синаксаром коју је писао вероватно неки сабрат манастира Девича, сва је у исихастичкој традицији, као и Маркова Служба патријарху исихасти Јефрему. То је истоветан духовни круг и иста духовна надахнућа.[257]

Појава Јоаникија Девичког пустињака и то баш из Зете није случајна. И Зета је била захваћена овим духовним покретом и постала један од центара који су привлачили исихасте овог времена. О томе сведоче тролисне цркве монашке насеобине на скадарском језеру "Зетске Свете Горе". Посебно је значајна Старчева Горица, која се помиње у дане "господина Балше" и Ђурђа Балшића (1368-1379). Та Горица је добила име по светом Старцу Макарију (свакако оснивачу). Тако се и до данас зове и само острво на коме се налази.[258]

На основу пронађених у манастиру Савини "Епистолија кир Силуанових" у Зборнику писаном око 1418. године (рукопис бр. 22), сазнали смо нешто поближе о још једном значајном исихасти блиском синаитским круговима онога времена - кир Силуану.[259] Тај Силуан је по свој вероватноћи иста личност са монахом Силуаном светогорским "творцем пасхалије" 1355/56, који се у једном запису у рукопису манастира Св. Павла помиње као књижевник изузетних квалитета "у истину нови Силуан, силан разумом и крепак речју.[260][261] То ће најпре бити баш зетски крајеви. На основу једног места из епистолија Д. Богдановић претпоставља да Силуан пише ова писма Григорију Млађем Синаиту, ученику и биографу Ромила Раваничког. На крају седмог писма Силуан додаје своме безименом саговорнику: "Јеже ти рече Ромил бљуди". Јасно је да је прималац писма неко ко је близак Ромилу и да обадвојица гаје према њему посебно поштовање.[262] Сва ова писма у ствари су размена мисли о пролазности људског живота и о вечним вредностима божанске љубави, доброте и светости и изражавају ставове на којима почива синаитска философија живота. Из Епистолија се види да му је духовни отац био кир Исаија. Д. Богдановић претпоставља да је Силуан своје Епистолије писао у Зети где је дошао из Свете Горе, нешто пре него су кир Исаија и преподобни Ромило Синаит (кога помиње у посланицама) напустили Свету Гору. Ромилов пут нешто касније, преко Албаније, односно Приморја, показује да су се Светогорци задржавали у приморским земљама, нарочито у Зети. Зна се да је и сам старац Исаија са Никандром и "ином неком братијом" боравио дуже времена у "западној земљи" где подиже многе цркве и манастире.

За синаитско-светогорски исихастички покрет XIV века органски је везан и процват чувене монашке оазе на Метеорима у Тесалији. Оснивач манастира Преображења на Великом Метеору, преподобни Атанасије Метеорски био је у личном општењу, за време његовог боравка у Светој Гори и Цариграду, са Григоријем Синаитом Старијим, Данилом Исихастом, Исидором и Калистом, каснијим Цариградским патријарсима, као и са другим значајним духовним личностима из круга синаита и светогорских исихаста оног времена.[263]Метеори су доживели свој процват управо у време српске управе овим областима. Српски деспот епирски и тесалијски Јован Урош Палеолог, велики љубитељ Свете Горе и исихаста, одрекавши се власти постао је један од највернијих ученика преподобног Атанасија. У монаштву је добио имеЈоасаф, поставши заједно са Атанасијем ктитор манастира Преображења на Широкој Стени. Живот је окончао као пустињак у једној келији.[264] Остао је познат до данас као преподобни Јоасаф Метеорски. Њих двојица се с правом могу назвати "Синаитима" с обзиром да се преподобни Атанасије подвизавао у Светој Гори у месту званом Милеа, под руководством Григорија (Млађег?) и Мојсија исихаста, који су били из уског круга ученика преподобног Григорија Синаита зачетника синаитског покрета. На њих гаје упутио монах Калист, потоњи Цариградски патријарх, који се тада подвизавао у скиту Магула.[265]На путу из Свете Горе за Метеоре он је посетио, заједно са својим старцем Григоријем и духовним братом Гаврилом, епископа Сервијског Јакова, веома блиског преподобном Григорију Синаиту, о коме је већ било речи. Митрополит Јаков их је и упутио на Метеоре.[266]

На основу једног спомена у рукописном Требнику, Часасловцу и зборнику из ХV/XVII века, нађеном у селу Велика Мучна (Хрватска) Леонтије Павловић сматра да су сви изгледи да у "Синаите" треба урачунати и још осам лица. Наиме у Похвали светима која почиње речима "Во славу", а завршава похвалом Србима светитељима, поред имена Симеона и Саве, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Јоакима Осоговског и Гаврила Лесновског, помиње се и "преподобни же лик Симеона с Григорие(м) Гонисија с Павлом Атанасија с Петром, с њими же Максим и Нил Чудотворац"; као последњег похвала помиње "светог кнеза Лазара в Раваници почивајуштаго".[267] Ова претпоставка Л. Павловића није без основе, само што се овде не ради о неким монасима синаитима који су живели у Србији већ познатим светогорским подвижницима од којих су неки припадали директно синаитском покрету и били веома блиски синаитско светогорским исихастичким круговима. Није најјасније о ком се Симеону ради, ако није у питању исихаста Симон Чудотворац оснивач манастира Симонопетре, за кога постоји предање даје био Србин. Григорије би требао да буде Григорије,оснивач манастира Григоријата, којега предање поистовећује са Григоријем Ћутљивим из Горњака. Гонисије и Павле би најпре могли бити оснивачи манастира Дионисијата и Светог Павла у Светој Гори, који су управо у ово време били преплављени српским монасима и заједно са Симонопетром били у веома присним односима са српским земљама и Србима владарима (особито Мрњавчевићима). Преподобни Дионисије (Гонисије), је био родом из Албаније, из Корице, близу Касторијских гора.[268] Што се тиче "Максима и Нила Чудотворца" и то су два позната исихаста овог времена. Ради се оМаксиму Кавсокаливиту, ученику старца Марка са Горе Ган у Македонији. Преподобни Григорије Синаит је по доласку са Синаја преко Крита био у веома блиским односима са њим. Живео је усамљеничким животом, као јуродив. Патријарху Калисту, на његовом путу за Србију у вези измирења Српске и Цариградске патријаршије прорекао је смрт.[269] Као и патријарх Калист, тако су и сви ови свети монаси били исихасти. Веома је вероватно да је писац ове Похвале неки Србин монах светогорац, који се подвизавао у неком од поменутих светогорских манастира, па из љубави према њиховим ктиторима унео их у свој Требник међу Србе светитеље. Атанасије и Петар,који се такође помињу, претпостављамо да су познати оснивачи светогорског монаштва: Атанасије оснивач Велике Лавре и Петар први познати светогорски пустињак, који се у Светој Гори подвизавао још пре Атанасија. Што су ови светогорски подвижници унети међу Србе светитеље, то је управо још један доказ поимања нације као овог "народа хришћанског", које је било једно од основних својстава овог синаитско-светогорског покрета и његових носилаца.

Овим ни приближно није исцрпен сав проблем Синаита и њихове улоге у животу српских земаља XIV и XV века, још мање проблем исихазма и његовог утицаја на целокупну нашу културу тога доба. Проблем је овим само начет. Надамо се да је из овог кратког излагања о њима једно постало јасно: није случајност поштовање које гаји народно предање према овим светим људима; својим стилом живота и духом изузетне вере и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, они су се дубоко урезали у народно памћење. Постало је јасно и то да је покрет Синаита био много обухватнији и шири, него што о томе говори народно предање, које мање више њихов број своди на "седам Синаита". Поред њиховог великог значаја за обнову монаштва и духовног живота у Србији XIV и XV века; обнову и реформу литургијског живота, књижевности и правописа; њиховог изузетног доприноса за буђење дубљег еклисиолошког самосазнања и за преношење и оживљавање код Срба аутентичних иконописних и богословских предања; поред тог повезивања православних народа преко личних комуникација и васкрсавања у самосвести народа непатвореног хришћанског поимања нације; поред свега тога, изузетно важног, да посебно истакнемо на крају оно што се показало нарочито спасоносним у временима робовања Турцима; допринос Синаита и исихаста уопште у буђењу осећања за дубљу димензију историје и свих историјских збивања. У времену када је дошло до потреса свих земаљских вредности и центара, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се ови носиоци у пустињи процветалог оптимизма, и са својим пустињским есхатоном, са својим непролазним Царством небеским, открили христолошку потку историје и непролазни смисао свега што се у њој збива. Њихово присуство и трагични историјски догађаји допринели су да Српски народ духовно сазри, кроз мучеништво, и склопи свој "косовски завет" с Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и - путоказ будућности.

 

Напомене

154 Кратку историју Синајског манастира види у Пανηγυρικός τόμος επὶ τη̃ 1400 'αμφιετηρίδι τη̃ς 'Ιερα̃ς Μονη̃ς του̃ Σίνα ε̉ν Αθη̉ναίς 1971, 15-22.

155 У новије време се код нас Јованом Лествичником највише бавио Димитрије Богдановић. Посебно је значајно његово дело: Јован Лествичник у Византијској и старој српској књижевности, Београд, 1968. Он је дао и најновији превод "Лествице Јована Лествичника" (Београд, 1963).

156 Ср. Стева Димитријевић, Поклоничка (хаџијска) путовања, Београд, 1933, стр. 44; Житије Светог Саве Теодосија Хиландарца, изд. Ђ. Даничић, приредио Ђ. Трифуновић, Београд, 1973, стр. 190192.

157 Др. Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ 1946, бр. 10, 11, 12, с. 240. Житије Светог Саве од Доментијана, изд. Ђ. Даничића.

158 М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд, 1979, стр. 84.

159 Тихомир Ђорђевић, Српске светиње у Палестини, Скопље, 1925, стр. 9. Уп. Др. Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ 1946, бр. 10, 11, 12, стр. 246-247. И краљ Драгутин је имао за духовника оца Галактиона из Јорданске пустиње, од кога је добијао посланице. Ср. В. Розов,Свети Сава и Срби у Светој земљи и на Синају, Мисао, св. 5 и 6, 1928, стр. 340.

160 Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, изд. Ђ. Даничића, стр. 18. Ср. Др. Душан Глумац, исто, стр. 244-245.

161 Сперанский, Славьянская письменность XI-XIV вв. на Синае и в Палестине, Известия отделия русского язика и словесности Академии наук СССР, XXXII, Ленинград 1927, стр. 64. када је манастир Св. Арханђела крајемXV века опустео, његов приход од Стонског метоха, сагласно повељи цара Уроша, прешао је на Хиландар и ман. Светог Павла у Светој Гори. Ср. Тих. Р. Ђорђевић, Српске светиње у Палестини, Скопље, 1925, стр. 6.

162 Ср. Сперанский, цит. дело, стр. 44, 53. Види, такође, Др. Д. Глумац, исто, стр. 239.

163 Приликом свог првог путовања на Исток Порфирије Успенски је нашао на Синају око 40 словенских, бугарских и српских рукописа. По Сперанском, већина од њих (13) потиче из XIV века(из XIII су пет, из XIII-ХIV четири, изXV в. пет, из XVI в. два, из XVII четири и из XVIII три.). Поред два глагољска рукописа (Псалтир и Евхологиј), од тих рукописа 17 њих припадају бугарској, а 19 српској рецензији. Руских је веома мало. Ср. Сперанский, цит. дело, стр. 44, 52-54.

164 Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару н Косовском боју, Житије и начелство кнеза Лазара, стр. 172; Б. Вуловић, Учешће Хиландара и српске традиције у формирању моравског стила, Моравска школа и њено доба, стр. 169.

165 Др. Душан Глумац, цит. дело, стр. 255.

166 Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд, 1980, стр. 223.

167 Ђорђе Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, стр. 248-250. Уп. Д. Богдановић, цит. дело, стр. 222. Ђ. Трифуновић, Две посланице Јелене Балтић и Никонова "Повест о јерусалимским црквама м пустињским местима", Књижевна историја V/18 (1972), 289-327 (текст са преводом).

168 Đuro Dani

ić, Poslanica Teofila patrijarha Jerusalimskog despotu Srpskom Stefanu,Starine JAZU, knj. IV, Zagrеb, 1872, str. 232-234. Ср. Ђ. Трифуновић, Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни списи, Београд, 1979, стр, 123.

169 И. Руварац, Годишњица 2, 253; код В. Марковића, Православно монаштво иманастири у средњевековној Србији, 1920, 152.

170 Byzantinische Zeitschrift 3, 1894, 225-329; Исто, 3, 1897, 538-546.

171 Сперанский, цит. дело, стр. 64.

172 Љ. Стојановић, Записи и натписи, књ. 1, 144, стр. 47; Исто, књ. III, 5934, стр. 223. Тих. Ђорђевић говори о једном игуману Јоаникију, Србину, који је, по њему, крајем XIV века био игуман Синајског манастира. Вероватно је игуман Јоаникије иста личност са преписивачем Јоаникијем. Ср. Полихроній Сырку, Очерки изъ истории литературныхь сношений болгаръ и сербовъ въ. XIV-XV въкахъ, Санктпетербургъ, 1901, LXXVIII. Тих. Ђорђевић,Српске светиње у Палестини, Скопље, 1925, стр. 9. М. Н. Сперанский, цит. дело, стр. 55.

173 Љ. Стојановић, Записи и натписи, књ. II, 45-66, стр. 459.

174 Исто, 44-33, стр. 443.

175 Порфирiй Успенский, Первое путешествiе въ Синайскiй монастиръ въ 1845, Москва, 1856, стр. 215. В. Розов, Поп Јован из Синајске горе, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. X, Београд, 1930, 54. М. Н. Сперанский, Славянская письменость. XI-XIV.в.в. на Синае и в Палестине, Известия отделия русского языка и словесности Академии Наук СССР Ленинград, 1927, том XXXII, стр. 112-113, 258-260. Ђорђе Сп. Радојичић, Стари Српски писац Јован из Синајске Горе и рукописни зборник "Словеса душеполезна", Књижевна збивања..., стр. 255-256.

176 Архим. Јустин Поповић, Житија светих за април, Житије преп. Григорија Синаита, стр. 108. Ђорђе Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, стр. 126, 130. Исти, Старац Григорије, Богословље 2 (1927), 314-315.

177 Ђорђе Трифуновић, Инок Исаија, Крагујевац, 1980, стр. 15, 18.

178 М. Н. Сперанский, цит. дело, стр. 57, 82.

179 Исто, стр. 56. Ср. Тих. Ђорђевић, Српске светиње у Палестини, Скопље, 1925, стр. 10.

180 М. Н. Сперанский, цит. дело, стр. 106-107. Ср. В. Розов. Синайцы въ Сербии въ XIVвъкъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, стр. 20. Љ. Стојановић,Записи и натписи, I, бр. 103 и 116. Уп. Ђ. Радојичић, Творци и дела, 125-131; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, стр. 188.

181 Т. Ђорђевић, Срби и света земља, Забавник, додатак српских новина на Крфу, Београд, 15. маја 1918, стр. 5; В. Розов, цит. дело, стр. 18.

182 М. Мурко, Geschichte Südslavischen Litteraturen, Leipzig, 1908. Уп. М. Н. Сперанский, цит. дело, стр. 85. И. Стржиковски, проучавајући "Минхенски псалтир" први је развио теорију о утицају не само Палестине и Синаја, него и о утицају ране сиријске уметности (V-VII века) на српску уметност XV века. (Уп. Сперанский, исто). Сталне везе Срба са Палестином, подстицале су и одржавање веза са Синајем, који је одувек имао присне односе са Јерусалимом и палестинским манастирима. Колико су били живи контакти Србије са Палестином сведочи и то даје патријарх Јоаникије подигао две цркве у Палестини: цркву Св. Илије на Кармилској гори и Преображење на Тавору. Те везе се продужују и доцније. Особито је српска монашка заједница у Палестини ојачала почетком XI века. У то време је поновно обновљен кугом опустели манастир Св. Арханђела. Српски монаси су чак 1504. г. узели у своје руке и манастир Св. Саве Освећеног, под чијом заштитом су биле задужбине Светог Саве у Палестини; манастир Св. Арханђела је постао његов метох. У Лаври је 1612. г. сазидана кула и црква Св. Симеона Мироточивог, а између капеле св. Гроба и цркве Васкрсења постојала је све до 1652. "српска трпеза". Да је међу синајским и сионским монасима Србима и другим Словенима било и у XVI веку учених људи види се по томе што су они 1555. године писали службу новомученику Софијском Николи. Међутим, половином, XVII века, број Срба монаха на Истоку се нагло смањује, Лавра Св. Саве Освећеног и манастир Св. Арханђела прелази у руке Јерусалимског патријарха, који је отплатио велике дугове манастира, али све то, опет, не умањује љубав Срба према светињама Палестине и Синаја. Наши су, по речима Саве Димитријевића, сматрали Јерусалимску патријаршију и патријарха за своју више и ближе чак од Цариградске. Особито је та љубав ојачала после Сеобе Срба у крајеве преко Саве и Дунава. Тако, Арсеније III назива (1690) Србе у Коморану "истинитим служитељима свете источне цркве Јерусалимске". Исто тако и митрополит Павле Ненадовић 1754. године пише посланицу "свима својим хришћанима источног благочешћа свете Јерусалимске Цркве". Та снажна усмереност Српске Цркве с оне стране Саве и Дунава на Јерусалимску Цркву баш у ово време није ни мало случајна: она произлази из продубљеног еклисиолошког самосазнања, пробуђеног директним сукобом са монополистичким претензијама старога Рима, као и тешкоћама које су се појавиле у XVIII веку у односима између Српске Цркве и Цариградске Патријаршије. - Да је још увек и у XVII веку било монаха Словена не само у Палестини него и на Синају види се по једном синајском рукопису који је писао "Стефан у светие Гори Синаи", 1662. г. (Уп. Љ. Стојановић, Записи и натписи, IV, бр. 6932, стр. 170). Види о свему овоме опширније: Прота Стева Димитријевић, Поклоничка (хаџијска) путовања, Београд, 1933, стр. 43, 45, 54, 52, 45; Вл. Розов, Свети Сава и Срби у Светој земљи и на Синају, Мисао, књ. 28, св. 5 и 6, стр. 337 (Розов овде, између осталог, истиче да је Србин игуман Лавре Гаврило, немајући новаца да се откупи од насртаја фанатичких арапских племена, напустио Лавру 1602. г. а да су Срби монаси, исто због дугова, предали Јерусалимском патријарху Теофилу (1636-40), задужбину краља Милутина манастир Св. Арханђела). Уп., такође, Тих. Ђорђевић, Српске светиње у Палестини, стр. 6.; Др. Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ, 1946, бр. 10, 11, 12, стр. 252-255. П. Сырку, Очеркы изъ истории литературныхъ сношенiй Болгарь и Сербовъ въ XIV-XVII вв., Санктпетербургъ 1901, стр. ССХСVIII-IX; 140.

183 В. Ђурић, Српски државни сабори у Пећи и црквено градитељство, О цару Лазару (зборник), стр. 106.

184 Иван Божић, Српске земље у доба Стефана Лазаревића, Моравска школа и њено доба (зборник), стр. 114, 115, 116. Уп. В. Ђурић, цит. дело, стр. 111.

185 Уп. Војислав Ђурић, цит. дело, стр. 106, 107, 111.

186 Исто, стр. 108, 111, 117.

187 Архим. Јустин Поповић, Житије Св. Деспота Стефана Високог, Житија за јул, Београд, 1975, стр. 418-419.

188 Општи подаци и литература о Синаитима у Србији: Вл. Розов, Синайцывъ Сербiи въ XIV въкъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, стр. 1620; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево, 1965, стр. 195-202; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, 1980, стр. 202-203; В. Марковић, Православно монаштво и манастири усредњевековној Србији, С. Карловци, 1920, стр. 1261-29; В. Розов, Серби вПалестинъ и на Синае, Труды IV Създа русского академ. орг. 1, 1928/9; уп. Архим. Леонид, Изъ истории югославянского монашества, Москва, 1871; Втори международен симпозиум "Ученици и последователи на Евтимий Трновски, Велико Трново, 1976; Х. Војиновић, Синаити, Браничевски весник.

189 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. II, стр. 787. Милићевић по народном предању помиње следећих седам Синаита: Роман у ман. Св. Романа, један безимени у Светој Петки, Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, један у Витовници, један у Туману и један преко Дунава у Базјашу. Он наводи и друго предање које вели да је Св. Роман имао брата Нестора који је саградио цркву на левој страни Мораве, посвећену Св. Нестору (уп. исто, види такође стр. 1104). И. В. Марковић, наводи исту седморицу. Види, Православно монаштво и манастири, стр. 126-128.

190 Уп. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, стр. 296.

191 Вл. Розов, наведено дело (Синайцы въ Сербии въ. XIV въкъ), стр. 16. Розов с правом каже да су промене у народној души до којих је дошло под утицајем синаитско светогорског покрета утицале на слабљење утицаја Запада на српску културу овог времена, а не, као што је тврдио Василије Марковић (Православно монаштво, стр. 128) - слабљење везе с Западом (исто).

192 Др. В. Сл. Киселковъ, Житието на св. Теодосий Тьрновски като исторически паметникъ, София, 1926, стр. 112.

193 Св. Радојчић, Облик и мисао у старом српском сликарству, Летопис Матице Српске, год. 147, јули-август, 1971, књ. 408, св. 12. стр. 6.

194 Тај и такав библијско-синаитски појам нације постојао је на Балкану све до почетка XIX века. Од почетка XIX века почиње да преовлађује, под утицајем Француске револуције, пагански појам нације: на место јединства у вери и Христу Богочовеку, уводи се биолошко јединство нације по крви и језику. Од тада почиње да буде код нације главно, по речима Владике Николаја, "крв и језик, као код волова што је главно крв и рикање". (уп. Владика Николај, Сабрана дела V, стр. 683).

195 Уп. Вл. Розов, Свети Сава и Срби у Светој земљи и на Синају, Мисао, 1928, књ. 28, св. 5 и 6, стр. 336; П. А. Сырку, Монаха Григория Житие преп. Ромила, Памятники древней письмености и искусства, 136 (Санктпетербургь, 1900), стр. 32.

196 Уп. Василије Марковић, Православно монаштво, стр. 124, 126.

197 Словенски превод његовог житија објавио је П. Сырку, Монаха Григория житиепреподобнаго Ромила, Памятники древней письмености и искуства 136, Санктпетербург, 1900. Грчки текст објавио је Ф. Xалкин у часопису Byzantion, т. 31 (1961), стр. 114-145. Српски превод житија: Архим. Јустин Поповић, Житија светих за јануар (16), стр. 501-517. А. Лсенко је погрешно приписивао његово житије Григорију Цамблаку (+1418): А. Лсенко,Изь истории югославянского монашества XIV стольтия, стр. 89.

198 Архим. Јустин Поповић, Житија за јануар, стр. 510-511.

199 Уп. А. Лсенко, Изъ истории югославянского монашества XIV ст., стр. 8-9; Л. Павловић, Култови лица..., стр. 195-196. Поред издања Сиркуа Ромилово житије издао је и Ђ. Даничић (Гласник, 9, 1852, 252 и даље, а штампано је и у Arhivu za povjest Jugosl. IV. У сагорелом рукопису Народне библиотеке Кипријана Рачанина налазила су се два житија преп. Ромила, опширније Григорија Млађег и краће, у коме се каже да је Ромило дошавши у Илирик "разноврсним страстима поробљене и завађене у јединство вере за кратко време својим речима сабрао. Видевши их утврђене у вери, одлази отуда и долази у Далмацију у место неко звано Раваница". Ђ. Даничић,Кипријанов рукопис, Гласник ДСС, св. IX, Београд, 1857.

200 Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју, Крушевац, 1968, стр.

201 Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у Средњем веку, стр. 215-216.

202 Најпотпуније житије преподобног Григорија Ћутљивог, на основу оскудних историјских података, написао је Архим. Јустин Поповић, Житија за децембар (7), стр. 251-260. О њему основна литература: Ђ. Сп. Радојичић, Григорије из Горњака, Историјски часопис III (1952), стр. 85-106. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 195-198. Уп. Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у Средњем веку, стр. 212.

203 Д. Митошевић, Рукумија и Брадача, Смедерево, 1971, стр. 8.

204 Постојале су две повеље манастиру Горњаку - кнеза Лазара и Патријарха Спиридона из 1380, сачуване у каснијим преписима али аутентичне по садржају. Уп. В. Мошин, Самодржавни Стефан кнез Лазар..., О кнезу Лазару (зборник), стр. 24.

205 Уп. Л. Павловић, Култови лица..., стр. 195-196. У време Деспота Стефана се помиње неки Григорије који је преписивао књигу Зонарину, примивши је од хиландарског игумана Тимотеја (Петокњижје, Исус Навин, Судије књиге Царства и Дневника). Да ли се ради о овом или неком другом Григорију, није јасно. Уп. Љ. Стојановић, Записи и натписи, III, 4953, стр. 47-49. О преносу дела моштију у манастир Григоријат (1977) види у светогорском часопису 'О 'όσιος Γρηγόριος периодос 2, 1078, бр. 3, стр. 75-80.

206 О Григорију Војловичком види: Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 197-198. Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба, стр. 212. Архим. Јустин Поповић, Житија за децембар, стр. 258.

207 Уп. Л. Павловић, исто, стр. 198, 203; Ђ. Радојичић, исто, стр. 30. Постоји још један Григорије који се поистовећује са Григоријем Ћутљивим: преподобни Григорије Куманички, Он се обично празновао кад и Григорије Горњачки (7. децембра). И година смрти им се поклапа (1406). Постоји предање да је био из породице Немањића (Бранко Цвијетић, Записи у цркви Св. Николе у Никољцу код Бијелог Поља, Зборник за историју Јужне Србије, 1, 245). Л. Павловић претпоставља да би он могао бити онај ктитор манастира Григоријата, чије су мошти Срби монаси, за време великог пожара 1761. однели заједно са његовом биографијом с његовим потписом из 1405. и пренели их у манастир Куманицу на Лиму (Народна енциклопедија 1, 520). Л. Павловић, исто, 203.

208 Литература о преподобном Сисоју Синаиту: Л. Павловић, Култови лица код Срба иМакедонаца, стр. 200; Вл. Петковић, Преглед споменика, стр. 297; Б. Вуловић, Учешће Хиландара и српске традиције у формирању моравског стила,Друштвени положај ктитора у Деспотовини, Моравска школа и њено диба, стр. 144; Др. Ч. Марјановић, Ћуприја, Параћин, Јагодина, историјски и културни преглед I, Темнићки зборник, књ. III, Београд, 1936, стр. 123, 126. Моравска школа и њено доба, стр. 172; Гордана Бабић,

209 Уп. Гордана Бабић, Друштвени положај ктитора у Деспотовини, стр. 144; Вл. Петковић, Преглед споменика, стр. 297.

210 Ч. Марјановић наводи податак да је велики руски кнез одредио, приликом доласка старца Јанићија у Русију за милостињу 1509. године: "у Кучајни обитељи Преображења Спасова, где почивају мошти преподобног Сисоја, дарује се игуману Теофану 40 самура и 300 белих веверица..." Сисевац или Сисојевац се у време Арсенија III помиње као Раванички метох; у време Сеобе (1690) као и Раваница, запустео је, али изгледа и после тога поново је био активан. Поред Сисојевца, на Црници реци, на растојању од 910 км. ваздушне линије налазе се развалине још шест цркава: и ту је била својеврсна мала Света Гора. Уп. Др. Ч. Марјановић, цит. дело, стр. 123-126, 127, 129.

211 Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 200; Милева Јоксимовић, Караџић, год. 1, 1893, стр. 219.

212 Д. Митошевић, Рукумија и Брадача: Л. Павловић, цит. дело, стр. 199; Вл. Петковић, Преглед споменика, стр. 290.

213 О Зосиму Синаиту види: Гласник СУД, књ. IV, Београд, 1852, стр. 195, књ. XX, стр. 60; Старинар VI, Београд, 1889; Д. Митошевић, Манастир Туман код Голупца, Смедерево, 1975; Л. Павловић, цит. дело, 200; В. Марковић, Православно монаштво, стр. 133; М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, 1035.

214 Уп. Д. Митошевић, цит. дело, стр. 12-13.

215 Уп. Гласник СУД, св. IV, 1852; А. Медаковић, Окружије пожаревачко, стр. 195.

216 Д. Митошевић, исто, стр. 1415.

217 Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 198-199; В. Петковић, Преглед споменика, стр. 27.

218 Л. Павловић, исто, стр. 198; уп. С. Петковић, Опис рукописа, 44.

219 Л. Павловић, исто, стр. 199.

220 Б. Вуловић, Учешће Хиландара и српске традиције у формирању моравског стила, стр. 170.

221 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, стр. 720; Л. Павловић, Култови лица кодСрба и Македонаца, стр. 202; Др. Ч. Марјановић, цит. дело, Темнићки зборник, III, стр. 105.

222 Житије преподобног Романа: Архим. Јустин Поповић, Житија за август(16), стр. 287; о манастиру: В. Петковић, Преглед споменика, стр. 288; М. В. Веселиновић, СветиРоман, Ниш, 1939. М. Веселиновић не налази у народу предање да је овај Роман један од Синаита који су дошли са Истока, а наводи предање да је у време цара Лазара један његов слуга обновио запуштену гробницу Св. Романа. По том предању манастир би био само обновљен за време цара Лазара. Веселиновић претпоставља чак да се ман. Св. Романа помиње у Хрисовуљи цара Василија Македонца ("Сфентеромон"), но по С. Новаковићу овде се не ради о Св. Роману у браничевској области него о потоњем граду Смедереву (уп. Веселиновић, 1417, 22; С. Новаковић,Браничево кроз историју, Гласник СПЦ, бр. 9. год. XLII, септембар 1961). Да наведемо да се у Хиландару помиње у XIV веку један познати преписивач по имену Роман (Ђ. Трифуновић, Инок Исаија, Крушевац, 1980, стр. 24); постоји помени о једном Роману који се убраја у синајске калуђере (Старинар, нови ред II, 1907, 153; уп. М. Веселиновић, исто, стр. 22); Хиландарски преписивач Роман иста је личност са монахом Романом преводиоцем Романовог типика (1331), (уп. Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, стр. 166).

223 Уп. Јустин Поповић, Житија за август (16), стр. 287.

224 Уп. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, 787; Л. Павловић, Култови лица кодСрба и Македонаца, стр. 199; М. Веселиновић, Свети Роман, 18.

225 Б. Вуловић, Учешће Хиландара и српске традиције у формирању Моравског стила, Моравска школа и њено доба, стр. 170.

226 В. Марковић, Православно монаштво, стр. 126; М. Ђ. Милићевић,Кнежевина Србија II, стр. 787; К. Јовановић, Старинар за 1907, стр. 150-162; В. Петковић, Преглед споменика, стр. 194; Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару, стр. 48.

227 Др. В. Киселковъ, Житието на св. Теодосий Тьрновски като исторически паметникъ, София, 1926, стр. XLVII (18).

228 Уп. исто, XLVIII-XLIX. Види, такође, Старине, 52.

229 Љ. Стојановић, записи и натписи I, бр. 215, стр. 68.

230 Уп. Ч. Марјановић, цит. дело, стр. 67/68.

231 Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 200. Постоји познати преписивач Јов, из треће четвртине XI века, у манастиру Хиландару. Од њега су остали преписи Псалтира, Триода посног, Хронике Георгија Амартола, Зборник великопосних слова Јована Златоуста и других отаца. Уп. Ђ. Трифуновић, Инок Исаија, стр. 25.

232 Л. Павловић, исто, стр. 201.

233 Прота Петар Гагулић, Манастир Светог Стевана у Липовцу, Београд, 1977, 1723. Уп. В. Петковић, Уметност у Србији за владе деспота Стефана Лазаревића, Братство, XXII, за 1928; Љ. Стојановић, Записи и натписи I, бр. 196.

234 П. Гагулић, исто, стр. 6465. Уп. Гордана Бабић, Друштвени положај ктитора уДеспотовини, Моравска школа и њено доба, стр. 144.

235 Јоаким Вујић, Путешествије по Србији I, СКЗ, Београд, 1902, стр. 65.

236 Душан Д. Митошевић, Манастир Нимник, Стари маријански манастир у Стигу, Смедерево, 1977, стр. 1314; уп. Л. Павловић, цит. дело, стр. 232: зове га "анонимни светитељ". Јосиф Веселић (Опис манастира у Србији, Београд, 1867, 147) такође потврђује ово предање, само што он бележи и једно друго по коме се овде ради о гробу неког детета Николе, који је био син замонашеног удовог свештеника. Њега су убили хајдуци, па пошто се посветио, калуђери су га сахранили у ту гробницу. Постоји чак и такво предање да се радило о женском детету које су хајдуци убили зато што их је видела кад су дошли ради похаре манастира. Тако је место добило назив "Светиња". Очевидно, овде се ради о неким новијим традицијама које су се помешале са старим (уп. Д. Митошевић, исто, стр. 34-35).

237 Литература о Св. мученику Јовану Стјеничком: Милисав Протић, Св. мученик ЈованСтјенички, Православље, бр. 221, 1. јуни 1976, стр. 89; Радомир Станић, Непознатизапис из Јежевице, Београд, 1974, Саопштења, Републички завод за заштиту културе, Београд, X; Свет. Ст. Душанић, Печат манастира Стјеника из 1710. године, Vesnik muzejskog i konzervatorskogdruљtva NRS, Beograd, 1960, 1-2, 9-12.

238 Милисав Протић, исто, стр. 8.

239 Исто; уп. Р. Станић, Непознати запис из Јежевице, исто, стр. 111.

240 В. Ст. Караџић, Даница, 1826, 3; М. Протић, исто.

241 Л. Павловић, цит. дело, стр. 201.

242 Ч. Митровић, цит. дело, Темнићки зборник III, 72-73, 131-133; В. Петковић, Прегледспоменика, стр. 38; Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, 148.

243 Л. Павловић, цит. дело, стр. 201.

244 Исто; уп. Шематизам источно православ. Српске патријаршије, стр. 22.

245 П. Момировић, Манастир Бођани, 11, 15-16.

246 Уп. В. Марковић, Православно монаштво, стр. 132; Ч. Марјановић, цит. дело, Темнићки зборник III, стр. 110; Љ. Стојановић, Записи и натписи I, бр. 224 и 250, стр. 78-80.

247 Љ. Стојановић, исто; В. Петковић, Преглед споменика, стр. 34. Милићевић сматра да је Радослав име живописца и "инока", а Сирку се двоуми у томе. Уп. Милићевић, Кнежевина Србија II, 1033-1035; П. Сырку,Очерки изъ истории сношений литературныхъ Болгаръ и Сербовъ. въXIV-XVII вв., Спб. 1901,XСVII.

248 Уп. Љ. Стојановић, исто; Мих. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком,Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, СКЗ, 1979, стр. 187-188. О Иноку из Далше види литературу: Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, стр. 221. По свој прилици Инок из Далше поново се вратио у манастир Хиландар. Старинар САД V, бр. 1, 1888, стр. 36, 55; Ђ. Трифуновић,

249 Уп. Архим. Јустин Поповић, Житија за јуни (15), стр. 393-397.

250 Уп. Чеда Марјановић, цит. дело, Темнићки зборник III, 107.

251 Исто.

252 О Ресавској школи је много писано. Види посебно зборник "Моравска школа и њено доба"; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 190-234.

253 Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, Београд 1963, стр. 143; Архим. Јустин Поповић, Житија за децембар (26), 758-761.

254 Ђорђе Трифуновић, Инок Исаија, стр. 75.

255 В. Петковић, Преглед споменика, стр. 180; уп. Архим. Јустин Поповић,Житија задецембар, стр. 760/761. Милићевић наводи предање по коме је Никодим Грчић зидао и манастир Вратну у планини више Брзе Паланке. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, стр. 957.

256 Архим. Јустин Поповић, Житија за децембар (2), стр. 3136.

257 Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, стр. 230.

258 Љ. Стојановић, Записи и натписи I, бр. 149; уп. В. Марковић,Православномонаштво, стр. 147. Старац Макарије се помиње у Богородичном манастиру на Старчевој Главици пре 1378. године. Био је преписивач књига и веома учен монах. Д. Богдановић претпоставља да је и он дошао са Свете Горе. Уп. Д. Богдановић, Епистолије кир Силуанове, Отисак из Зборника Философског факултета, књ. XIV 1, Београд, 1979, стр. 193.

259 О кир Силуану, текст његових епистолија и литература о њему код Д. Богдановић, Епистолије кир Силуанове, Београд, 1979.

260 Исто, стр. 190.

261 Исто, стр. 193-194.

262 Исто.

263 Види о Атанасију опширно: Архим. Јустин Поповић, Житија за април, стр. 297-305.

264 Живот преподобног Јоасафа Великометеорског, исто, стр. 306/309.

265 Исто, стр. 299; уп. исто, стр. 103.

266 Исто, стр. 300.

267 Музеј Српске цркве, Библиотека проф. Р. Грујића, бр. 3.1, 107, л. 308; уп. Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, стр. 201.

268 Архим. Јустин Поповић, Житија за јуни, стр. 559-567; уп. Г. Острогорски, Византија и Словени, Београд, 1970, стр. 565-579.

269 Архим. Јустин Поповић, Житија за јуни (20), стр. 480-483; Житија за јануар (13), стр. 318-330.

 

Објављено у: Манастир Раваница 1381-1981,

Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981.

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev