Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Света земља Света земља и Хиландар  
  

Света земља и Хиландар

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

 

 

Ова страница је у фази израде. Тhis page is under construction. 

 

Јерусалимско-Атоски устав
Свети Сава Српски у Светој Земљи
Српска принцеза Мара Бранковић и Света Земља
Симеонова или српска кула у Лаври Светог Саве Освећеног
Хиландар и манастири Свете земље
Икона Богородице Млекопитатељнице, Богородице Тројеручице и жезал
Хиландарски монаси у Лаври Светог Саве Освећеног
Српски игумани у манастирима Свете земље
 Хиландарски исихазам у Светој земљи
Кнез Лазар у Светој Земљи

 

 

Јерусалимско-Атоски устав

 

Како би се богослужило и регулисало понашање монаха у тада постојеће три Лавре и 4 киновије у Палестини, Свети Сава Освећени је саставио Јерусалимски устав-типик, богослужбени устав, који и дан данас су важећи у Јерусалимској, Руској, Грузијској цркви и свим манастирима Свете Горе. Оригинални текст типика је написао Свети Сава Освећени у Великој Лаври, Светог Саве и представљала је основ за малоазијску редакцију Студитског синаксарја.

Временом је Јерусалимски типик Светог Саве Освећног био прихваћен у већини манастира Свете земље и широм источног православља. Тако се Савих Јерусалимски типик појавио у Русији за време митрополита Киевског Киприана (1389-1406) када је и прихваћен од стране Руске православне цркве. Нешто раније, у време цара Јована Кнатакузина  (1347-1354), Јерусалимски типик је био унапређен додавањем делова из Студитског типика. До тада је Студитски типик био на снази у Цариграду у манастирима Светог Саве српског (1175-1236), Хиландару, Студеници...,  и архиепископа српског Никодима (1317-1324) и такав обновљен Јерусалимски устав је проширио на све остале делове православне Васељене: на Балкан, Блиски исток, Русију и већ у 16. веку бива у целој Васељенској Православној цркви прихваћен као Богослужбени, Јерусалимско-Атоски устав.

 

 

САВА I АРХИЕПИСКОП СРПСКИ

у Јерусалиму 1229 и 1234-1235

 

И даље ћемо наслућивати да ли су у ранијој повесници српске цркве монаси преднемањићких манастира стизали до Палестине и походили Јерусалим. Једино имамо историјско сазнање да је архиепископ Сава I – први од Срба – био поклоник светих места. После је било много знаних и незнаних у српском роду што су следили његове стопе, али по знаменитости свога имена и по својој црквеној мисији он остаде предначални који се „поклони спасоносноме и животворном гробу Христа Бога нашег”, како су надахнуто и исцрпно описивали великани српске средњовековне књижевности, његови хагиографи Доментијан и Теодосије.

Још за време дечачког вероучења Растко Немањић, најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, сазнао је из монашких поука шта чини суштину јудејског, јудеохришћанског и хришћанског предања и вере. Тада је спознао да је Јерусалим град јеванђељима обелодањене истине и васкрслог Христа. Може се само назрети колико су та прва сазнања о чудесним збивањима у Светој земљи заокупљала осећајну дечачку машту. Још је нешто Растко уочио у младеначком узрасту а тицало се Јерусалима и родитељског, владарског дома. Отац Немања „...слаше дарове, почев од велике цркве Господње у Јерусалиму и Светога Јована Претече...” и другим храмовима. Син никада није заборавио очеве јерусалимске милостиње па је сасвим извесно да је и то, још тада, деловало на његову побожну радозналост за Свету земљу. Не много година касније он је на Светој Гори Атоској и монашко име изабрао по палестинском пустиножитељу светом Сави Освећеном (Јерусалимском) чије је житије добро познавао и који му је био духовни узор. А своју тек саграђену црквицу при карејској сихистирији посветио је овом светитељу. Као светогорски монах, потом јеромонах, Сава је у ватопедском братству имао прилике да од „стараца” чује још понешто о Јерусалиму. Остала сазнања о Светом граду продубио је у својој богомољи. Тада је већ познавао и јерусалимске богослужбене прописе јер је састављајући Карејски типик 1199. за своју задужбину, преузео правила јерусалимског Скитског типика из манастира Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). Ту, у Кареји, могао је да упозна протатске духовнике међу којима је било и јерусалимских поклоника. Света земља је била и остала духовно надахнуће Светој Гори Атоској. А атоски отшелници, које је Сава походио, угледали су се на древне палестинске узоре, на оне који су се посветили. У светогорским манастирима, а пре свих у Лаври светог Атанасија, монах Сава је могао да види јерусалимске реликвије, да целива делове моштију палестинских светитеља. Још тада је, верујем, пожелео да поклоничким чином испуни своје религиозне побуде. Његов први животописац је чак сматрао потребним да помене како се Свети Симеон (Немања) јавио сину, у сну, и прорекао му да ће видети Свету земљу. Како је у Библији, али и у средњовековној књижевности, јављање у сну чест мотив, Доментијан га је унео у Савин животопис желећи да његов потоњи одлазак у Јерусалим украси Савиним јерусалимским чежњама, посебно истакавши да се Сава за одлазак у Јерусалим припремао и раније5, али је тек у старости српски архиепископ остварио своју давнашњу жељу...

Србија већ на почетку XIII века добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава”. Све је то Савина заслуга. После тога могао је да испуни завет и походи Свету земљу, како због личних, духовних побуда тако и ради успостављања веза између младе Српске аутокефалне цркве и Јерусалимске патријаршије.

Није архиепископ Сава на поклоничко путовање могао да пође без важних црквених обавеза које је на себе преузео. Намера му је била да својим присуством, разговорима са јерусалимским патријархом Атанасијем (1225–1244), као и знатном милостињом коју је намеравао да приложи Храму Светог гроба и осталим палестинским светињама, морално ојача углед Српске цркве али и династије Немањића. Наравно, било је и других повода Савином путовању. Међу њих свакако спада и упознавање са црквеним и богослужбеним животом палестинских храмова као и с канонским и догматским питањима која су устројена у најстаријој цркви. Надаље, Сава је намеравао да у Палестини прибави неопходне сакралне сасуди, иконе и одјејанија, али и нешто још потребније – честице моштију палестинских светитеља, како би јерусалимским кивотима подигaо култни значај тек саграђеним немањићким задужбинама дао тајанствени смисао. Томе би требало додати још једну Савину намеру – од посебног духовног али и практичног црквеног значаја – да у Палестини оснује манастире за српске монахе. Имајући у виду Савине дотадашње разгранате дипломатско-политичке, црквено-организационе, и књижевне послове, које је вазда успешно водио, одлазак у Јерусалим био би златна круна његових духовних и националних прегнућа. Године 1229. српски архиепископ је кренуо да оствари давно жељено. Повољна околност за путовање била је и у томе што је непосредно пре Савиног поласка, уговором између крсташа и муслимана, цара Фридриха II и египатског султана Ел-Камила, хришћанима припала област Палестине са Јерусалимом, као и територијални појас према морским пристаништима Акри и Јафи.

У свом делу Живот и подвизи преподобнаго оца нашега и богоноснаго наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве, хиландарски јеромонах Доментијан написао је посебна поглавља од којих је прво насловио: „О поласку преосвећенога Саве од земље отачаства свога и о уласку у свети град Јерусалим и о његовом обиласку светих места јерусалимских”.  Доментијанове приповести о два Савина боравка у Светој земљи овде привлаче посебну пажњу. Писац је своје Житије, како сам каже, завршио у Кареји, „...у сихистирији тога самога преосвећенога кир Саве, у којој је црква Светога Саве Јерусалимског”. За време дужег боравка на Светој Гори Доментијан је могао да добро научи грчки али и да чита старе византијске писце који су га подстакли да напише Савино Житије, хагиографију о српском светитељу...

...Ако се размишља о Доментијановом опису Савиног поклоничког путовања ... Своју књижевну замисао Доментијан је најчешће остварио наглашавањем Савине религиозне екстазе. Тако се Преосвећени понашао већ првог дана у Цркви Светог гроба. По уверљивости описа стиче се варљиви утисак да је писац присуствовао догађају а заправо, он измишља призор, понашање и емоционална усхићења свог јунака, чак

  • његове сузе! Само је велики писац могао у једном даху да хагиографски осмисли призор Савиног метанија: „И ушавши у свету и божанствену цркву преклонивши својом превеликом смерношћу своја срдачна и душевна и телесна колена, обично изли да извора чистих и топлих суза, и целова животворећи гроб Владике свог, добротвора Христа, својим богољубивим душевним и срдачним устима, слатко милујући
  • гледајући самога љубитеља свога као да је ту. И добро насладивши срце своје бесмртним животом који је у гробу лежао, и обишавши сва света места по реду, и све свештене храмове и часну Голготу, на којој човекољубиви Бог наш изврши истинито спасење, раширивши своје пречисте руке на часном крсту, и од пречистих својих ребара изли своју божанствену крв и воду, којом нас искупи од порабоћења свелукавога ђавола.” Тако је Доментијан у Јерусалиму видео свог учитеља пред Христом, а слично га је описао и у осталим светињама.

Из Јерусалима је Преосвећени – Доментијан га често ословљава архијерејским чином – „обишавши све пустиње витлејемске и јорданске и сву Палестину” посетио и света места: Витлејем (где је видео „истинито подобије” – икону Рођења Христовог), Свети Сион („... где вечера Господ наш тајну вечеру са светим апостолима”), Цркву светога подножја Божија („И ту се часно подобију Божија подножја

  • служивши свету литургију на месту светога и часнога дрвета, на коме беху приковане пречисте ноге божје”), светињу над светињама („...и ту се поклони стопама свога добротвора и његове пречсите матере”), Гетсиманију („Ушавши у цркву Пречисте Богородице, и приневши часно поклоњење, и целоваше пречасни гроб њезин, и ту служивши свету литургију...”), Гору јелеонску („... одакле добри наш човекољубац Господ изиде на небеса са телом, и благослови свете апостоле и матер која га је родила...”), Галилеју („...где Преосвећени... ушавши у свету цркву, поклони се слатко свељубазном Владици своме Христу васкрслом из мртвих”), Витанију („...и ту отечество друга божијега Лазара, кога из мртвих ускрсну љубитељ његов Христос... и принесе таково достојно поклоњење томе пресветом месту где изли бездна милосрђа човекољубља божија ради нашега спасења”), Испосницу Господњу, Јордан, Лавру светог Саве Освећеног, Назарет, Гору таворску („И на том месту озаривши се богосветлим умом, виде пресвето преображење Христа љубитеља свога...”).

У надахнутом опису Савиног путовања Доментијан повремено помиње и сусрете са јерусалимским патријархом Атанасијем, о којима је несумњиво био добро обавештен, па истиче да „...много пута служаху заједно свету литургију код животворећег гроба”. Чак је саставио поетску похвалу двојици архијереја: „слични светим одјејанијем, оба богоразлични служитељи и богомисаони разумници, имајући истиниту божанствену љубав и анђеоску вољу, истинити служитељи небесне дворане...” Наравно, о разговорима двојице архијереја могао је само посредно да сазна. Ипак, често помиње Савино „законоположење”, а то значи за Типик Светог Саве Освећеног. Тога ради је и дуже боравио у чувеној Лаври, којој је дао „много злата” и назвао се „братом” овога манастира. А што се тиче дарова у злату, Доментијан их помиње на више места. У витлејемском храму „... злато много давши клиру који ту служи рођењу Христову, и ту написа родитеље своје и љубазнога брата свога кир Стефана на спомињање”. Од већег ктиторског значаја је дар цркви Светог подножја божија: „И ту даде много злато на братство и на саздање палата му, много љубећи ту свету цркву и сам хотећи пребивати у том манастиру, а још и данас стоји палате његова сатворења и помен родитеља његових и њега самога”.

Посетивши Јордан, Сава се вратио у Јерусалим где „остаде неко време”. Управо тада је са патријархом Атанасијем разговарао о „исправљењу божанствених заповести” – наставља Доментијан своју причу о Савиним даровима – и додаје: „Раздавши много злата свима по реду од гроба господња, часном патријарху и клиру свете велике цркве Христове и свима убогима...” О Савиним даровима или милостињама Доментијан је доста слушао па често истиче да је дао „много злата”.

Милостиње српског архиепископа Јерусалиму и осталим светим местима Палестине имају своју претповесницу и свој неизмерни морални и стварни значај, како због повода тако и због последица. Све што је овај архијереј чинио, увек је на уму имао дубљи и трајнији смисао. Сава је, дакле, добро знао да је из тих разлога и отац Немања слао милостињу Јерусалиму, а у живом му је сећању било и како је као монах Симеон издашно помагао светогорске манастире. Обојица су, отац и син, били чак „други ктитори” Ватопеда и велики дародавци Протата у Кареји, Велике лавре и Ивирона . Сава је, дакле, племениту побуду даривања светиња носио у себи. У Житију Стефана НемањеСветог Симеона, записаном у уводном поглављу Студеничког типика, Сава је навео очеве речи упућене синовима: „Милостиња

  • вера нека вас не оставља...” и на другом месту: „... не заборавите милостиње”, али, он је, такође, добро знао да најдубље религиозно схватање милостиње потиче од јеванђелисте Матеја и апостола Павла. Основни јеванђеоски смисао тог чина открива у исто време и Савину свест о томе да милостиње највећим светињама Палестине доприносе духовном угледу како српске цркве тако и стварном угледу „отечества”, тим пре што такав чин увек подразумева црквени помен првих Немањића. Иако је давање проистицало из религиозних побуда, знао је мудри српски архијереј да ће издашно даривање имати и друкчије, национално-политичко дејство.

Јерусалимска патријаршија је високо ценила Савине поклоничке дарове. Српски архиепископ је био окружен великом пажњом, посебним поштовањем патријарха Атанасија II. Доментијан помиње „заједничке службе” двојице архијереја, „свету љубав”, дочеке и разговоре, који се тек могу наслутити, али је јамачно архиепископ Сава подробно упознао свог домаћина о српској цркви и о приликама у Србији.

  • палестинским манастирима српски архиепископ је – замислимо ту слику – у једној руци држао крст а другом из украшеног ковчежића, који је држао ђакон из пратње, делио милостињу, у златницима. Та замишљена слика можда се и не разликује од стварне, што и није битно, али не заборавимо да је она у духу Исусове Беседе на гори коју је забележио апостол
  • јеванђелиста Матеј: „А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја”. Тако је разборити и одлучни Сава на поклоничком путовању часно испунио хришћанску обавезу, испунивши при томе и дужност архијерејску, али и националну. У палестинским храмовима од тада су помињани Савини родитељи, брат Стефан – Свети Симон и сам архиепископ Сава. Овоме треба додати још један успех мисије: основан је српски манастир у Јерусалиму, што је Доментијан кратко забележио речима да архиепископ Сава „благослов примивши посвети цркву светога и великога апостола и јеванђелисте Јована богослова на Сиону”. Био је то манастир који је за српске монахе Сава обновио, посветио и у коме се служило на српскословенском. По црквено-административном устројству био је метох манастира Светог Саве Освећеног. Доментијан није оставио ближе податке о овом манастиру али јамачно да је Савина јерусалимска задужбина постала „уточиште будућим српским поклоницима светих места”. Осим тога, Сава је у Акри, древној Птоломеиди, откупио од Латина манастир Светог Георгија који су населили српски калуђери. Било је то највише што је могао постићи. И да закључим. Савино прво поклоничко путовање историјски је успех његовог црквеног програма и осмишљене државне идеологије. Постигао је оно ради чега је пошао у Свету земљу. Тако се 1230. године завршило прво поклоничко путовање архиепископа Саве према Доментијановом описанију.

Само три године по повратку из Јерусалима задовољан постигнутим, а постигао је много како у духовном тако и у националном погледу, архиепископ Сава је пошао на друго, дуже путовање у Палестину, Египат, на Синајску гору. У међувремену, пишу његови хагиографи, а историја је потврдила, завршио је у земљи важне и државне и црквене послове. Приликом смене на престолу, због дубље политичке неслоге између браће краља Радослава и Владислава (у питању је било византијско, односно бугарско опредељење), Сава је као реалан политичар стао на страну млађег синовца. Године 1233. крунисао је Владислава за краља и донео још једну важну црквено-административну одлуку. Предосећајући крај овоземаљске жизњи пренео је архијерејство над српском црквом свом ученику, младом монаху Арсенију, у кога је, и поред осведочених, старијих монаха сарадника, имао највеће поверење. Осим тога, одржао је у Жичи „поучавања”, једно монасима, друго епископима. Тим скуповима Доментијан није присуствовао, али је у свом стилу саставио беседе Преосвећенога, које спадају „у најсадржајније и најплеменитије ставове српске прозе”.

Динко Давидов

 

Прво путовање Светог Саве у Свету земљу

извор: www.spc.rs

 

По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.

Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју, и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде. Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир светог Герасима.

Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше, свуда беше вођен Духом Светим.

И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја стекоше велику свету љубав међу собом.

У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје отачаство.

Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима, богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе. У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи божанственом храном своје духовно стадо.

Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел, који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране...

 

 

Друго путовање Светог Саве у Свету земљу

извор: www.spc.rs

 

Пошто постави себи наследника на архиепископском престолу, свети Сава угости у архиепископији краља и великаше, новога архиепископа и епископе, и све који беху дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а сам даде свима благослов и последњи целив у Господу, па се стаде епремати на пут у туђину. Добивши много злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га са собом ради раздавања у светим местима. И светитељ крену опет преко Далмације морем у Палестину, 1234 године. Но морски разбојници дознадоше да светитељ носи собом много злата, и стадоше га својим брзим галијама вребати. Али Господ покри густом маглом лађу свога угодника, и тако га сачува од њих. Тек кад пристаде у Бриндизи, на италијанској обали, разбојници угледаше његову лађу. И одоше к њему као притворни покајници, и испричаше му шта им се десило. А он, еванђелски милостив, саосетљив и незлобив, угости их, и испуњујући Спаситељеву заповест: "љубите непријатеље своје", даде им с благословом од злата које ношаше. После неколико дана светитељ отплови из Бриндизија морем пут Свете Земље.

Но за време дугог путовања, једног дана се подиже на мору страховита бура; таласи заливаху лађу, и по дану паде мрак на море. Крманош и лађари употребише све да сачувају лађу, али напослетку изгубише сваку наду на спасење. И сви у лађи, плачући од страха и беспомоћности, приђоше к Светоме запомажући: "Види оче, како пропадамо, али се надамо да ћемо тобом избећи смрт". Свети им на то рече: "Чеда моја, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек грешан, па вас због мене и снађе ово зло". Но они све јаче запомагаху: "Оче, помилуј нас очајнике!" И падајући к ногама његовим, они га мољаху да им измоли помоћ од Бога. А светитељ се тајно мољаше у срцу свом. Затим нареди својим ученицима да га држе, јер не могаше од силне олује стајати у лађи недржан; а свима на лађи наложи да престану са плачем и да призивају Господа, вапијући: "Господе, помилуј!" Сам пак, подигавши преподобне руке своје, мољаше се говорећи: "Господе, као што си некада ученике своје у лађи спасао од буре на мору, запретивши мору и ветровима, тако спаси сада и нас, Наставниче, јер гинемо. Јер и ми смо људи Твоји, Бога сем Тебе не познасмо. He презри дело руку Својих, Човекољупче! Твоје смо саздање, помилуј нас! Немој због грехова мојих потопити и ове што cv ca мном, да нас не прогута све један гроб - дубина морска. Као што си онда услишио ученике Своје (ср. Мат. 8, 23-27), услиши сада и нас који смо у опасности и смрти. Јер си Ти и тада и сада један исти. Све је могуће Теби, и нема ништа што Ти јe немогуће. Јер све, управљано Твојом заповешћу, држи се и стоји; и Твојим мигом се мења и опет враћа у своје стање. Заповеди сада ветровима да иду у своје скровиште и водама морским да се утишају".

И онда, са вером и великом слободом к Богу, он пружи руке своје, и осењујући крсним знаком помамљене ветрове и узвитлане валове морске, запрети им говорећи: "У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је све из небића привео у биће, и ветрови и море - утишајте се, станите!"

И одмах се именом Господа Исуса Христа ветрови и море смирише, валови слегоше, сунце јарко сину, и настаде тишина велика. А сви у лађи, видевши како светитељ речју својом убрзо укроти море и ветрове, бише запрепашћени чудом, и слављаху Бога који је такву власт дао људима. И павши к ногама светитељевим, поклонише му се, називајући га Божјим човеком и Божјим угодником. А Свети, са многим сузама захваљујући Богу због Његових дарова, говораше им: "Вас ради, чеда, Бог тако и убрзо показа милост Своју према нама. Јер ваша вера према мени грешном, и моје молитве Богу, помогоше да се добије оно што јe искано. Стога сви заједно прославимо Бога, и не заборављајући Његово милосрђе кoјe сада показа према нама, нека убудуће водимо живот угодан Њему".

Допловивши по благопријатном времену у град Акр (= Акон), свети архиепископ отседе код цркве светог Ђорђа, у метоху лавре светог Саве Освећеног, који беше за време свог првог путовања откупио од Латина и вратио Лаври. Из Акра светитељ преко Кесарије и Јафе стиже по други пут у свети град Јерусалим. Ту отседе у свом манастиру светог Јована Богослова, који, при првом доласку свом у Јерусалим, беше откупио од Сарацена на cвоје име. Заједно са игуманом и братијом лавре светог Саве Освећеног он уђе у светли храм Васкрсења, и поклони се светом и животворном гробу Господа Христа и светој Голготи, с љубављу их целивајући и топлим сузама орошујући. Патријарх јерусалимски Атанасије, чувши за поновни долазак Светога, похита у храм Васкрсења да га види. Ту се радосно поздравише целивом у Господу, и патријарх одведе Светога к себи у патријаршију, на обед. Доласку светог Саве обрадоваше се сви градски божјаци, и журно долажаху к њему, познаници његови, као к оцу своме. А он, дарежљив и сејач благослова, милошћу према њима беше тихи давалац. И не само према њима, него, испуњен самилошћу у Богу, он и сада, као и о првом доласку, обилато обдари сва света места, и лавру светог Саве Освећеног, и остале манастире.

Спремајући се да крене за Александрију, многобрижни и свесмирени светитељ написа једно веома топло писмо своме ученику и духовном сину, студеничком игуману Спиридону. "Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа", пише он игуману. "У Господу Богу свевозљубљени мој божанствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите! Мада сам грешан, молим Спаса мог да будеш сачуван душом и телом, и све божанствено стадо. Ако хоћете сазнати о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом молитвом вашом здраво и весело дођосмо до светог града Јерусалима. Поклонисмо се пресветом и божанственом гробу и његовим светим местима, и за ваше спомињање положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Кад све ово свршисмо, тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо, и на Божје расуђење остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а кога смрт устреба, молитва ваша нека пребуде с њим. А ти, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли молитвама твојим добио опроштај грехова. И ево што се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на успомену; и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки хришћанин моли за мене. И дајем ти убрусић, што су ми га овде даровали, a ja га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди?"

Пошто доби благослов од јерусалимског патријарха, свети Сава крену с великом пратњом и вођама у Александрију. Стигавши тамо, он се у великој цркви светог апостола и еванђелиста Марка поклони са многим сузама, као увек од Бога дарованим му. И да се читаоци не би чудили светитељевим честим сузама, животописац Теодосије пружа објашњење: Тим сузама се посведочаваше топлота срца и љубав душе његове, ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе труде, па не штеђаше себе да и веће предузме.

Свети Сава би с чашћу примљен од патријарха Александриског Николаја. У пријатељском и богоугодном разговору они се много зближише, и патријарх веома заволе Светога. Много дана патријарх позиваше к себи Светога, и заједно биваху за трпезом, и наслађиваху се узајамном светом љубављу. А Свети питајући научи се од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и разговорима много се користише и један и други. Богочежњиви Сава прими од патријарха велику душевну корист, за коју увек имађаше будно око. Обдаривши један другог разним и изврсним почастима, свети оци се љубазно растадоше.

Свети Сава имађаше жељу да обиђе свете подвижнике по пустињама око Александрије, који провођаху живот у молитвеном тиховању и посту, убеђен да ће од њих као старих много што шта видети и чути. Испуњујући му молбу, патријарх му даде за пратиоце вичне људе који знају пустиње. Помоливши се у Александрији у цркви светих Бесребрника Кира и Јована, и у цркви светог мученика Мине, свети Сава крену на пут и дође к светим и пустињским оцима у Мареот, на крају Либије. Ови оци свој мученички живот провођаху у анђеоском безмолвију и молитвама и посту. Свети се са свима њима питаше о духовним стварима, и много користи доби од њих. И тако обогаћен од њих благословом и молитвама, он продужи свој пут радујући се. И дође у Тиваиду, потом у Скит и Црну Гору, и у остала света места. Тамо нађе изврсне и богобојажљиве и преподобне мужеве, који својим врлинама сијаху као сунце. Од њихових речи и живота он доби много користи; и, дивећи се њиховом трпљењу у тескоби, он расташе душом. Богато обдаривши све, од богатства које ношаше, христочежњиви Сава хваљаше Бога, радујући се што се удостоји да види тако свете људе, да разговара са њима, и да добије благослов од њих. Имајући изоштрено срце на сва дела Божја, и ум окриљен благодаћу Божјом, он прође као муња, и облете као пчела и исток и запад, и север и југ, сабирајући своме отачаству мед богопознања.

После тога Свети се врати у Јерусалим. Одморивши се од пута, он опет крену на пут у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона и прешав Јорданску пустињу, дође у Каламонију, и ту се одмори у манастиру Пресвете Богородице, где се и сама Пресвета Дјева Богородица са заручником Јосифом одморила, када су са Божанским Младенцем Исусом бежали од Ирода у Египат. Одатле Свети дође у град Корак, на јужном крају Мртвога Мора. Кренувши одатле, он после много дана и мучног путовања стиже најзад у Вавилон Египатски (=Велики Вавилон, Каиро). Ту он посла своје ученике к султану који је тада владао Вавилоном, да га замоле да му да дом где би отсео. Султан, иако противник хришћанске вере, орасположи се ирема њему, и као обузет неким страхом, нареди да му се спреми пресветао дом. A свети Сава, дошав, поклони се у цркви трију Вавилонских младића: Ананије, Азарије и Мисаила. С љубављу примљен од хришћанског митрополита, он заједно с њим оде султану. Султан га прими са сваком почашћу, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. И заповеди да му се даје све што је потребно, да не би, рече, ни у чему оскудевао човек Божји.

Пошто се Свети довољно одмори, извести султана о свом путу у Египат. Султан му даде проводитеље, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском султану. И овај султан та такође прими са сваком почашћу, одредивши му за одмор древну митрополију, где је сама Мати Божја са Младенцем Исусом и заручником Јосифом живела, када је била добегла од Ирода у Египат, док се нису вратили у Галилеју, у свој град Назарет.

Обрадован доласком светог Саве, митрополит тамошњи се дивљаше великој почасти коју султан указа светом Сави, какву никада никоме од хришћана није био указао. Измоливши благослов од митрополита, и инока који ће га проводити, свети Сава посети у пустињи обиталишта великих подвижника Антонија и Арсенија; и ова света обиталишта с многим сузама целиваше, и с љубављу дариваше подвижнике које тамо нађе, па узевши од њих молитву и благослов, врати се у Каиро. Онда извести султана о својој намери да хоће да посети Синајску Гору. Султан, који га беше веома заволео, а и због царског рода његовог, посла му своје велможе са богатим даровима индијских миоиса, урми и осталих потреба, коње за пут и успутну стражу. Сараценске велможе, видећи велику љубав султанову према Свегоме, са страхопоштовањем се дотицаху његове мантије, говорећи: "Овако љубазан хришћанин није нам досада долазио; и ово је уистини Божји човек". И тако га с великом љубављу проводише. А кад срећно стигоше на Синај, светитељ уђе v манастир и у цркви Пресвете Богородице поклони се месту Неопаљиве Купине. Епископ синалски који јe на месту игумана и сва братија с љубављу примише Светога. Пошто се одмори у манастиру, Свети се пoпe на свети врх где је Господ разговарао с Мојсијем.

У Синајском манастиру свети Сава проведе сву Свету Четрдесетницу и сваке суботе пењаше се на свети врх, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; a y недељу служаше свету литургију бос, по тамошњем обичају, пошто је то место за које јe Господ рекао Свом великом пророку Мојсију: "Изуј обућу са ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (2 Mofc. 3. 5). После свете литургије свети Сава се враћао у манастир к братији. И заволевши веома њихов богоугодни живот, он даде много злата Maнacтиру и уписа у манастирски поменик себе, своје родитеље и свога брата Стефана Првовенчаног.

Затим се врати у свети град Јерусалим. Тамо у храму Васкрсења отслужи последњи пут божанствену литургију, помоли се за Цркву Христову, за себе, за цареве, и за све народе Господњег наслеђа, које Господ искупи чесном крвљу Својом. И тако, целивавши са многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва света места, на којима Господ Христос нас ради претрпе телом свечесна страдања, он се опрости са патријархом Атанасијем.

Из Јерусалима свети Сава отпутова у велику Антиохију, главни град Сирије. Ту се поклони у саборној цркви, и чесно и с љубављу би примљен од светог патријарха антиохијског, са којим проведе много дана у разговору о духовним стварима. Са благословом патријарховим он посети манастир светог Симеона Дивногорца, и са многим сузама поклони се светој цркви и његовом гробу. Много дарова остави свети Сава у Антиохији, а патријарх га са своје стране обдари Моштима Светих и часним црквеним потребама. И целивавши се у Господу, свети оци се с љубављу растадоше.

 

 

 

Српска принцеза Мара Бранковић и Света Земља

 

 

 

Принцеза Мара Бранковић  (1416—1487) као прави посланик свих хришћана у Отомснакомцарству током 15 века и њена огромна улога у очувању Светогорких манастира, као и проналажење хришћанских светиња широм Отоманског царства и њихово слање  Свету Гору, биће странице златом исписане за светско православље. Поред тога принцеза мара је играла значајну улогу у очувању и православља у Светој Земљи.

Средином 15.века значајну помоћ Лаври Светог Саве Освећеног је дала српска принцеза Мара Бранковић- представница средњевековне српске династије Бранковић, ћерка Ђурћа Бранковића и Ирине Кантакузине. У споразуму династија, принцеза Мара је отишла у харем код османског султана Мурата II  и принцеза Мара је својом веома вештом и мудром речи и политиком често извојевала благодарност и покровитељство од султана за манастире у Светој земљи и на Светој Гори. Она је била нека врста правног и ополитичког заступника правцославних светиња код султана и све време њеног боравка у Цариграду је тврдо бранила своје ставове и веру. Њени напори су били веома плодоносни, успела је да од султана издејствује благонаклоност према већини православних светиња у тадашњем Отоманском царству и као један од тих резултата је и јачање српског монаштва како на Светој Гори тако и у Светој земљи. Постоји више списа у којима се наводи да су млади српски момци и веч калуђери одлазили прво на Свету гору, превасходно у манастир Хиландар, где су добијали основна знања и стицалио сновне вештине монаха, па су по процени тадашњих игумана одлазили у Свету земљу и насељавали православне светиње како би у њима обновили живот, појачали монаштво, одржали светиње. Тако су Српски монаси у великом броју са Свете Горе стизали у Свету Земљу и доносили са собом стечено Хиландарско знање које су допуњавали са затеченим у манастирима Свете земље, а опет се ослањајући на основни Јерусалимско-Атоски типик, и спороводили га у монашком животу и раду. Тако су Српски монаси и управљали манастиром Архангела Михајла и Гаврила у Јерусалиму пуних 300 година, задужбини краља Милутина, и Лавром Светог Саве освећеног у Кедронској пустињи око 130 година, дајући им нов живот, свежину и чинећи ону карику која наставља низ све до данас.

 

Лавра Светог Саве Освећеног, Кедронска пустиња, Палестина

 

 

 

 

Симеонова или српска кула у Лаври Светог Саве Освећеног

 

 

Српска кула 16. век, Лавра Светог Саве Освећеног, Кедронска пустиња

 

Лавра Светог Саве Освећеног има у свом саставу и 2 куле-пирга, старију Јустинијанову кулу и млађу Симеонову или српску кулу. Симеонова кула, посвећена Светом Симеону мироточивом- у свету Стефану Немањи, подигли су српски монаси 1613 године,  имајући у обзир да су српски монаси око 130 година били већина и управљали Лавром Светога Саве Освећеног и давали игумана. Кула се састоји од 3 нивоа и налази се на око 200 метара југо-источно од зида саме Лавре. Ова кула је саграђена  у одбрамбене сврхе, као осматрачница и у подруму куле се налази цистерна у којој се прикупља кишница, а на спрату је параклис посвећен Светом Симеону српском.

Ова кула са параклисом је саграђена на месту на коме се по предању молила мајка преподобног Саве Освећеног, Софија када је била у посети своме сину, тако да се и дан данас тај део пустиње назива Софијина пустиња. У знак поштовања свеца, српски монаси су на том месту саградили кулу, а уједно је и на узвишењу изнад манастира тако да је и осматрачки карактер куле сасвим оправдан. Данас, као и од самог почетка, тј.оснивања лавре у 5.веку по заповести Светог Саве Освећеног, женама је забрањен приступ у манастир, као и у Хиландару. Тако да је данас ова Српска кула преуређена и у њој је мали  ресторан у коме могу све жене када дођу на ходочашће у Лавру да се одморе, у њему да разговарају са монасима Лавре и са ње посматрају Лавру, пошто се са ње пружа одличан поглед на цео манастир и помоле у параклису-црквици Светог Симеона српског.

Српске везе са највећом и најзначајнијом Лавром Палестине, Лавром Светог Саве Освећеног почињу још у 12.веку када је Лавру посетио Сава Српски у току његовог ходочашћа по Светој Земљи 1235 године. Дмитриј Ростовски тако описује другу посету Свете земље  Светог Саве Српског и посету Лаври Саве Освећеног: из Акре Свети Сава је отишао у Јерусалим прошавши ккроз Велику Кесарију и Јафу. У Јерусалиму је неко време боравио у манастиру Светог Јована Богослова, који је раније купио и предао га тј. поклонио Лаври Светог Саве Освећеног да му буде метох,( учинивши то из интереса манастира Јерусалимског како би остао у правим рукама имајући у виду да је у то време било великих политичких борби између крсташа и православног свештенства и верника, проценио је да би се православни дух и управљање овим манастиром сачувало најбоље у таквим приликама) уз велику радост монаха из Лавре, они су му клицали, Свети Сава Српски је потом отишао у храм Васкрсења Христова, (највећу светињу) коју је даривао.

Сава је на свеопшту радост монаштва Велике Лавре себе убројао у део братства и био његов велики ктитор и био спомињан много година, по упокојењу, на свим литургијама у Лаври. Сагласно са српским хроникама из 16. века, постојао је договор између Јерусалимске патријаршије и Српске патријаршије о доласку већег броја монаха у Лавру 1504 године и да они осигурају лавру од упада бедуинских племена. Ово је учињено, неки мобаси са Свете Горе као и већина њих из Србије су дошли у Лавру и преко 100 година су српски монаси чували Лавру Светог Саве Освећеног. Пошто су у време отоманског царства, била спроведена у дело преко 30 указа-фермана који су се односили на порезе, дађбине за реконструкције и одрђавање манастира, манастири Палестине и Лавре су у беспарици морале да се задужују код латина и Јермена. Као резултат тога је било да Српски и грчки монаси су мукотрпно радили много више од уобичајених послова како би зарадили новац за кредите и отплату ферманских указа у периоду 1533 до 1735 године. Из тих разлога су се бедуинска племена населила на манастирска имања, српски монаси су у великој мери помогли одржавање лавре, али су се дугови током 200 година накупили.

Од некада 300 православних манастира у Јорданској пустињи, остало их је само неколицина због дуговања и немаштине су морали да се угасе. По указима султана, сви манастири који нису могли да плаћају порезе и астрономске друге намете били су угашени а монаси расељени. тако су скоро сви српски монаси 1636 године напустили већину манастира Палестине, неки су се вратили у Србију, а неки у Хиландар. Јерусалимски патријарх је добио на времену,  1640 године је написао молбу руском цару за помоћ, коју је добио и исплатио дугове српских  и грчких монаха  латинимаи Јерменима и успео је да сачува манастир у православне руке али овога пута је игуман био Грк.

Постоје многе нераскидиве везе између две Лавре, Грчке Светога Саве Освећеног и Српског Хиландара, које се доказују временом.

Тако је манастир Хиландар даровао копију Акатистне иконе Мајке Божије и Верујем, као и икону Богородице Тројеручице, 2007 године.

2008 године у организацији агенције Доброчинство из Београда и манастира Хиландара, поклоњена је верна копија иконе Богородице Млекопитатељнице Лаври Светог Саве Освећеног (видео снимак у прилогу). Ово су иконе које везују ове две Лавре. Оне су се вратиле у Лавру Светог Саве Освећеног,у виду верних копија, али са благословом и благодети Хиландара. ово је примљено са великим одушевљењем у Лаври Светог Саве Освећеног и указано им је највеће поштовање.

 

 

Хиландарски поклон, копија иконе Богородице Тројеручице, лаври Светог Саве Освећеног, Кедрон

 

 

Хиландарски поклон Акатистне иконе Богородице, лаври Светог Саве Освећеног, Кедрон

 

 

(Видео)

Пут иконе Богородице Млекопитатељице од испоснице Светог Саве, Света Гора до Лавре Светог Саве, Света Земља

 

 

 

 

Хиландар и манастири Свете Земље*

 

Хиландар и  Елеонски манастир

 

Сарадња и поштовање братстава Хиландара и руског манастира на Маслоновој гори је постојало још од давнина, тако су монахиње овог манастира сачиниле по благослову Архиепископа Анастасија дивну плаштаницу за светог Архиепископа Арсенија Српског...

Пре него се укрцао на брод, у повратку из Свете земље, свети Сава је у луци Акр купио од Латина цркву Светог Ђорђа и уступио је Лаври Светог Саве Освећеног, чији је она метох била раније.
Из Акрe, свети Сава је отпловио у Малу Азију, у Никеју. Ту је владар био Јован (Калојован) Ватац, који је светог Саву дочекао највећим почастима. Даривао му је одежде, црквене сасуде, мошти светих, злато и - дјелић Часног крста, на којем је Господ распет. Сада се овај дјелић троједног дрвета чува у манастиру Хиландару. (Такође, једна честица Часног крста, али другим путем, стигла је на Цетиње, и сада је на кивоту светог Петра Цетињског.)

 

*ова тема је у обради

 

 

Икона Богородице Млекопитатељице, Богородице Тројеручице и жезал

 

 

Богородица Млекопитатељица

 

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).
О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:
"Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега.
Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком.
Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".
За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).
Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Светог Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.
Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста,почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

 

Свети Сава Освећени

 

Када је  Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се, а икона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена понављала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопшти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освећеног, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

 

Богородица Тројеручица


На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлепши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливоклисија у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Свеетог Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. 

 

Жезал или патерица Светог Саве Освећеног

 

Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.
Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.
Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.
Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

Извор: www.spc.rs

 

(наставак текстова биће по завршетку истраживања)

 

 

 

*Извори: Архимандрит Нићифор Дучић

Прву целину чине монографије српских светиња: Херцеговачки манастири Тврдош, Дужи и Житомислић, затим монографије О Манастиру Хиландару и манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму.

Другу скупину чине студије из средњевековне историје Српске Цркве, углавном о херцеговачким епископијама, али и историја Српске Цркве од првих деценија 8. века до наших дана (1894).

Трећу скупину радова овог калуђера и историчара чине описи средњевековних рукописа (Морачка Крмчија и Опис словенских рукописа у Народној библиотеци у Паризу).

Српски арханђелски манастир у Јерусалиму и Старине хиландарске и монографија Хиландара.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev