Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Синај Манастир Свете Катерине  
  

Манастир Света Катерина, Екатерина

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

Манастир Света Катерина
Срби и манастир Света Катерина
Света Екатерина
Значај манастира за православни свет
Ризница, музеј и библиотека манастира
 

видео о манастиру Свете Катерине

 

 

Манастир Света Катерина

 

 

У Египту, на југу Синајског полуострва, окружен црвеним гранитним планинама чији врхови неретко прелазе 2000м надморске висине налази се манастир Св.Катарине. По библијском предању у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи провео је јеврејски народ са Мојсијем 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света као и за библијско предање и јеврејски народ не постоји светије место од Синајске горе.

Огромни манастирски зидови из VI века опасали су простор који се окитио прошлошћу дугом преко 3000 год. Ту на месту где се налази олтар цркве Мојсије је видео око 1400.г пре Христа пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева и чуо глас анђела Божијег који га призива: "Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (Излазак 3,1-5). На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

Прогнан од фараона, са 40 год. дошао је Мојсије на Синај и након што је проживео ту још 40 удостојио се у доби од 80 год. да види ово чудо. По први пут у историји људског рода Бог се јавља и открива се човеку. Обукавши се у тишину и мир пустиње, живећи као пастир свога таста Мадијамског свештеника Јотора, удостојио се Мојсиј да чује речи: "Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев".

Библија нам сведочи да је пут ка обећаној земљи водио преко Црвеног мора. Залутавши, обрео се код водене препреке испред себе, и фаронове потере иза себе, јер се фараон покајао за дозволу да пусти сву своју радну снагу да оде из земље. Уздајући се у завет са Богом о избављењу свога народа, Мојсије удара штапом по мору, дели га на два дела и прелази преко мора на Синајску гору. Тада Господ заповеда Мојсију да се попне на врх Хорив, где му даје законе у којима је била садржана сва истина, сачувана у 5 Мојсијевих књига, у којима се утврђује старозаветна веза Бога и човека. Мојсије је боравио 40 дана и ноћи на врху Хорив, који се од тада зове и Мојсијев врх. За то време муње су севале и огањ се дизао са врха, а кад се Мојсије спустио међу народ носећи камене плоче са 10 заповести, лице му се светлило необичном светлошћу па га је хришћанска иконографија приказала као младића блиставог лица.

 

капела на планини Хорив

 

Обилазећи света места Христовог живота и страдања, у потрази за Часним крстом на коме је распет Господ Исус Христос, царица Јелена, мајка цара Константина Великог, стигла је и на Синајску гору. На месту где се Мојсију јавио Господ подигла је 330. године капелу посвећену Богородици, над истим тим грмом несагориве купине. Јер као што је купина горела не сагоревајући тако је Богородица носила у утроби својој огањ оваплоћеног Господа. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима. Сведочанство о присуству великог броја хришћана и опис капеле царице Јелене доноси нам шпанска ходочасница Етерија која око 380. године посећује ово свето место. Већ од  III в. постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње. Живот ових заједница, као и многих пустињака, био је изложен суровости планинских услова и претњама многобројних разбојника Арабијског полуострва све до ВИ в. када цар Јустинијан и царица Теодора дају да се уз капелу царице Јелене изгради црква и конак за монахе, и да се све то заштити монументалним утврђеним зидом на четвороугаоној основи и са четири куле осматрачнице. За архитекту би одређен Стефан из Аилије, радови су почели 542. године и трајали су све до смрти Јустинијанове.

 

Неопалими грм

 

Саграђена је тробродна базилика од црвеног гранита са околних брда која током своје петнаестовековне историје никад није рушена ни освајана и у којој се служба врши од Јустинијановог времена до данас. Крајем ВИ в. украшава се унутрашњост цркве. У олтарној апсиди урађен је величанствени мозаик Преображења Господњег. Овај најсветлији пример ранохришћанске уметности био је дуго непознат због неприступачноси и удаљености манастира. Након чишћења која су предузета средином прошлог века заблистао је у пуном сјају.

 

мозаик Преображења Господњег

 

За разлику од мозаика из Равене који су постепено обнављани, свака коцка синајског мозаика потиче из Јустинијановог времена. Необична лепота и квалитет његове израде сведочи да су мајстори могли бити само искусни уметници цариградских радионица. Представа Преображења Господњег није случајно изабрана. На потпуно златној позадини приказана је фигура Христова окупана у нествореној светлости како благосиља у тренутку када први пут пројављује своју божанску природу. Десно од Христа приказан је пророк Илија а лево Мојсије, а испод ногу Христових су 3 апостола који заклањају лице пред божанском светлошћу којом Христос зрачи. Присуство старозаветних личности Мојсија и пророка Илије у олтарској апсиди имало је за синајске монахе посебан значај. Испод мозаика, прислоњена на спољашњи зид апсиде, налази се капела Богородице и Несагорива купина из које је анђео Божји говорио Мојсију (најсветије место манастира), а на путу за врх Хорив испосница Пророка Илије где се он крио бежећи од неразумне Језавел. Али историјска повезаност није главни разлог постојање сцене Преображења у олтару цркве јер су и Мојсиј и пророк Илија чули глас Господњи а не и видели његов лик те су се тек Преображењем Господа на гори Тавор удостојили богопознања. Сцену уоквирују медаљони са попрсјем апостола, јеванђелисата и старозаветних пророка.

Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII в. а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI в. израђена је Икона Христа Пантократра, најстарија сачувана икона Христова.

 

Икона Исуса Пантократора VI век

 

Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, Св.Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св.Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода. У периоду од 726-843. византијско царство је пролазило кроз жестоке теолошке расправе о улози иконе. У том времену донета је одлука о забрани израде и уништавању већ постојећих икона са ликовима Христа и светитеља. Тако су многобројне иконе из Цариграда и целог царства склоњене унутар манастирских зидова. Многе од сачуваних манастирских икона су јединствени примери уметности иконоборачког периода јер је у то време синајска уметничка радионица радила несметано. На руку овоме ишла је чињеница да је Синај од VII в. престао да буде део византијске територије па се иконоборачке одлуке нису морале поштовати и спроводити. Али арапска освајања ВИИ в. нанели су Византији незалечиве ране, нити је прелазак у арапске руке на Синају био безболан за хришћанско становништво. Оближња оаза Фаран где се налазила синајска епископија (о чему сведоче многобројне базилике из IV и V в. пронађене у недавним археолошким ископавањима) престала је да буде хришћански центар; становништво је пострадало а Епископ је био приморан да се склони унутар манастирских зидова. Од тада манастир Св.Катарине постаје епископија и најмања је аутокефална целина у православном свету. У тим тешким временима за хришћане Палестине и Египта, под најездом уједињених арапских племена исламске вере, 625.год. монаси одлазе код пророка Мухамеда у Медину, да траже заштиту за манастир и монахе у њему. Том приликом добијају од Мухамеда документ о пророковој личној заштити манастира; овај документ је у много наврата спасао манастир од исламског разарања. Приликом једног похода фатимидског калифа на манастир у XI веку монаси су послали изасланике пред калифа са прегршт блага из богате манастирске ризнице а током ноћи су срушили трпезарију и на њеном месту сазидали џамију са минаретом који се видео далеко изван манастира. То је било довољно да калиф одустане од пустошења светиње а минарет постоји и данас. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља.

Синајски манастир није одувек био посвећен Св. Катарини. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску, а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. Разапињали су је на млинске точкове, шибали, затварали дуго без хране и воде да се одрекне Христа. А како је са мучилишта излазила неповређена посекли су је мачем око 305.год. Из њених рана уместо крви потекло је млеко, а анђели су њено тело пренели на највиши врх Синајске горе. У IX в. један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.

Данас се манастир налази у окружењу бедуинских племена са којима дели недаће пустињског живота узајамно се испомажући. Већ одавно становници синајске пустиње нису хришћани а по предању потомци су породица које је населио Јустинијан на Синај у ВИ в. да штите манастир. Иако су током арапских освајања примили ислам љубав према манастиру су сачували. Чувајући своју веру засађену у синајској пустињи од почетака хришћанства, заливану вековним трудом, искушењима и недаћама успели су монаси синајски да одгаје цветове пустињске који миомиришу кроз целу историју православне цркве. Св. Јован Лествичник, који је у манастиру писао "Лествицу ", Св. Анастасије Синајски, Св. Григорије Синајски, који је је на Светој Гору и Балканском полуострву засадио семе исихазма, само су део тог наслеђа заједно са светим оцима који данас живе у манастиру Св. Катарине. Њиховим светим молитвама нека да Бог да се и ми утврдимо у љубави, вери и трпљењу.

Православни манастир св. Катарине се и данас налази на југу Синајског полуострва, у пустињи, окружен бедуинским племенима. Ходочасници из целог света походе овај православни манастир а у летњим месецима и туристи из Египатског летовалишта Шарм ел Шеик и др, који је на три сата вожње од манастира. Православци који походе манастир имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина”.

 

прстен манастира Свете Катерине

 

 

Срби и манастир Свете Катерине на Синају

 

За манастир Свете Катерине на Синају везан је и део српске историје.  Познато је да је цар Јустинијан још у 6.веку довео десетак породица са простора данашње реке Дрине, и  населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир. За део данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се с матра да су потомци старих Словена са подручја данашње Србије. Занимљиво  је и то да су они једина заједница поред Срба у свету који имају и славе породичне славе. 

Поред најстаријег сачуваног српског псалтира који се чува у библиотеци као и још неколицина српских књига познато је да је манастир посетио и Свети Сава.Током своје друге посете Светој Земљи 1234. године провео је часни пост на Синају, често се пењао на Мојсијев врх ноћу и уз молитве дочекивао јутра на врху. Краљица Јелена жена краља Уроша I је обилно даровала манастир као и српски краљеви Драгутин и Милутин који у више наврата помажу овај манастир и чији се дарови и данас чувају у ризници, библиотеци и музеју манастира. Сматра  се да су као поклони српских  великаша, многи најстарији српски  рукописи доспели у манастир Свете Катарине, где се и данас налазе. Присне везе између Србије и манастира су постојале и у време цара Душана. Крајем XIV в. монах Јоаникије српски постаје игуман манастира, у време када је било више српских монаха у манастиру.

Српски - Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из 11.века. Представља најстарији сачувани Псалтир на старословенском језику. Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и где се још увек чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту. Писан је на глагољици и досада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део Псалтира (177 листова) је откривено 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а осталих 32 листа откривени су 1968. године.

 

Српски псалтир

 

На Синају је краљ Милутин подигао цркву Светог Стефана при храму Пресвете Богородице и издашно помагао манастир Свете Катарине.

 

 

Света Екатерина

 

 

Света Екатарина  је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији. Отац Конста, представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Та мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од лепших жена. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми.  Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су присиљавали, свету Екатарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију.

Света Екатарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је она својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни.

Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној спиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једној младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Екатарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. Заиста Екатарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Екатарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Екатарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега, и да се крстиш.

Ускоро се ова велика личност Александрије  крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Екатарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом.

Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Екатарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Екатарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Екатарином, верујем у Бога Екатарининог. А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет мудраца исповедило Христа и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Екатарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Августа, и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом, не само да је остао неубеђен, већ је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Екатарине!

Ускоро је дошао и њен крај. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био котач са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Екатарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. По предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У IX веку, једном од синајских монаха у сну се открило место где су мошти мученострадалне Катарине. Монаси га пронађоше и пренеше у манастир где се и данас чувају, и од тада он постаје познат под именом Манастир Свете Катарине.

Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Налази се на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају Грци монаси. Захвалимо Богу за то. Можда су они последњи монаси, јер деца Грчке више не одлазе да буду монаси ни на Гору Синај ни на Свету Гору, имају друге одреднице….

Као поклоници тамо одлазе Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци и Руси, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“.

 

(следи наставак)

 

 

 

 

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev