Света земља
 
Света земља
Св.Архангели Јерусалим
Јер.патријаршија Историја  
  

Јерусалимска патријаршија

(грч: Πατριαρχεῖον Ἱεροσολύμων)

 

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.svetazemlja.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// нов.2014

 

 

Црква у Јерусалиму је основана на дан Педесетнице, односно на дан силаска Светог духа на апостоле. Она је материнска црква и колевка свих цркава за све касније помесне цркве. Хришћанство се из Јерусалима проширило на цели свет. Називала се такође и Сионска црква. Први епископ Јерусалимске цркве је био апостол Јаков, духовни брат Исуса Христа.

 

Рани период

 

Јерусалимска патријаршија је највећи чувар Православља на Истоку и то несмањеним залагањем., од свог оснивања па до данас. Скоро целокупна историја Јерусалимске патријаршије се односи на сталне борбе Братства Светог гроба за заштиту свих храмова у Светој земљи од инославних освајача као и хришћана других конфесија.

Прва хришћанска црква је основан 33. Године н.е.у јерусалиму одмах након распећа Исуса христа. Према Делима Апостолским, Господ се телесно приказао својим ученицима наон његовог страдања и то наон 40 дана говорећи им да јачају своју веу и проповедајуса њим о Царству Божијем, али и да ученици његови приме силазак светог духа (Дела 1:3-4). Ученици су послушали Исусову заповест и остали су у Јерусалиму и у Горници у дому на Сиону су Матеја изабрали за дванаестог апостола (Дела 1: 15-26). Педесетог дана од васкрсења Христовог десио се силазак Светог духа на апостоле и то је ПЕДЕСЕТНИЦА. ПЕДЕСЕТНИЦА СЕ СМАТРА ДАНОМ ОСНИВАЊА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ.  Потом су многи следбеници, слушаоци апостола Петра прихватили хришћанску веру, веру у Христа, и наредних месеци је формирана прва хришћанска црква у Јерусалиму од мале групе апостолских следбника.

Ова црква је упркос прогонима апостола и унутрашњим сукобима између хелениста и јеврејских хришћана, постепено расла и за кратко време је призната од свих, тада првих хришћана као мајка свих цркава. Основе новостворене цркве су поставили сами ученици Господњи, у поштовању и чувању основна цркве многи мученици су традали како би сачували патријаршијукао свето наслеђе до данас. ТО ЈЕ НАЈСТАРИЈА И ЈЕДИНСТВЕНА АПОСТОЛСКА ПАТРИЈАРШИЈА, са седиштем у светом граду Јерусалиму, и представља непрекидну историју Цркве као природан наставак прве цркве коју је сам Христ основао.

За првог Епископа Апостолске цркве је изабран брат Јаков (33-62.год.н.е.), духовни брат Исуса Христа 62.год.н.е. Сам Јаков се борио за унутрашњу организацију цркве и показивао, био пример правог хришћанског живота и понашања што је веома утицало на брзо ширење хришћанства.

Посебу бригу је водио о црквеном устројству, богослужбама у храмовима у сагласности са традицијом,  тексту прве Божанствене литургије који су преузеле други братски храмови-парохије у Јерусалиму. Објаснио је односе из Старог Завета и Светих Јеванђеља, решио је неслагања између јевреја и Етничких хришћана на заседању Апостолског Синода (око 49.год.н.е.)и прогласио првог егзарха и првог међу архијерејима који ће водити бригу о односима међу хришћанима. Због свог великог доприноса за формирање и ширење нове религије Садуцеји и фарисеји су га осудилина смрт каменовањем.

Од тог догађаја, хришћанство добија универзални карактер, одваја се од јудаизма и поприма основе христових заповести. У развоју хришћанства на самом њеном почетку велику улогу јеимало уништавање јерусалима од стране римског генерала Тита 70 год. н.е. као и уништење јеврејског храма. Град Јерусалим је претворен у рушевину, први Хришћани су се управљањем божје промисли из  Лука 21:20, непосредно пре уласка римљана у Јерусалим побегли у град Пелу у Декаполису, на реци Јордан. Овај град су неких 100 година раније основали Грци и настањивали га и наравно дали му име по македонској престоници Пела. Стари грци су пружили уточиште и помоћ првим и тада јединим хришћанима из Јерусалима. Седиште Апостолске цркве је премештено у Пелу, а први хришћани су се раселили и у околна места Декаполиса у којима ће основати прве хришћанске храмове ван Јерусалима.

Хришћанска црква је наставила да живи у изгнанству под вођством епископа Симеона I (62-107. год.н.е.), али су и даље биле велике чарке око религијских несугласица између првих хришћана и јевреја. Управо зато што су први хришћани који су настали од јевреј инсистирали на потпуном поштовању Мојсијевих закона. Стицајем срећних околности, чишћењем цркве од екстремних јевреја за резултат је имало да су први прави хришћани били Грци и становници хеленисти Палестине, управо они који су живели у области Декаполиса, где су и настали први хришћански храмови и парохије, чиме ПРВА ХРИШЋАНСКА ЦРКВА ПРИМА ГРЧКИ ИДЕНТИТЕТ.

Према сачуваним историјским сведочанствимаодмах након одласка римских војски, хришћани су се врастили у свој Давидов град и живели су у његовим рушевинама. Они су се настанили на брду Сион на коме је опстала мала црква, Божја црква. Ова мала црква је постала центар свих хришћана након њиховог повратка из града Пеле, али овога пута је основ пастве су чинили Грци и први хришћани, бивши јудеји. У међувремену, Симеона, који је био епископ јерусалимски током владавине Трајана (98-117) оптужен је од конзула Атике на наговор јеретика јевреја, бива ухапшен осуђен на смрт, мучен и убијен. Тако ће епископ Симеон постати Великомученик хришћански проливши своју крв за хришћанство и од њега па надаље ће целокупна историја хришћана бити мученичка у одбрани и проповедању хришћанства.

Великомученика Симеона на месту епископа наслеђује Јустин I (107-111. год.н.е.). Од оца Јустина па до 137.год.н.е. на месту епископа ће се сменити чак 11 њих. Током овог периода Јерусалимска црква ће бити узнемиравана од стране локалних јудаистичких-хришћана, и управо зато је Аристон из Пеле написао `Апологију праве вере` 135-175 год.н.е., грчки аутор који је био први након Светог Јакова који је као грко-историчар Јерусалимске цркве стао у одбрану хришћанске цркве од напада јудаизма. Главнину хришћанске цркве су чинили Грци из Пеле а део су чинили хришћани- јудеји и етнички Палестинци, а како се не би сукобљавали са римљанима који су били непријатељски настројени према јудејима, апостолски синод је одлучио да будуће епископе бира из редова Грка. Од овог времена па до данас на месту епископа, касније архиепископа до 458.год.,а потом и патријарха, променило се на десетине њих, и сви они сведоче о континуитету и интегритету прве праве Христове цркве. Списак Јерусалимских архиепископа и патријарха.

Римски император Адријан 135.год. одлучује да затрпа све јудејске и хришћанске храмове у Јерусалиму, на Голготи, на којој је стајао крст, подиже пагански храм посвећен Афродити, а Јерусалим полако пада у заборав. Међутим, хришћани су били поштеђени па су се са седишта Сиона преместили у област Елиа, недалеко од старог града Јерусалима, по којој ће надаље хришћанске цркву називати Елијском црквом, по сведочењу Епифанија кипарског. Елијску цркву ће углавном сачињавати ученици апостолских ученика, пореклом Грци.

У време императора Адријана, хричћани су проповедали своју веру и у свим већим местима Палестине градили мале храмове, јер би велике храмове римљани срушили. Хричћани су се на трпезама редовно окупљали, држали проповеди. У  многим местима су настале мале епископије: кесарији Медитеранеа, Птолемаиди, Гази, Јафи, Витлрјрму, Цесарији Филиповој, Неаполису, Пели, Гераси, Востри, Петри, али је седиште свих њих била у митрополији у Цесарији која је тада била политички, административни и економски центар целе Палестине. Епископ Елие је уживао посебну част као основа хришћанске доктрине и проповеди, то је потврдио и Васељенски сабор 325.год.н.е. својим VII каноном. Углед ове Епископије растао је током целог IV века, да би у V веку Епископ у Јерусалиму добио звање Патријарха.

До 213. Год.н.е. сви епископи су мање-више успевали у својим намерама да одрже и унапреде своје мале епископије по питању верника, изградњи храмова, одржавања трпеза. 213.год. н.е. на чело Елијске цркве долази Александар кападокијски (213-251) који зналајно унапрежује функционисање цркве, формира велику библиотеку у Јерусалиму, отвара школу у којој предаје Ориген, који је аутор многих теолошких рукописа.

 Континуирани напредак цркве је прекинут 250. Год.н.е. од стране римског императора Деција, па Диоклецијана 303. год.и Максимилијана 308-319.год. и за то време многи хришћани су мучени и осуђивани на смрт од стране паганских императора. Међутим, јака вера, љубав, нада и воља првих хришћана је превладавала и савладавала све недаће и поред срушених малих хришћанских храмова, вера се одржавала, и сваки пут се изнова рађала.

314.год.н.е за епископа у Јерусалиму постаје Макарије I, веома способан и мудар архијереј,прави борац за православље. Након Миландког едикта 313.год.н.е. све прилике ће се променити у корист хришћана,наступа златно доба хришћанства у Светој земљи и широм Васељене. Цар Константин Велики и његова мајка царица Јелена ће у Светој земљи као хришћани подићи многе храмове, покренути многе у те храмове, подићи цркву на много виши ниво.

Већ од доба цара Константина Великог (305-337), сви хришћански цареви обраћали су посебну пажњу овом граду. Цар Константин је саградио храм Васкрсења, а на посебан начин је обележио и остала света места у овом граду и његовој околини која су везана за живот и рад Господа нашег Исуса Христа, као што је Голгота, место где је пронађен Крст Гасподњи. Веома рано, већ од IV века, у Јерусалиму цвета монаштво. Крајем IV века више пута је долазило до неспоразума у Јерусалимској цркви у вези са питањем јурисдикције, одн. духовне надлежности. Област Палестине била је подељена на три дела: Кесарија, Скитопољ и Петра. Кесаријски Митрополит је временом почео да губи углед, док Митрополит града Јерусалима добија титулу Патријарха. Митрополит Јувеналије Јерусалимски изнео је ово питање на дневни ред Трећег васељенског сабора (435) и тражио је да од Антиохијске цркве буду изузете Палестина, Финикија и Арабија. Овим питањем бавио се и Четврти васељенски сабор (451) који је донео одлуку да "три Палестине" припадну Јерусалиму (Кесарија, Скитопољ и Петра). Јерусалимска Патријаршија је у систему пентархије заузимала пето место, после Рима, Цариграда, Александрије и Антиохије. Пажњу коју је цар Константин Велики поклањао Јерусалиму, поклањали су и потоњи византијски цареви. Посебно је цар Јустинијан (527-565) богато помагао ову цркву. Цар Ираклије (610-641) је ослободио град од Персијанаца, који су га држали од 614 до 628. године. Под незадрживом најездом Арабљана град је освојен 637. године, када је у њему Патријарх био Свети Софроније.

 

 

 

Период до данас

 

Освајањем од стране халифа Омара, Јерусалимска црква је и даље имала права над светим местима. Као освајачи, Арабљани су настојали да Хришћане преведу на ислам и да шире арабљански језик. Хришћани су у време калифа Омара II (711-720) доживели прогоне, који су се и касније настављали средином и у другој половини X века, када је у бијен Патријарх Јован VII (964-966), а калиф Ал-Хаким (996-020) пожаром је уништио храм Васкрсења. Јерусалимска црква је у ова тешка времена добијала помоћ споља, од византијских царева Константина VIII (1025-1028) и Михаила IV (1034-1041), који су захтевали престанак гоњења Хришћана, повратак силом преведних Хришћана у ислам, као и обнову уништених храмова. У време када су латински крсташи освојили Јерусалим (1099) и основали Јерусалимску Краљевину, положај Хришћана није се много променио. Патријарх Симеон био је од стране крсташа протеран на Кипар, где је и умро. Крсташи су поставили свог латинског јеретичког поглавара као и остале клирике. Мамелуци су освојили Палестину (1268), а крсташе су истерали из града (1291). Јерусалиму је од тада помоћ стизала из Цариграда све до 1453. године, када је Византија пала под Турке. Султан Селим I истерује Мамелуке (1517), и Јерусалим такође пада под Турке. Период њихове владавине је трајао све до 1917. године, када Британци освајају град. Уједињене нације им поверавају управу на 30 година. Пред крај мандата, док су Уједињене нације припремале посебан међународни план за Јерусалим, Британци се повлаче из Палестине, а Израел проглашава независност.

Посета Јерусалимског патријарха Теофила III Подгорици, 2016.год.

Посета Јерусалимског патријарха Теофила III Бару на освећење храма Светог Јована Владимира, 2016.год.

Посета Јерусалимског патријарха Теофила III Београду у храму Светог Саве, 2016.год.

 

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Хиландар.инфо
 

Вести из Хиландара
 
Јерусалимска патријаршија
 

Вести из Свете земље
 
Манастир Светог Саве Освећеног
 

Манастир Свете Катарине Синај
 

Свето писмо онлине
 
 
 
Мапа сајта
 

©2014-2017 Светаземља.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev